Поезија и дућан

ЗА песника је најбоље да новац који му је потребан за живот зарађује на другим пословима: да му новац не одређује да ли ће, шта ће и како ће писати. Што не значи да повремено не треба да напише понешто по (плаћеној или неплаћеној) наруџби, јер она може бити одмор од тешких унутрашњих напетости

Фото Printskrin, Vikipedija

Једног дана, почетком осамдесетих година прошлог века, пред крај радног времена, у моју канцеларију ушао је колега који је радио у истом предузећу, у продаји. Недавно је, у саобраћајној несрећи погинуо његов брат (и он је радио са нама), породица хоће да му подигне споменик, и он ме моли да за тај споменик нешто напишем, неки стих. Нисам ја за то, не умем, неће ништа ваљати - покушао сам да отклоним од себе тај непријатан задатак.

Није одустајао: они не могу ништа да смисле, а много им је стало да споменик буде посебан. Иза брата је остало двоје мале деце: пред аргументом породичног осећања, моје одбијање је било беспомоћно. Сутрадан сам му дао дистих за споменик.

После два-три месеца, опет пред крај радног времена, кад је мало ко остао у предузећу, долази он код мене. Прича ми да је споменик подигнут, моји стихови су ганули све, породица ми је бескрајно захвална, па ме пита колико су ми дужни. Како дужни? Нисам то урадио за новац. Знају они то, али сви то иначе плаћају, па неће да буду гори од других.

Након пристојног наваљивања, одустао је, наравно, од породичне понуде, па га упитах колико то иначе плаћају ти који плаћају. Сума је била у висини три моје месечне плате.

Било је то време кад се зачињала моја породица, новац ми је био потребан, ситуација у предузећу није била сјајна, па сам помислио: ето решења. Основаћу самосталну занатску радњу, отворићу песнички дућан. Зваће се, рецимо, "Максимални стихови". Смислићу атрактивну и јефтину промотивну кампању. Има много добростојећих људи (не само по селима и приградским насељима, где је живела породица овог мог колеге) који ће желети да одвоје понеки динар за пригодне стихове на свадбама, рођенданим, прославама подизања нове куће или усељавања у нови стан, испраћајима у војску, надгробним споменицима. Или за удварање девојци. Биће посла (али не тешког: лако је низати стихове на задату тему), биће пара, нећу морати да диринџим у канцеларијама.

Од идеје сам одустао одмах, чим сам до ње дошао. Из страха.

Не за перспективу посла. (Нисам знао да је лоша, да ће ускоро нестати добростојећа средња градска и сеоска класа којој је култура била очекивани део живота: сиромашни немају ни времена да мисле на стихове, ни новца да их плаћају, а нови богаташи и новац и доколицу троше на друге ствари, животно задовољство доносе им луксузна роба и друштвене моде, а не поезија. Нисам, такође, знао да ће ускоро почети да нестају занатске радње: почистиће их наступајуће велико тржиште. И мој би дућан пропао. Запослио бих се у маркетиншкој агенцији, ако би се нашла нека која би ме хтела: уместо стихова за увесељавање на свадбама - који су још имали везе са стваралаштвом и животом, личну ноту - смишљао бих безличне рекламе за масовне производе великих фирми.)

Страховао сам за перспективу песника: ако занатлија успе, песник ће пропасти. Тако би се, вероватно, и догодило: можда бих понешто стигао да напишем и за своју душу, али тешко да би било Сећања једног службеника, књига сонета, Животињског света, Неба, Скамењених, Цртања стварности, Бола...

Јурење муштерија, удовољавање њиховим прохтевима - не би остављали ни времена, ни енергије за унутрашњу доколицу у којој настаје поезија. Али не би недостатак времена и енергије, и друге животне тешкоће биле главни разлог пропасти песника: у наредним годинама, написао сам неке од поменутих књига док сам по осам сати дневно напорно радио у предузећу, често носио посао кући, у стан у коме није било просторије, осим тоалета, у коју бих се могао одвојити од укућана да бих на миру писао.

Поезија и новац не би могли да иду заједно. Стварајући, човек је постао човек. Није то постао тргујући с Богом, наплаћујући му своје услуге, или плаћајући његове. Поезија је један од импулса првобитног стварања, и зато не може бити трговина. Песник не може да размишља о стиховима, размишљајући о новцу. (Као што трговац, размишљајући о свом послу, мора да размишља о новцу.) Истина, стихови се могу наплаћивати, али императив продаје неће их направити онаквима каквима слободно стварање хоће.

За песника је најбоље да новац који му је потребан за живот зарађује на другим пословима: да му новац не одређује да ли ће, шта ће и како ће писати. Што не значи да повремено не треба да напише понешто по (плаћеној или неплаћеној) наруџби, јер она може бити одмор од тешких унутрашњих напетости.

Пример који, наизглед, потире тезу о неспојивости поезије и новца био је, код нас, Душан Радовић. Он је своје песничко перо упошљавао за плату или хонорар. Међутим, ако се детаљније погледа његова (песничка) биографија, види се да је, на почетку, за плату штанцовао мноштво лоших стихова, које после није објављивао, нити његова публика за њих зна. Тек кад је пронашао свој песнички језик, кад је нашао себе, он је постао популаран. Био је та врста песничког талента која у себи спаја аутентичан израз и популарност. Није постао песник пишући за плату и хонорар, него је прво постао песник каквог знамо, кога су, после, плата и хонорар јурили, а не он њих. Јесте се запошљавао као песник, а не као службеник у канцеларији, али су послодавци били срећни што га као таквог запошљавају, па није писао по њиховим налозима него слободно, по својој мери.

Немају сви прави песници такву врсту талента, нити би ваљало да га имају: настао би песнички рај, у коме песници живе у својим световима и стварају како хоће и шта хоће, а новац им пада у руке. Али, као што у рају нема, у ствари, живота, тако ни у овом песничком не би било поезије, нестала би у рајској празнини.

Поезији није потребан рај. Потребно јој је друштво које зна да новац није узрок ни мера свих ствари, него само (нужна) последица. Друштво које није идеално - ни за кога, па ни за песнике - али које има и разуме идеал стваралаштва.

                  (Из рукописа књиге "Лој, новац, реч", издавач "Чигоја штампа")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

БИТИ САСВИМ СЛОБОДАН: Карл Уве Кнаусгор

29. 11. 2023. у 07:00

Додатак Култура

0 0

ВРЕДИ ТИ ШАМАР САБРАНИХ ДЕЛА: Годину дана од одласка великог српског песника Рајка Петрова Нога (1945-2022)

29. 11. 2023. у 07:30

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на херезијарха

23. 11. 2023. у 07:34

Додатак Култура

0 0

МИЈА УВЕК УЗ НАС: Отворена изложба посвећена великом српском глумцу у Југословенској кинотеци (ФОТО)

15. 11. 2023. у 06:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације