СЛЕПО ПОЉЕ ЖИКЕ И ФЈОДОРА: Поводом 90 година од рођења и 25 година од смрти Великог режисера и писца Живојина Павловића (1933-1998)

ОДЛИВАК ружне и непријатељске слике града, заједнички је именитељ Павловићевих филмова (и романа попут "Зида смрти") и подземља Фјодора Михајловича. Становници овог тамног вилајета су на мишје рупе осуђени, као и актери ране прозе Достојевског. Београд Павловића и Петроград Достојевског имају много заједничког

"Кад будем мртав и бео", Фото Кинотека

ЦЕЛА филмска поетика Живојина Павловића (1933-1998), зачета је у његовим раним филмовима "Повратак", "Буђење пацова" и "Кад будем мртав и бео". Ти арсенали покретних слика, који се међу собом знатно разликују, потичу из истог "слепог поља", урбане социјалне маргине по којој се крећу уклети губитници или "антихероји" типа Ал Капонеа, Пацолина, Џимија Барке, дакле "двоножаца из духовног полусвета" (Ранко Мунитић) или парадигми "моралне пасивности" (Ђорђе Кадијевић), како су ове ликове тумачили њихови савременици. Било је то "слепо поље" зато што се налазило изван видокруга главних токова тадашње стварности, скрајнуто негде на социјалну маргину или у подземље живота, како се то догађало уопште у тзв. црном таласу српског филма крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошог века, међу којима та Павловићева трилогија заузима главно место.

Пејзаж душе подземља

Заједнички извор оба искуства живопише Достојевски у "Записима из подземља" и "Пониженим и увређеним", делом и "Злим дусима": ону загушљиву слику подземља, промашености и губитништва огрезлу у непочину, а то је мрачна кућерина у петроградској Шестилавочној улици Фјодора Михајловича ("Понижени и увређени") или слична у Савамали Живојина Павловића ("Буђење пацова", роман "Зид смрти"): све један исти "пејзаж душе" у коме се даве тамни антијунаци три различита времена и контекста сродног духовног склопа. Живојин Павловић трага дуж границе одбаченог и ружног; по буњиштима, градским буџацима, радничким прихватилиштима, старом гвожђу, запуштеним ложионицама и колосецима, кроз бараке, испод проваљених кровова, по трошним склоништима бескућника, ситних преступника, шверцера, алкохоличара, пропалих типова, беспризорних, сводника, проститутки, полицијских доушника и удбаша самих, кроз наличје прокламоване социјалистичке стварности; по блату и лотињи.

Одливак ружне и непријатељске слике града, заједнички је именитељ Павловићевих филмова (и романа попут "Зида смрти") и подземља Фјодора Михајловича. Становници овог тамног вилајета су на мишје рупе осуђени, као и актери ране прозе Достојевског. Београд Павловића и Петроград Достојевског имају много заједничког (зато је Павловић овде несравњиво ближи Достојевском него "Слепом пољу" Анрија Лефевра). Као и код Достојевског, престоница гуши своје бедне становнике; кињи их својом непријатном климом, несносним кишама и ветровима, сивилом свог амбијента и потпуном равнодушношћу према њиховим судбинама.

"Буђење пацова", Фото IMDB

Људи-мишеви се такође воле

"У мутном времену колебања или прелаза свакад и свуда се појављују разни мали и ништавни људи", пише Достојевски у "Злим дусима". "Ја не говорим о такозваним 'првацима'... Ја говорим баш о талогу. У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља већ без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом изражавају само немир и нестрпљење." Ове људе-мишеве Достојевског и Павловића описује ава Јустин Поповић овако: "Подземни херој исцрпљује се у узалудним покушајима да некако преовлада, односно компензира осећање ниже вредности... Због тога херој Достојевског у сваку своју битку улази као неко ко је већ унапред поражен. Подземни јунак остаје без икакве перспективе." То је тачно оно што чине и сви Павловићеви главни ликови у покушају да остваре свој животни наум, љубав, неку врсту немогуће мисије, која завршава катастрофом. Из свега тога проистиче и кључна Павловићева концепција:

"Антихеројство је израз немогућности веровања у неке више идеале: религије на умору, идеологије такође... Ето заједничке дефиниције за те филмове... у којима ћемо препознати константну тежњу да се... једно осећање света исказује кроз приступ амбијенту и човеку... што је обогатило ону основу која се провлачи од самих мојих почетака до данас (године 1969, БЗ), а која ме тера да кроз амбијент, атмосферу и човека сједињеног с том атмосфером и тим амбијентом, сугеришем једно интимно осећање света. Или још одређеније: Заједнички именитељ свих мојих филмова јесте љубав према атмосфери, амбијенту и човеку усађеном у тај амбијент.

"Буђење пацова", Фото IMDB

У Павловићевим филмовима, када се оставе по страни различити знаци епохе и амбијента у питању је исти дијегетички простор покретне слике, конструкт "слепог поља", друштвене маргине које се зове "подземље" и који је распоређен, разливен по равни целог филма те према томе представља глобалну слику стварности толико натопљену метафоричним смислом да неке издвојене метафоре или симбола у правом значењу више и нема, него је све у тоталитету стварносног филмског призора, како је "глобалну метафору" у филму дефинисао водећи српски филмолог, Павловићев пријатељ професор Душан Стојановић.

Ако је подземље људи-мишева, дакле, "глобална метафора", коју је кроз призоре отуђења и безнађа испостављао тзв. српски "црни талас" у филму раних седамдесетих година прошлог века, онда је у том језгру главни залог његове нарочите поетике.

"Повратак", Фото IMDB

То је саосећање за ове беспомоћне људе, за њихову повређену љубав. Поезија је у глобалној метафори света који је изгубио наду. Није нимало случајно што се највећи део филма којим Павловић доцније, у извесном смислу, завршава своју каријеру ("На путу за Катангу", 1987) збива у полутами, у болесном сфумату, у измаглици раног јутра и касне вечери, у готово нестварним крпама фабричког дима или дубље, у помрчини петог хоризонта. Павловића и овде занима светло испод обзорја јер тамо не живе маргиналне сподобе, али то више нису дангубе, протуве и мрачњаци, већ неки другачији људи.

Завијени у копрену дима, у маглу и нездрава испарења, скрајнути, склоњени и препуштени себи самима - они поносно теку свој век. Све то добија свој поетски облик у слици отворене утробе мајке и земље. Фотографија Радослава Владића астматичних и пригушених тонова, сва у полусветлу и међупростору, удављена испарењима кроз које се једва пробија довољна бленда, стешњена и исушена на шкрто осветљење лагума, савршено стоји у функцији Павловићеве идеје. Заједно, пример су како функционише једно филмско ремек-дело којим се до крајњих консеквенци доводи поетска нит зачета двадесет година раније.

Фото Кинотека

Омаж у Кинотеци

ПРОМОЦИЈА монографије посвећене Живојину Павловићу (1933-1998), поводом 90 година од рођења и 25 година од смрти, биће одржана вечерас од 19 часова у сали "Макавејев" Југословенске кинотеке. Монографија је заједнички пројекат Југословенске, и Словенске кинотеке из Љубљане, у српском и словеначком издању. Есеје о различитим аспектима стваралаштва, поетици и етици Павловића, написали су Горан Гоцић, Ивана Кроња, Грег Декјур, Саша Радојевић, Зденко Врдловец, Андреј Шпрах и Наце Заврл. Након промоције биће приказана дигитално рестаурирана копија филма "Буђење пацова" (1967), а потом и делови дигитално рестауриране копије филма "Заседа" (1969) чија ће премијера бити 28. децембра, на дан прве филмске пројекције у свету - у Паризу 1895. године.         М. Н. М.

Препоручујемо

Култура

0 0

ФИЛМОВИ ЖИВОЈИНА ПАВЛОВИЋА: Југословенска кинотека обележава девет деценија од рођења прослављеног редитеља

14. 11. 2023. у 12:09

Додатак Култура

0 0

ТОН МЕЛАНХОЛИЈЕ: Књижевница Катрин Кисе гошћа Сајма

31. 10. 2023. у 06:11

Додатак Култура

0 1

БИБЛИОТЕКЕ СУ ЖАРИШТА ИДЕЈА: Јована Дишић о роману "Вакуум" и културном животу ван Београда

12. 10. 2023. у 15:34

Додатак Култура

0 0

БАЈА, КУДА ЋЕШ? О приповедачком умећу једног од највећих српских писаца Бранка Ћопића (1915-1984)

04. 10. 2023. у 18:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације