ВАСКО ПОПА: Брат чувара светионика

ТАЈНА ПЕСМЕ Питају те шта значи твоја песма. Зашто не питају дрво јабуке, шта значи њен плод - јабука? Да уме да говори, дрво јабуке би им, по свој прилици, одговорило: "Загризите у јабуку па ћете видети шта значи!"

Габријела Булатовић/ "Биће добро"/ Графички колектив

Како да извучеш значење из своје песме? Како да своју песму исцедиш, или да је истуцаш или да је прекуваш, па да послужиш оне који те питају соком песме или песмом у праху или песмом у хранљивим дугмадима?

Ти би могао, онако шале ради, да испеваш песму о својој песми. Јадна би то песма била! То би било исто као када би дрво јабуке од свога стабла, од грања и лишћа склепало једну јабуку. Много би се тиме неко окористио! Не доказује ли то да ти, управо као и дрво јабуке, ниси позван да говориш о своме воћу. Не доказује ли то такође, успут речено, да ти уопште не личиш на своју песму. Личе само твоје песме између себе, личе једна на другу, и онда им се као заједнички именитељ или неко породично име, надева твоје име.

Уосталом, шта значи јабука? Зашто ти нико не одговара? Твоја песма значи тајну која се негде у теби зачела и тамо сазревала, и када је сазрела, ти си је у слоговима свога језика изговорио. Да си знао шта значи та тајна, не би се ти толико трудио помажући јој да се породи на сунцу, међу људима и међу облацима. И на другима је, не на теби, да одговоре на питање да ли се тајна може сазнати или само доживети, да ли се може освојити или јој се може само подлећи, да ли се може отворити или се може само пристати да с у њој буде њен затвореник?

Гледаш за твојом песмом која ти је одлетела из руке, ћутиш, одмараш се мало, или бар мислиш да се одмараш, и пушташ њу, своју песму, да сама одговара на сва питања, пушташ је да сама буде свој сопствени одговор. Ти једино можеш да говориш о својој песми као читалац, јер си ти први читалац своје песме. Али то никако не значи да си ти и најмеродавнији и најбољи читалац. Међу онима који те питају шта значи твоја песма, има свакако много умнијих, искуснијих и непристраснијих читалаца него што си ти.
1966.

ПЕСНИКОВИ ДАРОВИ

Песникови дарови данас су скромни, али су праизворни, чисти и дају се од срца. Срце сваког песника данас је књига у пламену. Песник листа ту књигу и читању се учи. Оно што данас песник у својим стиховима говори, муцање је првих слова тешке и бескрајне духовне азбуке. Песник учи ту азбуку да би ослободио и себе и људе око себе од неписменог живота који рађа смрт и од неписмене смрти која не рађа живот. При том се мирно излаже опасности да испадне сумњив у очима свезнајућих, самодовољних људи. Такав је његов посао данас и одвајкада. Песник, коме се тај посао често и не признаје као неко озбиљно занимање, у ствари је брат рудара, ловаца на бисерне шкољке, чувара светионика. Његово занимање једно је од оних за које се каже: "Па неко мора и то да ради." Уосталом, песник сам себи није важан: важно му је песништво. Песник ради упркос свима онима којима није потребан, ради штавише, понекад, и упркос самом себи. Истине до којих долази не мазе људе око њега али ни њега самог. Песнику даје снагу да истраје у своме чудном, тешком и опасном послу једино сазнање да је неопростиво допустити да пламена књига у грудима гори и изгори узалуд, непрочитана. Песникови дарови, те речи из пламена спасене по цену живота, употребљиви су искључиво за оне који их воле.
1968.

ЛЕПЕ РЕЧИ

Сваки човек је, бар једном у свом животу, песник. Догађа се то у тренуцима обасјаним црвеним или црним звездама, у изузетним тренуцима великих узбуђења када свакодневне речи и реченице не помажу човеку да се искаже. У тим тренуцима човек скује своју, нову реч, сагради своју, нову реченицу. Чинећи то, човек се понаша као песник, он јесте песник у тим тренуцима. Те несвакодневне речи (ја бих их назвао лепим речима) представљају сабрана песничка дела једног човека. На песнике (на оне који писање песама сматрају својим животним позивом) може се гледати као на људе који верују да су у току свог живота створили много, много више тих лепих речи него други. Треба ли доказивати да је често посреди самообмана? У исто време, с оне стране двораца сазданих од књига песама, живе свој краткотрајни живот лепе речи толиких других људи. Живе у ваздуху, лебде на уснама, звоне у очима. Воле их, понављају и памте они који су их први чули: пријатељи, рођаци, другови на послу, суграђани. Са својим љубитељима умиру и лепе речи. Неизмерна је ризница лепих речи која пропада из дана у дан, из века у век.
Накнадна песникова реч не може им помоћи.
1981.

(Из књиге аутопоетичких текстова "Калем", приредио Гојко Божовић, "Архипелаг")

Препоручујемо

Култура

0 0

СВЕТСКИ ПЕСНИК СА СРЦЕМ У СРБИЈИ: Одлазак Чарлса Симића, великог поете, есејисте и преводиоца са две домовине

11. 01. 2023. у 06:45

Култура

0 1

ПОСЛЕ ТРИ ГОДИНЕ ПАУЗЕ: "Дани комедије" у Јагодини од 20. до 27. марта (ФОТО)

10. 01. 2023. у 21:36

Познати

0 0

НЕПРИЈАТНА СИТУАЦИЈА У ПОТЕРИ: Трагач делио неумесне комплименте Мемедовићу - водитељ остао без коментара

10. 01. 2023. у 12:12

Познати

0 0

НИЈЕ МУ ОТИШЛА НА САХРАНУ: Ово је бивши муж Неде Украден - љубав се родила упркос разлици у годинама (ФОТО)

10. 01. 2023. у 09:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације