ЖИВОТ, КУЛТУРА И ПАМЋЕЊЕ: Сведочења уписана у књигу Илије Мисаиловића "Завичај Сретена Марића"

У ЗАПАДНОЈ Србији, у ужичко-пожешком крају, на реци Скрапеж развила се варош Косјерић.

Фото промо

Око ње по брдима, као на жанр-слици, расута су села. Међу њима су нека ушла у историју, литературу и уметност, а има и оних из којих су потекли они који су стварали литературу и уметност. Такво је село Субјел, знано и по Марићима.

Од даровитих и чувених Марића су сликарка Драгиња (Лиза) и брат јој Сретен, есејиста, писац и професор светске књижевности. Зналац западноевропских језика, филозофије и култура. У варошком је Културном центру Лизин легат, док је у Ужицу граду требало да буде смештен Сретенов библиотечки легат са 14.000 књига. Скоро деценију су, за Сретеновог земана, вршени разговори и преговори о његовом трајном настањивању у том цетралном граду широке географске и културне регије да би се они његовом одлуком прекинули, а књиге окончале у Библиотеци Матице српске у Новом Саду. Граду у којем је текао и окончао универзитетску каријеру и стекао углед, па чак и славу врсног предавача и есејисте особеног стила.

Та је слава временом бледела и у свему се сводила на објективизовану меру вредности и значаја. Мару која јесте висока, али није најизразитија и у свом домену највиша. Јер је у есејистичком начину и стилу Сретена Марића бивало широке подлоге филозофско-теоријских знања и увида, али и замашне реторичности која је умазивала на његову склоност усмености, причалаштву. (На једном месту у Мислима Блез Паскал бележи како постоје они који добро говоре а не пишу толико добро.)

Марић је радо говорио и, ако је веровати сведочењима уписаним у књигу Илије Мисаиловића Завичај Сретена Марића ("Народна библиотека Ужице", Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" Чајетина, Историјски архив Ужице", 2023), више је волео слушаоце него саговорнике, свој комодитет, статус и себе, него пореклом и родом ближње. Мада је држао до пословичне сељачке бистрине и отреситости и себе у много чему, а у односу са завичајцима изразито, видео као негдашњег домаћина и челног човека патријархалне задруге. А у њега, знамо, није било поговора него послушности. Такав је, кажу, у завичају где је у старости као мали кућни деспот проводио лета, био Сретен Марић. Запамћено је да је рекао: "Више волим да уживам у својим паметним мислима него да слушам туђе глупости." А тако је, поверујемо ли свему што између корица ове изненађујуће, полемичне и откривалачке, па утолико занимљиве књиге пише, и бивало.

Усредсређен на себе, посвећен сопственим мислима, ставовима, представама и вредностима, он није могао да прихвати тадашњи социо-комунистички режим, а било му је стало до личног споменика у завичају. Био је, по свему, амбивалентна личност. Горљиво окренут националној епској традицији, величини и слави, а често нем за драматична дешавању у савремености. Због тога је долазио у сукоб са мислећим знанцима и пријатељима, какав је био Добрица Ћосић. Имао је углавном негативан, чак ригидан и до презира искључив став о комунистичком режиму и његовим првацима: Кардељу, Ђиласу, Лоли Рибару, Кочи Поповићу. Исказивао га је у уском друштву, иза браве, а прижељкивао је радикалну промену. Без сопственог учешћа и жртве, очигледно. Залагао се за окренутост Западу, а пасионирано волео од њега удаљене вредности традиције српског сеоског, независног живота заснованог на патријархалном поретку, моралној чистоти и природности.

Сретен Марић, Фото Документација Општине Косјерић

На ономе што је, како тад тако и сад, углавном доживљавано као нешто далеко и анахроно.

Ономе што је, највећма, настањено у литератури а не у стварности.

Умом је овај човек био окренут Западу, а срцем завичају и селу. Судбина је удесила да почива у туђини и да му у завичају не чувају и не негују успомену онако како је прижељкивао. Завичајци држе да је за понешто од таквог исхода одговорна и ћегова нарав, његов daimon. И то су, не без личне заинтересованости, у перо казивали најзнатнијем ужичком летописцу нашег доба Илији Мисаиловићу, а он то преточио у илустративну и интригантну књигу која настоји да буде ближа животној истини него Платону. И да нас, тиме и тако, изнова ослобађа патетичне склоности ка мистификацији и обоготворењу значајних људи историје и културе, а приводи нужној и неизбежној земаљској мери и "познанију права".

Отуда проистиче свест о потреби да се пропитивачким ветром разнићује паучина заборава, али и методско питање до које мере, докле треба ићи у рашчитавању живота једног значајног човека? И, у коначном, да ли демистификација у културном памћењу више помаже и вреди од обичајног слављења и идеалисања? Ако постоји одговор, он не може бити једнозначан и општи, јер се живот ствараоца посебношћу и изузетношћу утискује у сећање. По њима препознаје и вреднује.

Међутим, постоји димензија животне стварности у којој је свако човек. Без изузетка.

Сведен на своје инстинкте, недостатке и ограничења. Комплексе и тежње. Схватања и заблуде. Уверења и амбиције. Због тога ваља разликовати човека у књижевности од човека у животу. Прво га препоручује општем, историјском памћењу, друго је занимљиво као животна поука дата кроз низ успомена и анегдота, које увек побуђују пажњу јер се подударају са препознатљивим несавршенством човекове природе која се, по правилу, превазилази стварлачким подвигом и вредношћу дела. А што је личност чувенија и дело веће, то је и занимање за животну позадину живље и интензивније. Тако је са другима било, па је тако и у случају Сретена Марића, његових умножених завичаја и његове двојностима и крајностима обречене личности.

Илија Мисаиловић, Фото приватна архива

Једна документарно-публицистичка књига погледом искоса не може формирану слику и представу о њој много да промени и поправи, али може да подсети и на примерима каже и укаже. А то није мало и није некорисно за допунско сликање једног портрета и једног времена.

Докле год се посредством значајних личности оживљује прошлост, дотле у савремености има интересовања и места за садржаје и вредности културе који нас формирају, усмеравају и обавезују. Оно што један народ о себи зна то се културом зове. И ниједан допринос није мали ни безначајан.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Добри војник и лоши ратови

26. 02. 2024. у 10:48

Култура

1 1

СМИРЕЊЕ ЈЕ СВЕ ШТО НАМ ТРЕБА: ТВ критика - серије "КОЖА" аутора Николе Коље Пејаковића, 2024.

26. 02. 2024. у 10:55

Култура

0 0

СВЕВРЕМЕНА ДЕЛА И ЗА МОДЕРНЕ КЛИНЦЕ: Српска књижевна задруга објавила првих шест наслова пројекта "Српска књижевност за децу у 30 књига"

26. 02. 2024. у 05:00

Култура

0 1

АНТИЈУНАК НА СЦЕНИ И У СОПСТВЕНОМ ЖИВОТУ: Глумац Озрен Грабарић, добитник годишње награде Београдског драмског позоришта

25. 02. 2024. у 17:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације