МЕЂУ ПЕСМАМА, МЕЂУ ШЉИВАМА... Судбина и виталност песничког дела Оскара Давича и његово присуство у јавности

ОСКАР Давичо (1909-1989), један је од малобројних српских песника чији су поједини стихови прекорачили ону данас скоро непремостиву мембрану која модерног песника одваја од шире публике.

Песников радни сто у шабачкој библиотеци, Фото В. Митрић

Неки његови стихови из "Србије" и "Хане" постали су тако познати и онима који поезију скоро и не читају, и који можда за Давича и остале наше значајне песнике једва да су и чули. И сам се добро сећам како је годинама на једном зиду, на преласку из двадесетог у двадесет и први век, у близини младеновачке гимназије, коју сам тада похађао, стајао исписан стих "Ој Србијо, међу песмама, међу шљивама..." из "Србије", који је неко током политичких превирања деведесетих година исписао, осећајући, могуће и несвесно, да се у њима налази порука која може нешто и у том тренутку рећи читавом друштву.

Почевши у знаку надреализма, као најмлађи припадник његове београдске филијале, Давичо је свој песнички зенит достигао крајем тридесетих са књигом Песме (1938) и са годину дана касније објављеним чувеним песничким циклусом "Хана". У књижевном и историјском тренутку који није био превише наклоњен поезији, Давичо је унутар корпуса, тзв. напредне литературе, како се тада говорило, једини исписао стихове који су надживели епоху. Преузимајући оно најбоље из надреализма, бујну сликовитост, Давичо је њу удружио са својим изузетним језичким осећајем, који се манифестовао како кроз мелодију његових стихова, тако и кроз богату и специфичну лексику, која за разлику од радикалних авангардних покрета, није раскидала, већ је само обогаћивала стандарни песнички лексички фонд претходних епоха. Вероватно су најбољи изрази оваквог јединственог давичовског амалгама биле његове вишеделне песме, већ поменута "Хана" и "Детињство", које су са собом доносиле, након поклекнућа међуратног књижевног модернизма, својеврсну песничку обнову, са печатом нове осећајности и сликовитости, и у случају "Детињства" јединствене инфантилне перспективе и хумора који је из ње произлазио и који су тада први пут ушле у нашу поезију.

У друштву Добрице Ћосића, Антонија Исаковића...,Фото Библиотека Шабац

Од значајних песничких остварења Давичових из епохе у којој се сматрало да поезија и књижевност треба да играју значајну улогу преображајима читавог друштва, треба издвојити још Вишњу за зидом (1950). Ова збирка је испевана у име оних са којима је песник провео године робије, али је настојала да поред сведочанства о тим тешким данима, донесе и једну историјску перспективу и постане својеврсни еп о настанку и судбини левих покрета у Србији.

Након Другог светског рата, Оскар Давичо је једна од најактивнијих личности у послератном књижевном животу - био је покровитељ и откривалац бројних нових младих песника. Учествовао је у бројним полемикама и књижевним сукобима, од којих је вероватно најзначајније његово суделовање у оној која се на почетку педесетих водила између модерниста и реалиста, и из које је проистекао његов значајан есеј Поезија и отпори. О несмирености његовог духа, сведоче и његова путовања и излети у различите књижевне и публицистичке жанрове, рецимо његови извештаји са суђења у Нирнбергу, као и дневник Међу Маркосовим партизанима (1947), у коме је описао своје виђење грчког грађанског рата изблиза.

Фото Библиотека Шабац

Као један од најистакнутијих припадника послератне модернистичке књижевне групе, Давичо је допринео и трансформацији нашег романа уводећи, најпре својим најпознатијим прозним делом Песма (1952), модерне приповедачке технике. Након њега објавио је читав низ романескних остварења, које је амбициозно сврстао у циклусе. За њих је добио, и до данас рекордне, три НИН-ове награде, које више него о квалитетима његових романа сведоче о његовом угледу и утицају на оновременој књижевној и културној сцени.

Некако паралелно са објављивањем Песме, долази и до заокрета у Давичовом песничком стваралаштву. Он учествује у послератној обнови надреализма и почевши од збирке Флора (1955) заузима позицију једног од радикалнијих модернистичких гласова епохе. У овом правцу Давичо наставља и у наредним деценијама, објављујући збирку за збирком, сматрајући да поезија мора стално да тежи освајању нових уметничких простора. Током наредних неколико деценија Давичо је настојао и да држи корак са авангардним књижевним струјањима, партиципирајући и у неким послератним неоавангардним књижевним покретима попут сигнализма.

О његовој плодности и обиму његовог песничког опуса најбоље сведочи изузетно осмотомно издање његове Изабране поезије (1979) које је приредила Милица Николић.

Оскар Давичо, Фото Библиотека Шабац

Иако је ово издање значило врхунац рецепције Давичове поезије, након његовог објављивања дошло је и до знатног опадања интересовања за њу. Разишавши се најпре са млађим песничким нараштајима, који су градили један специфичан однос према књижевној традицији, са пропадањем и коначним одласком друштвеног комунистичког система уз који је Давичо, чак и када је мењао позиције унутар комунистичко-социјалистичке парадигме и полемисао са партијским друговима, био целим својим бићем, његово дело је у измењеним друштвеним околностима све више клизило ка рубу интересовања како научне, тако и шире културне јавности.

Ипак, у 21. веку интересовање за његову поезију се обновило, и објављено је више њених значајних издања које су приредили Тихомир Брајовић (2001), Борислав Радовић (2006), Милица Николић (2008), Биљана Мичић (2017) и Бојан Марковић (2023), док су се неки од најистакнутијих млађих савремених српских песника попут Бојана Васића, једним делом наслонили и на Давичова песничка достигнућа. Дошло је и до поновног академског интересовања за њу, о чему можда најбоље сведочи репрезентативни зборник Песничка поетика Оскара Давича (2012), који су приредили Јован Делић и Драган Хамовић, а објавили Институт за књижевност и уметност из Београда и Библиотека шабачка. Са обрадом и електронским публиковањем његове обимне рукописне заоставштине, коју управо припрема библиотека из песниковог родног града, свакако да ће његов опус бити још пријемчивији за научна изучавања.

Међутим, судбина и виталност Давичовог песничког дела и његово присуство у широј јавности неће у будућности, као што се то у једном тренутку десило, зависити од расположења и слуха јавности за леве и социјалистичке идеје, већ од тога колико ће у времену које долази сама поезија, али и књижевност уопште и хуманистички вид образовања бити важни. Уколико тако остане, упркос бројним, слободно се може рећи и мрачним, тенденцијама данашњег тренутка, најбољи део Давичове поезије, трајно ће остати део оног највреднијег и најрепрезентативнијег канона српске лирике.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ЈЕДНИМ ОКОМ НА ВУКА, ДРУГИМ НА ЊЕГОША: Друго коло сабраних дела академика Мира Вуксановића у издању Архива Војводине

13. 12. 2023. у 07:45

Култура

0 0

ДАЛИ - СПАСИЛАЦ: Двоброј часописа "Градац" посвећен генијалном сликару

06. 12. 2023. у 07:25

Додатак Култура

0 1

СКРОМНИ ДРАГУЉАР РЕЧИ: Сећање на Лазу Лазића (1929-2023)

06. 12. 2023. у 06:25

Додатак Култура

0 0

СЛЕПО ПОЉЕ ЖИКЕ И ФЈОДОРА: Поводом 90 година од рођења и 25 година од смрти Великог режисера и писца Живојина Павловића (1933-1998)

29. 11. 2023. у 07:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације