ШТИТ ПЕСМЕ: Свечана академија поводом 125 година од рођења Десанке Максимовић

ПОВОДОМ 125 година рођења Десанке Максимовић и три деценије рада задужбине са њеним именом синоћ је у Народној библиотеци Србије одржана свечана академија “Иза штита поезије” и отворена изложба “Мој свет”.

Десанка Максимовић, Фото С. Крагујевић

Први добитник Десанкине награде и дугогодишњи члан УО Задужбине академик Љубомир Симовић био је спречен да присуствује скупу, па се његова надахнута беседа могла чути у аудио-формату. Симовић је најпре рекао како му се за ову прилику наметнуло једно поређење. За научни скуп о Јовану Дучићу написао је есеј у коме је посветио посебну пажњу Дучићевим “Царским сонетима”. У њима “око сјајне централне фигуре цара Душана блеште царски копљаници и стрелци, дворјани, дворске даме, пажеви, папски прелат, поклисари из Авињона, блеште грофови, бискупи, ритери, франачки барони, дубровачки кнежеви, бугарски краљ и византијски цар. У овим песмама све блешти од злата...”

- Песнички свет Десанке Максимовић, и њени лирски јунаци, сасвим су другачији. Њени јунаци су њени бранковински земљаци, сељаци, жене које месе хлеб, сиротица кудељница, ковач, воденичар и копач бунара, просјаци и јеретици, устаници, рибари и пољари, путници треће класе. И када средњи век у једном тренутку привуче пажњу наше песникиње, њу неће занимати моћ и сјај царева и краљева, него судбина обичних људи. Њен ће се поглед зауставити на Душановом законику, с којим ће ући у жив и драматичан дијалог. Свој однос према овом законику, и своју улогу у односу на њега, она ће дефинисати изјавом: “Тражим помиловање”. Помиловање за кога? За осуђенике и грешнике, за несхваћене и наивне, за себре и себарске жене, за свргнуте, за јеретике, за свадбе без венчања, за земљу куда војска прође, за војничка гробља, за оне који царске друмове ору, за људе који јасно виде, и за оне који се спотичу преко прага - рекао је Симовић.

Светлана Шеатовић, Фото приватна архива

Са истим осећањем Десанка опева и смрт змије, и смрт лисице, и смрт гаврана, и смрт неке биљке или бубе. У песми “Поноћ”, она ће чути крик који ће је одвести много даље, истакао је Симовић и додао:

- Десанка Максимовић открива да и оно што не постоји може да буде рањено. И угрожено.

Свет који она открива обухвата и оно што није никад било, а трагедија коју она види нема граница. И шта на крају свега тога закључује песникиња “Крваве бајке” и “Грачанице”?:

“Сав свемир је у мени”, казаће она у једној од својих песама, “сав свемир је у мени/све је од мене веће”. Која је то тачка на земљи, с које треба кренути, и колики је то врх на који се, не губећи из вида ту тачку треба попети, да би се видело оно што је видела Десанка Максимовић.

Истичући да је Десанка Максимовић апсолутни феномен српске поезије и целокупне књижевности, и по обиму песничког и прозног дела и по рецепцији која траје више од 100 година, др Светлана Шеатовић, управница Задужбине је рекла:

- Тајна биолошког и песничког трајања јесте тајна Десанке Максимовић. Све мене друштвених, књижевних и животних турбуленција песникиње, и земље и времена у коме је живела доносиле су јој и славу и пад. Ипак, она се увек мудро крила само иза штита поезије. Када су је 1939. нападали да је шири дефетизам одговорила је песмом “Жао ми је човека”. Данас тај штит треба свима нама и за њен 125. рођендан и за три деценије њене Задужбине и целој заједници која вапи за стварним вредностима, онима на којима су васпитане генерације наших најбољих синова и кћери. Штит поезије који је морала да искује бранио је и ратницу, и поетесу и заљубљену девојку, жену и она која бди над судбином свога рода, али тихо и отмено подноси бол и самоћу после одласка њене највеће и једине љубави Сергеја Сластикова.

Скупу су се обратили и др Владимир Пиштало, управник НБС, и Данијела Ванушић, помоћник министра културе за културно наслеђе, Десанкине стихове су казивали Небојша Миловановић и Жељана Недељковић, а у програму су учествовали и ученици ваљевске гимназије и дечја драмска група Радио Београда. Додељене су и захвалнице Задужбине истакнутим институцијама и појединцима.

На изложби коју је приредила Мирјана Станишић представљени су Десанкини рукописи, преписка, лична документа, фотографије. А, данас у Десанкиној родној Бранковини, у којој и почива, биће свечано додељена престижна награда “Десанка Максимовић” Злати Коцић за допринос српској поезији.

Што год радиш, вратиће ти се

У ИМЕ породице присутнима се обратио Душан Петровић, који је од своје 12. године живео са Десанком:

- Тетка-Деса је увек будно мотрила на нас децу, али никада није залазила у васпитне воде. Више је деловала изокола, као прави, врсни педагог. Дан-данас ја себе ухватим да ситуације и људе премеравам аршинима којима ме је она подучила, а да тога у том тренутку, као дете, нисам баш ни био свестан. Такође има једна од њених честих реченица која ми је у животу увек развејавала недоумице у одређеним ситуацијама - “Шта год урадиш - вратиће ти се...” Баш тако - без икаквих предзнака или фаворизација - кратко, јасно и свеобухватно. Пуно нам је веровала и знала је, као и сваки песник, да паметној и маштовитој деци више вреде отворене асоцијације него некакви репресивни прописи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације