ЗАМЕНА МЕСТА: Ко су добитници Нинове и награде "Београдски победник"

"НИНОВУ" награду добио умерено просрпски роман, а награду "Београдски победник" опозициони и делимично другосрбијански.

Фото Н. Скендерија

На српској књижевној сцени у последњих неколико година искристалисали су се идеолошко-политички табори који су нагињали ка једној од две истакнуте награде за роман године. Они блиски "Ниновој" награди доживљавани су као лево-опозициони или другосрбијански, а оснивачи и спроводиоци у дело одскора установљеног признања "Београдски победник" као режимски и опортуно-десни. Доделе првопоменуте награде роману "Послије забаве", досад недовољно препознатог писца Стеве Грабовца, а потоње "Пакрацу" афирмисаног Владана Матијевића, представљају велика и пријатна изненађења.

Једна од кључних пожељних тема у окружју "Нинове" награде била је суочавање са ратном прошлошћу. Стево Грабовац јесте написао роман о томе али на начин који је миљама далеко од додворавања комесарским захтевима за српском културном деконтаминацијом.

Сматрајући да се ратна дискурзивна индустрија ни по чему не разликује од оне мировне, бањалучки писац неће површно стати ни на једну страну у приповести о постјугословенским сукобима. У варљивим сећањима приповедача садржана је беспрекорна етичка полиперспективност у којој дакако има места за критички однос и према властитом културном кругу. Ироничним третманом српског национализма, отвара се простор за здрав критички патриотизам. У дубини убедљиво предочених идентитетских наслага, приповедач се потом не срами што је Србин и православац и не боји се да искаже поштовање према симболичким означитељима и институцијама Републике Српске.

Стварајући елементарно потресну причу о злочину над ромском децом у околини Брода (некадашњег Босанског Брода) и трговини њиховим органима, Грабовац ће врло промишљено проговорити и о осталим монструозностима у рату у Босни и Херцеговини.

Значајан део романа тематизује дакле чињеницу да за злочине над Србима никога није брига. Из аутсајдерске позиције, која дугује понешто (по)етици Данила Киша али и чудесној једноставности Срђана Ваљаревића, писац ће наоко успут причати о зверствима нове комунистичке власти у Титовој Југославији, затим о спрези хрватских војних формација са такозваном УЧК, о злочинима Хрватског вијећа одбране (ХВО) и муслиманских ратних јединица над српским цивилима, о хрватским логорима око Брода за које се у широј јавности мало зна, те најзад о масакру над Србима у Сијековцу - злочину који упорно измиче свим постдејтонским "правдама".

"Регионалне" и светске јавности које одбијају да примете злодела над Србима добиће увијену (јер је роману "Послије забаве" тешко пришити националистичку етикету) али тиме дејственију сторију о српским ратним страдањима. Природност с којом Грабовац предочава догађаје последица је и проживљене личне трауме (искуство хрватског логора), о чему он изван романа елегантно одбија подробно да говори. Његова уметност флегматичног сећања успела је да просрпску позицију учини толико разоружано истинитом да би сваки покушај њеног подривања већ унапред био етички дегутантан.

Упркос добром психолошком понирању у зло главног јунака "Пакраца", код Владана Матијевића све време осећа се конструисаност приче. Тема романа вероватно није одабрана из јаких егзистенцијалних разлога, него по принципу размишљања шта следеће написати у недостатку праве инспирације. Матијевић је додуше и раније тако чинио, без велике штете по своје књиге, али овога пута је изгледа превише калкулисао са пробитачношћу теме у српским идеолошко-политичким поделама.

У некој врсти репортерске мимезе, Матијевић води рачуна да се дотакне кључних речи за препознавање у мањинским али моћним културно-идеолошким структурама: ратни злочини, криминал, предимензионирано насиље, инсинуирање некаквих фашистичких појава у српском друштву. При томе, помало комично, један ратни ветеран пази да употребљава политички коректан говор (мада је реч о необичном ратнику, биполарној личности која има и нежну и мрачну страну). Памфлетски сатирично представљање стварних догађаја и пренаглашено мрачна слика српске свакодневице местимице делују као пригодно штиво за пропагандне сврхе опозиционе коалиције "Србија против насиља". Тиме се ствара једна врста дневнополитичке историје, а не оне дубинске и уметнички трајније.

Премда као настављач традиције црноталасне прозе Владан Матијевић није (био) аутор који пише по обрасцима "НВО естетике", он у "Пакрацу" ипак показује тенденцију прихватања самокажњавајућих наратива. Ако би се пребројавало, у роману превладавају описи српских злочина. Истини за вољу, ни хрватска страна у рату у Западној Славонији не пролази у начелу ништа боље, чиме се накратко ствара утисак уравнотежености. Међутим, у нарацији "Пакраца" повремено се појављују синтагме попут "читав цивилизован свет", које својим фразерством откривају аутоколонијално идеолошко порекло. Пред крај романа, потпуно излишно са становишта унутрашње логике текста, истиче се - као шлаг на другосрбијанској торти - да је Радомир Константиновић "велики филозоф", што јасно указује на коју страну аутор намигује.

Када се подвуче црта испод ове необичне, лоџовске замене критичарских места, на видело излази да је бојкот "Нинове" награде, који је пре четири године покренула група писаца, дао опипљиве резултате. Жеља за раскрављивањем рововских културних подела обострано је услишена. Деловало је као научна фантастика да "Нинову" награду може да добије роман који, бавећи се скорашњим ратовима, не инсистира на Србима као зликовцима, као и да се укус тог жирија преклопи са естетичким уверењима Милорада Додика. С друге стране, академски опрезан жири "Београдског победника" овога пута је изашао из зоне комфора и - не без контекстуалне духовитости - претекао "Нинов" жири у награђивању романа који је баш за њих био зготовљен.

Напослетку, за читаоце незагрејане за идеологију књижевног текста, из улоге књижевног критичара нека буде изнесен само општи суд: занатски солидан "Пакрац" имао је незгоду да се појави у исто време са изврсним романом "Послије забаве" који ће сигурно знатно дуже трајати у српском културном памћењу.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

НИЈЕ ВЕРОВАО У ЗЛО МЕЂУ ЉУДИМА: Сто година после одласка великог српског песника Алексе Шантића (1868-1924)

07. 02. 2024. у 11:58

Додатак Култура

0 1

НЕ БРИНУ О НАШИМ БАКАМА, МАЈКАМА, КЋЕРИМА... Поводом наметнутог закона: "Родно осетљив језик" није "полно осетљив језик"

07. 02. 2024. у 14:00

Додатак Култура

0 0

МЕЂУ ПЕСМАМА, МЕЂУ ШЉИВАМА... Судбина и виталност песничког дела Оскара Давича и његово присуство у јавности

28. 12. 2023. у 11:45

Додатак Култура

0 2

ФИЛМСКИ РОМАН: Нова књига Жарка Радаковића

20. 12. 2023. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације