ИДЕОЛОШКА ОПСАДА: Роман Владимира Кецмановића "Кад ђаволи полете"

КЕЦМАНОВИЋЕВ роман "Кад ђаволи полете", прича је о сексуалном и другом злостављању тинејџера лишеног сваке егзистенцијалне сигурности: младића који је штићеник дома за оне без родитељског старања.

Фото: Промо

Посваја га један моћник и дрзник, американофилног погледа на свет и за то становиште, парадигматичан практичар разних својих а наводно опште-људских слобода и права, да би под кринком брижности и хуманитета, лако над млађаним телом, спроводио своје психо-сексуалне и друге игрице и хирове. Класичан заплет који би могао да нас се тиче, да је среће (у дискурсу).

Међутим, околности у том фамозном "дискурсу" на нашој (пара)литерарној и (пара)културној "сцени", такве су да ова тема - обрађена сасвим оригинално(!) - ипак није и одвећ секси. У овом друштву зна се ко то сме да буде толико очигледно представљен као злостављан, како би прича о том страдању заживела, распалила друштвене мреже, подигла тираже и загарантовала регионална и шира признања и афирмације; а - највише од свега - како би се изнова и изнова репродуковао досадни и уврежени, стари а нови, наратив о Србима злостављачима, данас жена, а још колико јуче - Србима кољачима других националности и разних нејачи. Будући да се определио за непопуларног страдалника данашњице - хетеросексуалног адолесцента, Кецмановић може да буде безбрижан: никакве фаме око овог његовог фиктивног делије, неће бити. А зашто неће бити фаме, питање је које тишти дежурног мизогинисту - аутора ових редова.

Фото: Танјуг

Вајни Алтисер, наиме, исправно и интелигентно теоретише о томе како идеологија нема историју. Она (идеологија) увек - већ је актуелна. Доминантна идеологија, до јуче нас је све обавезивала да свет око себе видимо са појачаном (патолошком) кривицом за злочине деведесетих који су, наводно, почињени у неко наше име. Ја (идентитет) могло је да постоји само ако признаје и исповеда ту обавезну порцију кривице, сервирану му са познатих друштвено-пропагандних места. Као илустрацију овога о чему пишем, наводим најтипичнији пример таквог "ја", оног "ја" насталог под силином утицаја савремене, глобалне идеолошке пропаганде; реч је о еколошки до пароксизма освешћеној, млађаној Грети Тунберг. Њене емоције су искрене, њени страхови су сасвим стварни - она је, дакле, типичан, савремени идеолошки субјект, par excellence.

Доминантна идеологија, то и дан-данас, као и одувек, чини: сервира нам разне кривице које морамо да исповедамо, да бисмо уопште били виђени, и да би нас се чуло. Субјект српског говорног подручја, константно мора бити крив; за шта, то се да лако смислити, у ходу. Важно је да је кривица перманентна, трансисторијска и сасвим "искрена". То су основни учинци доминантне идеологије. Изабере се неколико грлатих представника и представница, и запад је добио оно што је тражио: дивљег другог као још једну потврду своје колонизаторске еманципованости.

Фото: Промо

Као да се десило преко ноћи, од ратних злочинаца, неки "ми", овдашњи, локални, далеко било - Срби, полако али сигурно, постали смо представљани као хронични злочинци над својим сопственим женама, и ниједна друга тема осим ове, данас нема разлога да буде нити књижевно, нити кулоарски обрађена. Како у гостима, тако и код куће. А све под кринком некаквих превенција. Фамозна тема: каљуга "патријархата" и "токсични маскулинитет", улазница је којом се изнова можемо препоручити западном тржишту књжевности, након што смо им деценијама издосађивали посипањем пепелом и признавањем ратних кривица које иако и нису наше, утолико их више морамо осећати и исповедати. Анђелина Џоли и Јенс Столтенберг, међутим, делују као да знају зашто.

Онда када сви скупа чланови разних жирија за књижевне награде, немају капацитет да теоријски промисле који су то услови могућности да би једно књижевно дело имало свој историјски живот и шта то утиче на те могућности - да не говорим о одсуству капацитета да тај књижевни живот неке заиста важне књиге, својим текстовима и интерпретацијама и произведу - Кецмановићу и није остало ништа друго него да, након што је написао још један ванредан роман, тај роман повуче из оптицаја за још једно књижевно признање - Београдског победника. Овим паралитерарним гестом, Кецмановић хоће да покаже како један писац треба да се понаша у ситуацији опште идеолошке опсаде и хегемоније. За такво своје понашање, има сваку моју литерарну, паралитерарну и теоријску подршку.

БОНУС ВИДЕО:  SMEDEREVKA U KIKINDI POSTALA KNjIŽEVNICA: Oliveri Mitić uručena nagrada "Đura Đukanov"

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

АЛБЕРТ АЈНШТАЈН: Небо запањујуће лепоте

24. 01. 2023. у 08:16

Култура

1 0

ГОСТУЈЕ "У АГОНИЈИ": У Битеф театру Крлежина драма, у режији Ане Ђорђевић

23. 01. 2023. у 22:50

Познати

0 0

ЦЕЦИНА ПОРУКА УСРЕД ЕМИСИЈЕ: Кад је водитељка прочитала, Мока је поцрвенео од стида

23. 01. 2023. у 13:27

Познати

0 0

СПОЈИЛА ИХ ЉУБАВ ПРЕМА МОЛИТВИ Даница открила како изгледа живот попадије: "Деца и породица нису препрека"

23. 01. 2023. у 12:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације