КОЛИКО НАС ЈЕ КОРОНА ПРОМЕНИЛА Шајтинац о роману "Кољка и Сашењка": "Копилад јашу у гомили..."

РОМАН "Кољка и Сашењка" Угљеше Шајтинца, који се ове године нашао у најужем избору за НИН-ову награду, лоциран је у Банату, у време короне. Књига у издању "Архипелага" почиње смрћу стрица Кољке, када наратор долази у његову стару, аутентичну кућу, са "конком" и воћњаком, да среди ствари.

УК Пароброд

Мада почиње "болештином" и смрћу, у роману све врви од живота: легу се пилићи, маце мачићи, обнавља кућа... И привремено пребива Сашењка (Александар Пушкин), са којим наратор води занимљиве дијалоге.

о Да ли је ово оптимистичан роман у коме, ипак, побеђује живот?

- Ако није баш то, онда је један од најзабавнијих песимистичних романа икада. Зависи и од угла гледања и поимања онога како природа функционише. У ствари, највише је роман о објави божанске надмоћи. О сећању на оно што ће од нас остати. Звучи оксиморонски али није. "И ако људи кроз хиљаду година буду срећни, томе сам макар мало допринео и ја", каже Астров из Чеховљевог "Ујка Вање". Ето доказа да нисмо узалуд живели. Јер у препознавању је божанско, у разумевању, а не у немуштим аутофикцијама (то је сад јако популаран израз).

о Амбијент чеховљевски (банатска верзија), дух Пушкинов, стриц Кољка русофил - јесте ли се плашили да би вам неко могао "залепити" политичку етикету? И какве би последице русофобија могла оставити на савремену културу и уметност?

- Нема више културе и уметности. Све сама ученост, менаџерисање, кратки курсеви и лајкови и дислајкови. Тако да никаква "филија" није угрожена. Моје "филије" ионако не иду у правцу народа и племена. Филију чувам за појединца. За оно што је мерљиво, што личи на тебе, не за некакве апстрактне појмове. Волети се могу само појединци између себе. Или не волети. Љубав је појединачна одговорност, као и кривица. Лепо је то Данте описао поступком који је користио у "Комедији". Од пакла, преко чистилишта па до раја, сви имају имена и презимена, и по ономе како су чинили и радили своје, само за њих чувано, место у поменутим.

о Зашто баш Пушкин?

- Зато што је чудесан. А, опет, толико близак, наш, баћушка. Нема смисла да овде наводим све што је у тој биографији изванредно. Живео је само 38 година, а увезао векове пре и после себе. Био на погрешним местима у погрешно време, страствен, душеван, безобзиран, а нежан ко лептир. Мало је таквих у људској историји. А опет личи на милионе којима се причињава да им се за душу у исти мах отимају и небески и подземни анђели. Он је Мојсије песничког света, тамо где је он раздвојио море и исушио дно прошла је тушта и тма писаца после њега.

УК Пароброд

о Показује ли пушкиновски мотив са два затвореника која су, окована заједно, препливала Дњепар и спасла се, правац који би и нама могао донети спас - заједништво, солидарност, брига?

- Управо то. То је једна од најузбудљивијих слика људске борбе. Замишљам како се двојица предодређених на непријатељство и мржњу међу собом лако и неповратно сурвавају са овог очајног чамца у којем плови све заглупљено и отупљено и упркос ланцима који их везују складно и до последњег даха замахују ка обали где их чека слобода. Свако има свог пара за којег је ланцима везан, свакоме је дата шанса да увиди у чему то и где плови, и свако има свој Дњепар. Само је времена увек премало.џ

о Нисмо ли баш у корони показали да имамо емпатије и бриге?

- Ако је несрећа једино што ће нас вазда уједињавати, онда је то за несрећу добра вест. Нема никакве солидарности, само гола отимачина. Копилад јашу у гомили. На сваком одморишту се пребројавају и лако попуне редове ако се у јахању когод изгубио. Али, манимо њих. Нек су живи и здрави сви који су брижни, воле и дарују не чекајући несреће да их на то опомену.

о Колико нас је корона променила?

- Онолико колико је свако спреман да призна промену. У причи о "Кољки и Сашењки" она је пука појава. Као суша. Скакавци. Није ми била нужна, написао бих то и без њене "помоћи". Увек је нека непогода, нешто опште. Таман онолико опште да од тога немате никаве користи за причу. Све је то, све невоље, као у оној библијској причи. Само да би фараон завапио и затражио помоћ. И онда се појави један младић, спасе царство, постане национални херој и онда права прича тек почиње. Човек мора некад да постане прво национални херој неког другог народа да би могао да постане национални херој свога народа. Чуда су неосетљива на краткорочне променe.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације