БИБЛИОТЕКЕ СУ ЖАРИШТА ИДЕЈА: Јована Дишић о роману "Вакуум" и културном животу ван Београда

ВЕЛИКЕ књижевне приче врло често у својој сржи и јесу "мале" животне приче. Чак и када су тема књижевног дела историјски значајни догађаји, оно што им даје боју јесте продирање у судбину "малог" човека или ону људску, "обичну" страну неке историјске личности.

Јована Дишић, Фото Приватна архива

Другим речима: ниједна прича није превише мала да не би могла постати тема уметничког дела, а сваки човек може постати књижевни лик. Само га треба сместити у прави (кон)текст - каже, за "Новости", Јована Дишић (1987), поводом свог романа "Вакуум", који је објавио "Вулкан".

Дишићева је директорка библиотеке у Кучеву "Никола Сикимић Максим", која обележава 150 година постојања. Рођена у Пожаревцу, сада живи у Раброву. У кучевској библиотеци основала је и води "БиблиоСалон" који је угостио низ наших значајних писаца, а уређује и часопис "Максим".

"Вакуум" је роман о сазревању младе жене. Главна јунакиња Ана нашла је свој начин за излазак из вакуума. Има ли рецепта за ту ситуацију у животу, и појединца и народа?

- "Вакуум" у неком смислу јесте роман о сазревању, али морали бисмо то преформулисати у: роман о сазревању јунакиње као уметника. Она мења ствари у свом животу зато што јој се не допада шта је постала и где се нашла, а све време промишљајући о књижевности и различитим видовима културних садржаја и појава које успут посматра. Она и чини искорак из вакуума уз помоћ уметности, захваљујући причи и причању. Међутим, тај искорак не може бити коначан, он се изнова мора правити. Наше друштво воли лака решења и удобност тих решења, али у такву замисао се не уклапају ни нестална људска природа ни непредвидиве законитости живота као таквог. Јединственог рецепта нема.

Ваш прави завичај је Црљенац, где је рођен и живео песник Србољуб Митић. То истичете с локалпатриотским поносом (Митић се, чак, појављује у једној епизоди "Вакуума"). Близу библиотеке у којој радите рођен је Стеван Раичковић. Пишете и кратке приче, које су проза најближа поезији. Стално сте у близини поезије?

- Културни живот Црљенца својевремено је био врло разноврстан и богат. Народно поетско стваралаштво, плес и музика са једне стране, савремена поезија и поп-рок музика са друге.

И све се то у мом одрастању међусобно уклапало и природно допуњавало. Данас су од тог богатства остали само окрајци, али ако је у вама чучала макар једна уметничка мрва, није могла да се не умножи и не развије. Поезија је тако уткана у мој начин размишљања, а тврдим да се у сваком месту у овој нашој културом пребогатој земљи може наћи нека личност значајна за ту исту културу, нарочито за поезију. Само је треба запазити и извући из заборава. Стицајем животних околности нашла сам се у библиотеци у Кучеву, а близу Нереснице, села у коме је рођен Стеван Раичковић. Он је на једном месту записао: "Кад све прође, вратићу се у Нересницу, где је све и почело." Ја тај запис схватам као неку врсту аманета и намера ми је да Стевана Раичковића симболично вратим у један од његових завичаја. Не говоримо довољно о њему у крају у коме је рођен и то треба да се промени.

Завршили сте основне и мастер студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, вратили сте се у завичај, одужујете се родном крају. Мада су културна дешавања углавном концентрисана у Београду, показујете да исти ниво квалитета могу имати и у тзв. провинцији?

- Волим да подвучем да је та представа - да се квалитетна културна дешавања дешавају углавном у Београду - једна велика и врло штетна заблуда. У престоници их свакако има више у односу на друга појединачна места, али ван Београда се већ деценијама непрестано дешавају невероватне ствари, само се о њима у широј јавности мало говори и мало зна.

Када би се помније пратио само рад библиотека по Србији, било би јасно на шта мислим.

Библиотеке су уточишта и бастиони културе, ризнице и жаришта идеја, организују озбиљна културна дешавања, имају издавачку делатност. Част ми је што могу да дам свој допринос обележавању 150 година од званичног почетка књижевног животу у Кучеву. Напослетку, да нисам пронашла мир у библиотеци, питање је да ли бих икада довршила "Вакуум". И то је неки дуг који треба вратити.

Веза музике и поезије

A Већина писаца прозе почињу као песници. И Ви сте почели са певањем, али не стихова поезије: били сте одлична, кажу, поп-рок певачица...

- За мене су музика и поезија у чврстој вези и, као што волим и народну и савремену поезију, одувек сам радо певала и изворну народну и поп-рок музику. Халапљиво сам читала народне бајке и помно слушала усмено приповедање људи око себе. Тако да, узевши у обзир претходне паралеле, није необично што пишем прозу. Једино, ето, што нисам почела као песник.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 6

ПОПИН ЊЕГОШ: Студија о једној непрочитаној Васковој песми под насловом “Ловћен”

20. 09. 2023. у 06:25

Додатак Култура

0 3

СВЕ МИ ЈЕ ДОЈАДИЛО: Књига “Без опозива” о последњим речима филозофа, писаца и државника Винстона Черчила

20. 09. 2023. у 08:30

Додатак Култура

0 0

О ДОСИТЕЈУ И ВУКУ: Одломак из беседе патријарха Порфирија на јубиларном 90. Сабору у Тршићу

19. 09. 2023. у 17:30

Додатак Култура

0 0

БЕОГРАД НА ТОЧКОВИМА: Изложба у Ранчићевој кући у Гроцкој у оквиру “Дана европске баштине”

12. 09. 2023. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације