ПРИНЦ ПОЕЗИЈЕ ПОСТАО ЈОШ ЗА ЖИВОТА: Деведесет година од рођења песника Бранка Миљковића (1934-1961)

ПРОШЛО је девет деценија од кад је на овај свет, у градској болници у Нишу, 29. јануара 1934. године на свет дошао Принц Песника Бранко Миљковић.

Фото Народни музеј Ниш - легат Бранка Миљковића

У тих деведесет година стала је историја читаве једне државе и њене књижевности чији је Бранко био неотуђиви део. И више од тога, након његове трагичне смрти у Ксаверској шуми у Загребу 1961. године, он је малтене канонизован као "песник револуције" али и пример уметника који је пркосио не само животу, и неписаним књижевним канонима већ и систему у коме је бивствовао.

Одрастао у нишкој Шинтер-мали, недалеко од споменика Ћеле-куле, сведок ратних страхота и разорних савезничких бомбардовања родног града, Миљковић је у једном интервјуу за "Нин" описао своје детињство као "ратно, тужно". Међутим, врло рано се истицао као веома надарено дете које је имало незаситу глад за знањем и откривањем света око себе. Његови родитељи су то на време уочили и трудили се да му изађу у сусрет колико код могу, упркос оскудици која је владала у целој држави у то послератно време. Млади Бранко је већ у основној школи читао Канта, Хегела и Толстојев "Рат и мир", док је његово тумачење Шекспировог "Хамлета" у раду који је написао са само 13 година одавало веома зрела размишљања и аналитички ум.

Фото Народни музеј Ниш - легат Бранка Миљковића

ПОРОДИЦА Бранко са родитељима, Фото Народни музеј Ниш - легат Бранка Миљковића

Ниш му је био тесан, јер није било довољно простора за оно што је намеравао и сањао да постане, зато је одлучио да студира у Београду, упркос жељи његовог оца да упише железничку школу. Уместо машиновође, млади Миљковић је желео да буде песник. То га је коштало доста подстанарских и осталих мука првих година у престоници где је живео у неусловној уџерици и седео по кафанама не би ли се огрејао или појео скромни оброк. Све то је натерало његове родитеље да продају кућу у Нишу у преселе се трајно у Београд, како би њихов син добио адекватне услове за студирање и књижевни рад.

Упркос увреженом мишљењу о успеху као нечему што се добија преко ноћи, када те погоди муња богиње Фортуне или ти се, како наш народ воли да каже, "склопе коцкице", Миљковић је био пример уметника који је до својих позиција дошао преданим, свакодневним радом.

Како на себи, тако и на свом делу. Романтизована верзија мита о песнику који крвари над хартијом у позне сате када се врати из кафане или љубавних авантура делује атрактивно и егзотично, али иза свих великих књижевних успеха углавном стоје принципи и радна дисциплина какву је Бранко себи наметао још од гимназијских дана. И то је доказ да велики уметник не може постојати без страсти према уметности коју ствара, та унутрашња ватра грејала је Миљковића и гурала га даље, ка будућности која је обећавала. Његов таленат је рано уочио Оскар Давичо, један од књижевних моћника који су у то време давали "атест" за писце и усмеравали (или гасили) њихове каријере. Комесарски систем по коме је била устројена тадашња (а добрим делом и - данашња) домаћа књижевна сцена свакако није био простор у коме је један Запљањац и Нишлија, пргав и бунтован, могао да бивствује а да не пружи отпор. На више места се може прочитати тврдња како би Миљковић, да је рођен коју деценију касније, био вођа неке анархистичке групације или фронтмен панк бенда.

Мит о "уклетом" песнику настао је много касније, пре свега након његове смрти, када је била потреба да се трагедија која је окончала његов живот рационализује кроз сегменте из његове поезије. Кренуло се од несрећне тврдње да се Миљковић "дрогирао смрћу", тезе коју је написао критичар коме је Бранко посветио једну од својих песама "за сваки случај".

ПЕСНИК Бранко Миљковић, Фото Народни музеј Ниш - легат Бранка Миљковића

ТРАГЕДИЈА Сахрана велоког песника, Фото Народни музеј Ниш - легат Бранка Миљковића

А даље је ишло по утабаном социјалистичком рецепту слављења "заслужних другова" па су пригорни Бранкови стихови завршили након његове смрти на разним споменицима подизаним у спомен догађајима из Другог светског рата, од Кадињаче, преко Градишке до Ушћа.

Међутим, поезија је жилава ствар и она надживљава не само режиме, државе и моћнике, већ читаве историјске периоде. Примарно југословенски песник, Миљковић постаје митска фигура око које се испредају легенде а чије дело добија мистичну димензију за коју скоро да нема кључа. Иако је сам Бранко дао више тих "кључева" за тумачење своје поезију у виду савремене и античке филозофије (са нагласком на Хераклита који му је био омиљени филозоф) до грчке, римске и словенске митологије.

Приватно је био весео и оптимистичан човек, добар друг, син и брат, једна његова савременица, песникиња, написала је својевремено: "Бранко је човек кога не можеш да не волиш". Бројне су анегдоте остале о његовим београдским и загребачким данима, неке тачне а неке надограђене и преувеличане, али све су говориле о неукротивом духу и великој амбицији. Говоримо, дакле, о временима пре рокенрола, телевизије и ријалитија, о времену када је један песник могао да буде звезда. Миљковић је, дакле, постао Принц Поезије још за живота, а неразјашњене околностима под којима је изгубио живот (где многе чињенице и докази указују на то да се ради о убиству а не самоубиству) додатно су мистификовале не само њега него и његово дело. Напросто, Миљковић је у једном тренутку изашао из оквира књижевности и постао поп-културна икона. Можда је тренутак када се то десило био баш онај када су су 1980. године у Загребу, Ријеци и Београду на градским трговима осванули плакати "Читајте пјесме Бранка Миљковића". Јер након тога, Миљковић постаје за нове генерације нешто више од револуционарног и "уклетог" песника, нови слојеви његове поезије се откривају, њихов утицај постаје толико замашан да инспиришу уметнике попут Џонија Штулића или Милана Младеновића, Бранкови стихови "завршавају" у песмама "Бијелог дугмета" и "Партибрејкерса", о њему се пишу студије, књиге, расправе, о његовом животу се снимају филмови, постављају позоришне представе, његова поезија не инспирише само друге песнике већ и прозаисте, сликаре, глумце, редитеље, па чак и стрип-ауторе.

То је управо Миљковићев тријумф над смрћу, јер ватра коју је, попут Прометеја, донео и даривао људима и даље блиста и гори упркос томе што вероватно никад нећемо сазнати како је завршио овоземаљски живот те кобне ноћи на Ксаверу.

Једно је сигурно, баш као и сви остали људи, песници умиру, али њихова поезија живи.

У случају Бранка Миљковића, то је вечита ватра која опомиње, просвећује и греје.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЧЕЛЕ ПРОБЕ "СИМПТОМА": По тексту Милице Сниве спрема се нова представа у Атељеу 212

31. 01. 2024. у 13:11

Култура

0 1

ПЕТОРИЦА ЗА УПРАВНИКА: Још неизвесно ко ће се и када наћи на челу Позоришта на Теразијама, нашег јединог музичког театра

31. 01. 2024. у 13:25

Култура

0 0

УГАСИЛО СЕ ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА УМЕТНОСТИ: Две године не постоји награда за најбољу ауторску изложбу, нити организација која је додељује

30. 01. 2024. у 19:58

Култура

0 0

О ФИЛМСКИМ ФЕСТИВАЛИМА: Књига критичара Ненада Дукића сумира ауторово дугогодишње искуство на светским смотрама

29. 01. 2024. у 15:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације