РАЗГОВОРИ СА САМОЋОМ: "Мостарске кише" Пере Зупца у рангу са "Не дај се, Инес", "Вером Павладољском", или Преверовом "Барбаром"
ПЕРО Зубац написао је више од педесет књига поезије, ко зна колико хиљада стихова, а остаће превасходно запамћен по поеми "Мостарске кише".
Ова тврдња је опште место којим се обично започиње писање о једном од најпознатијих имена југословенске песничке генерације рођене касних тридесетих или четрдесетих година прошлог века.
Није случајно та генерација, стасала шездесетих - песници међу којима су Мирослав Антић, Душко Трифуновић, Матија Бећковић, или Арсен Дедић - обележила социјалистичку Југославију управо стиховима који су приступачни, популарни, блиски музици или за музику писани, а притом, иако бескрајно много читани, ретко на прави начин критички вредновани.
Таква је, другачијем идеолошком контексту упркос, била и поезија њихових вршњака у Британији "лудих шездесетих", рецимо песника ливерпулске школе из које су се родили "Битлси". Академска критика тешко излази на крај с приступачношћу чак и када је у питању нобеловац Боб Дилан, припадник исте генерације. Признајем, и сама сам на чвршћем тлу када пишем о Елиоту.
* *
"Мостарске кише" учили смо напамет готово случајно, од силног слушања више него од читања, на начин на који смо учили Дедићеву "Не дај се, Инес", Бећковићеву "Веру Павладољску", или Преверову "Барбару", све популарне, питке, песме-приче не о љубави већ о сећањима на љубав. Стихови су тада, у тој Југославији, градили каријере великих рецитатора и кантаутора, а не само песника.
Светска слава заснована на једној песми није никаква реткост у поезији, као што није реткост ни у музици. Деси се да песник, као еолска харфа, ухвати стихом нешто више од поезије, сам дух времена. Не треба у томе тражити имплицитни коментар онога што налазимо у целокупном делу, а што може а не мора бити уметнички веће. "Стара слава" је и награда и казна.
Пада ми на памет једна од највећих песама у историји енглеске књижевности, "Елегија писана на сеоском гробљу" Томаса Греја. Ретко ко, међу стотинама који је рецитују, или из њених стихова извлаче наслове књига и филмова, уопште и зна да је Греј написао било шта друго.
Ту је и наш Лаза Костић, мада се Перо Зубац, који је проучио Костића дубље него било ко други, можда неће са мном сложити. Могла бих сигурно навести још пар Лазиних наслова, можда најпре ону неуморну плетисанку, али Santa Maria della Salute диже се изнад свега осталог костићевског као бело једро на пучини, да потврди да је и једна песма више него довољна за вечност.
* * *
Размишљам о "Мостарским кишама", не толико да бих платила свој обол општем месту већ и због тога што ми се Перо Зубац, када сам га као шеснаестогодишња девојчица први пут срела, чинио истовремено и одавно познат и сасвим нестваран, лик из песме. Било је то на такмичењу младих песника, не сећам се више да ли у Врбасу или у Кикинди, а била сам лауреат на оба и на оба је Перо био у жирију. И сам опис толико одзвања духом прошлог да ме данас у Лондону тера на смешак - зар сам заиста слала стихове на омладинска такмичења и зар је заиста, како је Перо негде записао, на једном од тих такмичења Десанка рекла да ћу јој бити наследница? Предвиђање сам изневерила, али се надам да нисам сасвим разочарала.
А Перо је наравно и био, много пре него што је постао мој старији херцеговачки брат и друг, управо лик из песме коју сам знала напамет, песник који је постмодернистички себе уписао у сопствену риму ("у једном листу пола ступца/ за Перу Зупца/И ништа више"), као да је слутио да ће песма постати познатија од свог творца.
Прочитала сам и осталих педесет и кусур књига, које ми је Перо слао и поклањао током сада већ четири и по деценије дружења. Има по мени стихова, невесињских, новосадских и колочепских, који су бољи од мостарских или њима равни, али оставићу то суду покољења.
* * *
Ако је "Кише" у октобру 1965. написао двадесетогодишњак, још увек на поетским почецима, ова збирка, "Сестра моја тишина", дело је 75-годишњака. Горки талог искуства осећа се на свакој страници. Перо ми пише да му је можда последња: надам се да није тако.
У новој збирци, када би се све сабрало, можда и нема више стихова него у "Кишама" самим, али никако не препоручујем читање у једном даху. Тамо где су некада лили јесењи пљускови младалачких речи, сада влада тишина и тежина речи, сваки стих, осим пар лепршавих катрена посвећеним унучицама, скупљи од века. Уместо заводљивих бујица младићких преговарања са Светланом, овде се простире белина хартије и на њој згуснута лирска форма, дужа од уздаха, краћа од сонета.
Некада се римовало случајно, ако се задеси, као са оних пола ступца, овде се нуди филигранска прецизност. Стихови су оков на минијатурној иконици за путнике као што сам ја. Ту је и метар који бије доследно, као онај сахат у Алексиној песми: најчешће класично чист, са тоном добро наштимованог инструмента, а понекад дрхтав, не сасвим поуздан.
Бројим слогове, а блиско ми је то вољно несавршенство остарелог гласа песника који нас подсећа да су му најважнији слушаоци одавно отишли на другу обалу.
Погрешна би, међутим, била помисао да је збирка тешка и мрачна. Напротив. Има у њој и смирености која одише стојицизмом Грка и Латина, и тамне позлате православља, а најмање клонућа духом. Самоћа је привид: песника походе множине. Песме испуњавају разговори са душама предака, са сестрама и браћом којих више нема, са изгубљеним љубавима.
Ту су надасве разговори са мртвим песницима из једне мртве земље, а мени се из лондонске даљине чини да су живи и они и она. То је читава једна југословенска плејада које се сећам из сопствене младости, из периода којег понекад назовем сребрним добом, по аналогији са историјом руске лирике, са златним добом Костића, Црњанског, Диса.
Перо каже да је "Самоћа" последња, али не жури никуда. Пушта време да сипи као песак у пешчанику, као невесињски снег, нечујно а видно. Ово је поезија за оне који знају да чују тишину, да виде боју пролазности ствари.
Не знам увек, овако издалека, ни који су међу многим песницима који мину између корица ове збирке, као што други песници одувек пролазе Периним стиховима, данас живи или мртви. Немам ни воље да проверавам, збир се ионако мења. То неће бити много важно ни читаоцима, а сигурно ни мени, Периној најмлађој сестри, која би још да лута са запетим луком. Корачамо, пешке, свако из свога правца, према Стражилову.
Препоручујемо
ПОПИН ЊЕГОШ: Студија о једној непрочитаној Васковој песми под насловом “Ловћен”
20. 09. 2023. у 06:25
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"
БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.
21. 11. 2024. у 11:45
РУСИЈА ПОСТАЛА ГЛАВНИ "ИГРАЧ" У ЕВРОПИ: Ово се десило први пут од пролећа 2022. године
РУСИЈА је у септембру први пут од пролећа 2022. постала главни снабдевач гасом Европске уније, преноси РИА Новости, позивајући се на податке Евростата.
21. 11. 2024. у 11:32
СУСРЕТ МЕРКЕЛОВЕ И ТРАМПА Питао је за Путина, а папа јој рекао: "Савијај, савијај, савијај - али осигурај да не пукне"
ДОБАР део одломака се односи на састанак који је имала са Трампом у Белој кући у марту 2017.
21. 11. 2024. у 17:17
Коментари (0)