ПОПИН ЊЕГОШ: Студија о једној непрочитаној Васковој песми под насловом “Ловћен”

НИЈЕ ли песник претворио ову планину у архитектонско и вајарско дело

Васко Попа, Фото Б. Ђорђевић

Љубу Бећковићу

Завршни дио Сабраних песама Васка Попе носи наслов Калем. Он такође има свој амблем - урадио га је Јавор Рашајски - другачији од пјесничких збирки, чиме се и ликовно истиче његова специфичност, условно речено - његова поетичка усмјереност. Пет, од укупно шест, цјелина Калема носи наслов "Записи", чиме се издвајају од наслова пјесничких збирки, а предлогом о (Записи о...) указују на своју референцијалну природу и усмјереност. Овакву уједначеност и униформност Попа није допуштао при именовању својих збирки и циклуса: "Записи о песништву", "Записи о песницима", "Записи о песничким зборницима", "Записи о сликама и сликарима" и "Записи о вајарима и неимарима". Једино је пета цјелина насловом издвојена: "Мали грбовник сликара".

Занимљиво је да је Попа "најштедљивији" у "Записима о песницима" и у "Записима о песничким зборницима". По три су записа и у једној и у другој цјелини: о пјесницима Момчилу Настасијевићу, Лази Костићу и Стерији, и о пјесничким зборницима Од злата јабука, Урнебесник и Поноћно сунце. У свим осталим дјеловима Калема налазимо само још једног пјесника - Његоша - и то под насловом који је име планине на којој пјесник почива - "Ловћен". То је завршни "запис" Калема, што ће рећи - завршна, пета пјесма у цјелини "Записи о вајарима и неимарима".

Његош је, дакле, четврти пјесник о коме Попа пише у Калему и једини о коме је тај "запис" - пјесма. Истина, у наслову није пјесниково име, већ име планине чији врх је пјесник изабрао за своје вјечно пребивалиште - Ловћен. Име планине се, као ни пјесниково име, не помиње ни у једном од петнаест стихова ове пјесме. Пјесниково име замијењено је ријечју Господар, у вокативу, онако како су му се, за његовога живота, обраћали Црногорци, а сад му се, ево, обраћа и пјесник Васко Попа. Вокатив Господару јавља се два пута у пјесми - у првом и заврншном стиху - и писан је великим почетним словом. Именица господар држи пјесму у загрљају и као да нам сугерише да је ријеч о Господару међу и над пјесницима, за цио Ловћен уздигнутом изнад осталих пјесника и људи.

Наслов пјесме је, ипак, "Ловћен", а не ни Његош, ни Господар, што јесте само једна од неколико загонетки ове пјесме. "Ловћен" је завршна пјесма Калема, што ће рећи и завршна пјесма у "Записима о вајарима и неимарима". То је, свакако, повлашћена позиција, која нас наводи на помисао да је ријеч о двострукој поенти: и "Записа о вајарима и неимарима", и Калема у цјелини.

Али како се уопште ова пјесма о Његошу и Ловћену нашла међу "Записима о вајарима и неимарима", ако Његош није ни вајар, ни архитекта?

Петар Петровић Његош, Фото Википедија

Можда баш зато пјесма носи наслов "Ловћен". Није ли Његош, избором врха Ловћена за своје гробно мјесто, претворио ову планину, са тестаментарном црквом на врху, у архитектонско и вајарско дјело? Није ли тиме пјесник и Господар постао и вајар и неимар, а Ловћен, са капелом на врху, његово генијално неимарско и вајарско дјело, око чије љепоте су се удружили и бринули Бог и пјесник? То би се из контекста ових петодјелних "Записа о вајарима и неимарима", и из њиховога наслова, могло наслутити. Није ли Његош премоделовао Ловћен, промијенивши му изглед, природу и сврху: то није више само планина, већ светилиште које се завршава капелом и пјесниковим гробом у њој; планина која је и гроб и црква, и у њима пјесник и Господар; планина око чије су се нове сврхе и нове љепоте, новога смисла и значења, удружили Бог и човјек, пјесник.

Планина-гроб и пјесник-Господар срасли су и постали једно. Цио Ловћен је, по Господаревој замисли, постао архитектонска цјелина - оличење јединства Бога и човјека; Бога-пјесника и човјека-пјесника. Није ли, онда, Ловћен и најконкретнији израз и метафора Његошеве поетике, односно идеје о Богу пјеснику и о пјеснику као богонадахнутом бићу?

Да ли је нешто слично Попа могао наћи у литератури?

Могао је слично, али овако није. Наиме, Исидора Секулић, у кратком запису "Чика Љуба Ненадовић", пише како има визију да он - Љуба Ненадовић - "са Владиком грли и воли ону дивну земљу која и није земља него вајарско дело Господа Бога". (Сабрана дела Исидоре Секулић, V, Београд, 1977, стр. 98.)

Црна Гора је, дакле, у визији Исидоре Секулић, "вајарско дело Господа Бога", које грле и Владика Раде и његов биограф и пратилац по Италији - Љуба Ненадовић. Попа је, све су прилике, пажљиво читао Исидору.

У Попиној визији, Ловћен је то вајарско и неимарско дјело, а вајар и неимар је сам Његош, који је премоделовао ту изузетну планину над морем, промијенивши јој сврху и смисао, и крунисавши је својим гробом и гробном капелом.

Ова наша запитаност, са низом упитно интонираних реченица, усклађена је са природом Попине пјесме. Пјесма је сачињена од четири строфе: једног - првог - терцета и три катрена, што ће рећи - од укупно петнаест стихова. Прве три строфе - терцет и два катрена - упитно су интониране и синтаксички уређене као три питања. Завршни катрен је замолба којом се пјесма поентира, добијајући природу молитве.

Први Попин терцет звучно је најекспресивнији, а нарочито његов први стих. Пјесма почиње ономатопејом грома и грмљавине. Строфа је ритмичка, мисаоно-синтаксичка цјелина, упитно интонирана и као питање устројена. То питање је и директно обраћање лирском јунаку - Господару - у вокативу, и то обраћање и тај вокатив, важе за цијелу пјесму и кроз њу одјекују. Упитна интонација, и питање као стилски поступак, прожимају прву, другу и трећу строфу. Питање је мотивисано интересовањем за некога изразито супериорног, надмоћног а блиског истовремено, ко се преселио у оностране просторе и нашао уточиште на врху планине, која из мора ниче, а небо дотиче. Планина се уздигла својом висином и постала "оса свијета" (axis mundi), а пјесник и његова гробна црква на самом врху планине истовремено су и врх те "осе свијета". Питања се постављају Господару у име нас, грешних "са свога незнања"; у име првога лица множине. Ми смо доље, у подножју, нижи знањем, статусом, гријехом, дометима, висином и вриједношћу. Господар је у висинама, међу громовима и облацима.

Прве двије строфе истовремено су и поређења, чије чланове повезује компаратив придјева више и верније. У првом терцету пореде се громови са три матерња срца:

Греју ли те Господару громови / Под укрштеним ребрима / Више него три матерња срца.

Поређење је саставни дио питања: Да ли те, Господару, грију громови више него три матерња срца? Громови се пореде ватром и топлином са три матерња срца, а срце материно је оличење топлине и љубави. Питање и поређење несумњиво сугеришу космичку природу и Господара, и громова, и топлине. Ријеч је о неимару који мијења и преобликује планину својом идејом и својом гробном црквом; о неимару који је Божји сарадник у стварању.

У првом стиху се два пута јавља гласовна група гр, у којој је пола грома, и то она експлозивнија половина, па први стих преводи алитерацију у ономатопеју громова и грмљавине. Томе доприноси и ономатопејска ријеч громови. Гласови г и р јављају се у првом стиху по три пута, с тим што р продужава своје троструко присуство и у наредна два стиха, па се то експлозивно р јавља у терцету равно девет пута. Отуда гласовни одјек грмљавине у првом терцету, усаглашен са питањем:

Греју ли те Господару громови.

Ову космичку природу и Господара, и Ловћена, и висине, и свјетлости појачава друга строфа-катрен - и друго поређење грађено на компаративу придјева:

Служе ли те висине девице/ И облаци крилаши / Верније него ми пусти / И грешни са свога незнања.

Пореде се "висине девице" и "облаци крилаши" са нама пустим и грешним "са свога незнања" по вјерности и оданости Господару: "висине девице" и "облаци крилаши" вјернији су и оданији Господару од нас грешних, пустих и незнавених, сугерише нам пјесниково реторско питање. Тиме се истиче висина простора, светост ("висине девице") и космичке релације успостављене гробом на врху Ловћена, често завијеним облацима крилашима и у присној вези са висинама девице. Господар је посвећен у космичке свете тајне, далеке од наших незнања.

Трећа строфа тематизује започету, а недовршену Господареву пјесму:

Чујеш ли своју започету песму / Што се из наше затрављене душе / Ка теби и сад узноси /

И за крај свој тебе моли?

Овом строфом, а нарочито њеним завршним стихом, најављује се заокрет од питања ка замолби и молитви, у чијем знаку је четврти - завршни - катрен. Започета Господарева пјесма узноси се к њему "из наше затрављене душе", непросвијетљене и неочишћене, и моли се Господару за свој крај, за довршетак пјесме, јер је једино он може и умије довршити:

Од неизречених својих црних биљура / Завичај од овог нашег виши / И сваком злу недостижан / Сагради нам Господару.

Његошева капела , Фото Архива

Господар је неимар и по томе што би нам могао саградити завичај виши од овога који имамо и који би био недостижан сваком злу. Грађа за тај злу недоступни завичај били би Господареви неизречени црни биљури. Тај жуђени завичај је духовне, пјесничке природе, "изван сваког зла", достојан ловћенских висина и громова, неосвојив и неразорив.

Ето зашто су се Његош и Ловћен нашли међу вајарима и неимарима, и њиховим дјелима, и зашто се том пјесмом завршава и циклус "О вајарима и неимарима", и Калем у цјелини.

"Ловћен" је поента Калема. Зачудо, непрочитана Попина пјесма.

Само духовне, пјесничке висине, саграђене од неизречених црних биљура, могу бити и остати недоступне злу. Планина, црква и гроб никад не могу бити толико високо да се спасу од зла и разарања. О томе свједочи потресна судбина Његошеве гробнице и капеле.

Није ли Васко Попа, пишући Споредно небо и Усправну земљу, мислио на Његошеву Лучу и на Горски вијенац? Није ли епове "замијенио" лирским спјевовима; "главно" небо српске поезије" споредним? Није ли такву замјену учинио и у свом поетском зборнику Од злата јабука? Судећи по критичкој реакцији Петра Џаџића на Споредно небо - а Џаџић је Попу знао изблиза - а нарочито по Попиним лирским спјевовима, ово наше критичко осјећање није без основа.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

САВЕТ МЛАДИМА: То се дешава већ вековима; не, миленијумима

29. 08. 2023. у 12:36

Додатак Култура

0 0

КИШОВ ПОРОДИЧНИ КРУГ: У средишту тога круга налази се она жива рана која непрестано пулсира на други начин

22. 08. 2023. у 15:58

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Лалић, моћан сликар природе

16. 08. 2023. у 10:00

Додатак Култура

0 0

МАЈСТОРИ ФРАНЦУСКОГ СТРИПА: Издавачка кућа "Чаробна књига" представља "Изгубљена доба" и "Матеа"

12. 07. 2023. у 14:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације