БОРА У "КОШТАНИ" ПИСАО О СВОЈОЈ РОДБИНИ: Шта крије породично стабло Борисава Станковића, једног од највећих српских писаца

БЕОГРАДСКА породица Живадиновић, која води директно порекло од Боре Станковића, једног од наших највећих књижевника, чува родослов из којег се штошта сазнаје о прецима славног писца.

Фото Архива

На овом породичном стаблу недавно је примећено да је пишчев прадеда Станко, родоначелник врањске породице Станковић, имао рођеног брата Стају, родоначелника врањске породице Стајић чији су синови Тома, Димитрије (Митке) и Арса управо тројица браће које је Бора Станковић овековечио у својој најчувенијој драми "Коштана". Из овог изненађујућег открића произилази закључак да је за прототипове књижевних ликова у "Коштани" писац користио сопствене дедастричеве.

Занимљиво је такође и да је међу првим афирматорима оригиналног дела и снажног талента Боре Станковића, осим Јована Скерлића, био и књижевни критичар Миодраг Стајић који је студирао естетику на Сорбони, по повратку из Француске предавао књижевност у VII мушкој гимназији у Београду, а после Другог светског рата радио као лектор за српски језик и књижевност на Универзитету у Кембриџу. Миодраг Стајић је био унук Миткета Стајића по чијем лику је настао главни јунак "Коштане", а Бора му је, како сад схватамо, био брат од стрица.

Породица Стајић била је међу најзначајнијим и најутицајнијим породицама старог Врања у другој половини 19. и првим деценијама 20. века. Посебно се истиче Стајин син Тома Стајић (у "Коштани" назван хаџи-Тома), имућан трговац који је једно време био народни и кнежев посланик, као и председник општине Врања. На основу његовог сачуваног тестамента, зна се да је у Врању и околини поседовао велику породичну кућу са баштама, дућане, винограде, кафане "Касина" и "Слобода", бројне локале за изнајмљивање, неколико градских плацева и зграда, као и трговинске фирме у Врању, Скопљу и Солуну. Од његових седам синова тројица - Мијалко, Таса и Велизар су наставили да се успешно баве трговином; Стаја је постао бригадни генерал Краљевине Југославије; Милан је завршио медицину и основао породилиште у Београду; Јордан је медицину студирао у Грацу, а после специјализације у Бечу постао један од првих војних хирурга у Србији; Јанко је једно време био председник општине Врања и остао посебно упамћен као велики добротвор - школујући велики број сиромашних ђака и студената.

Анастасија и Тома Стајић са породицом 1909. године, Фото Милан Бунушевац, из породичног албума Бранке Наканиши

Из више извора се сазнаје да је Бора Станковић често посећивао члановe породице Стајић и проводио време са њима. То у својим записима помиње и Станислава Калиманџић, ћерка Миткета Стајића, главног јунака из "Коштане", која описује свог оца тачно онако како га је и Бора описао у свом делу. О великој Бориној блискости са Стајићима такође детаљно сведочи Риста Симоновић Гочобан - адвокат, новинар, писац, први директор Историјског архива у Врању и аутор књига "Живот и књижевно дело Борисава Станковића" и "Друштвена историја Врања". Симоновић пише да је Бора похађао гимназију у одељењу са Миланом Стајићем са којим је био "нераздвојан и у добру и у злу", да су му Милан и његов отац Тома Стајић пружали финансијску помоћ, да је као гост у кући Стајића често остајао и по неколико дана или недеља, те да је деловало "као да су он и Милан браћа". Гочобан није знао да су двојица другара заиста била у сродству, али премда истог годишта, нису били браћа, већ је Милан Бори био стриц (Миланов отац Тома и Борин деда Илија били су браћа од рођених стричева). Занимљиво је поменути и да је Десанка Станковић Живадиновић, једна од три ћерке Боре Станковића, са својим супругом у Београду подигла кућу у ондашњој Венизелосовој улици (данас Чарлија Чаплина), неколико бројева удаљену од куће Милана Стајића. У истој улици су се налазиле и куће Милановог брата Стаје и потомака Миткета Стајића.

У Врању, где се верује да "од крв вода не бива", посвећивање велике пажње фамилији традиционално се преноси с колена на колено. Ова тема је детаљно обрађена у научној студији етнолога Јадранке Ђорђевић "Сроднички односи у Врању", објављене 2000. године.

Ауторка закључује да у Врању постоји "проширена породица" односно да се рођаци до петог колена (рачунајући генерације до заједничког претка) сматрају блиским родом. У случају Боре и оних Стајића са којима се дружио, ради се о трећем и четвртом колену. Ове "проширене породице" су, по мишљењу Јадранке Ђорђевић, израз социо-економских и културних прилика у овом крају, а њихов основни разлог постојања је пружање сродничке солидарности, односно помоћи, тамо где је потребна. Имајући ово у виду, потпуно је разумљива Борина блискост са Стајићима као родбином, а јасан је и њихов заштитнички однос према Бори који је живео у оскудици са својом бабом Златом, оставши без оца и мајке у раном детињству.

Седми разред гимназије, Бора седи на поду први слева, 1895 , Фото "Друштвена историја Врања"

Новоспознати податак да је Бора Станковић у "Коштани" писао о својој родбини подстакао нас је да испитамо да ли је у питању преседан у његовом стваралаштву. Закључак је да није. У недовршеној драми "Јовче" он пише о свом деда-стрицу, а у приповетки "Стари дани" описује прослављање Аранђеловдана код тетке Јелисавете (Јовчине ћерке) и тече Јована Михајловића Марганца (и то тако детаљно да би његов опис могао да се транспонује у неки етнолошки запис), помињући по правом имену многе чланове породице. Такође, Бора је у животној судбини Ташане из старе врањске породице Бунушевац нашао узор за главну јунакињу своје приповетке "Ташана", а будући да су Стајићи били орођени са Бунушевцима, Бора је и са њима био у индиректом сродству (чиме би уједно била објашњена породична предања потомака Бунушеваца о повременим посетама Боре Станковића њиховим прецима).

Фото промо

Најзад Риста Симоновић Гочобан у "Друшвеној историји Врања" (објављеној после смрти аутора 2013. године) износи своје убеђење да је у настајању свог најчувенијег дела "Нечиста крв", бисера српске књижевности, Бора такође налазио инспирацију у породици Стајић, али не у фабули и догађајима, већ у описима атмосфере, изобиља, луксуза и оријенталне егзотике у кући богате трговачке породице у којој се, како каже Симоновић, Бора из прве руке сусрео са ефендијама и лепим женама и изблиза упознао њихов начин живота и понашање. Све у свему, делује да је време које је Бора током своје ране младости проводио са рођацима у Врању створило у њему капитал успомена и сећања на патријархални свет старог Врања, прожет осећањима источњачке чулности и фатализма и чврсте везаности за традицију, из којих је потом доживотно црпео инспирацију за своје стваралаштво.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације