ЖИВИМО У ИЗОПАЧЕНОЈ ВЕРЗИЈИ "ИДИОТА": Редитељ Ивица Буљан поставља Достојевског на сцену Београдског драмског позоришта

УОЧИ саме Нове године, 30. децембра, на сцени Београдског драмског биће први пут изведен "Идиот" у режији Ивице Буљана, госта из Хрватске.

Фото: П. Милошевић

Његово име увелико је познато српској јавности: не само по претходној режији у истој кући ("Тихо тече Мисисипи") и поставци у Битеф театру (пре десетак година Кишове "Гробнице за Бориса Давидовича") него и по комплетном уметничком ангажману - релевантног позоришног критичара, успешног директора Драме ХНК у Сплиту и Загребу (у главном граду, у два мандата), оснивача Мини театра у Љубљани, добитника најугледнијих награда на просторима бивше Југославије. Сада ће, после готово три деценије паузе, вратити "Идиота" на београдску сцену.

- "Идиот" је кључно дело, гледано из данашње перспективе можда најмодернији Достојевски. И најчитанији, најпознатији роман. То нам даје широки захват пред публиком, с друге стране, веома је тешко радити нешто о чему публика има тако изграђене слике. "Идиот" спада у оних пет канонских дела светске књижевности. Мислим на Хомера ("Илијаду" и "Одисеју"), Шекспира, онда Достојевског и "Идиота" који склапа све што је њима занимљиво.

На шта мислите?

- Можда је овде на најизразитији начин постављен однос човека према смрти, највећој тајни живота. У богатом унутрашњем свету Достојевског то је вечита тема, овде разрађена на најделикатнији начин и кроз више различитих ликова. Наш живот јединствен је и тајанствен и по томе што не знамо кад ће се тај тренутак догодити. Шта се у човеку догађа у тих неколико последњих тренутака пред смрт? Знамо да је писац имао лично искуство, био је осуђен на смрт и у последњем тренутку помилован.

Чини се да је "Идиот", односно његов главни јунак кнез Мишкин, постао дијагноза. Између доброг човек и идиота данас је готово знак једнакости?

- И у време Достојевског, ти тако добри људи какав је кнез Мишкин, били су сигурно реткост као и у наше доба. Током проба много смо разговарали, заједно читали роман анализирајући свако поглавље, чак и реченицу. Говорили смо и о савременом животу и често застајали код питања познајемо ли ми данас људе за које можемо рећи да су истински добри, транспарентни. Да оно што кажу, стоје иза тога. А не да ми, као у некој "витгенштајновској" формули, учимо да "преводимо" шта људи заиста мисле. Кнез Мишкин дословце каже шта мисли, што у друштву ствара огромне проблеме. Мој предлог читања "Идиота" био је психоаналитички и зато ће ова представа у неким аспектима бити потпуно другачија од традиционалних, захваљујући и делу Јулије Кристеве, француско-бугарске психоаналитичарке, која је посветила једну књигу анализи шта све Мишкин промени у другима људима својим доласком. Направили смо поређење и с Пазолинијевим филмом "Теорема" који је својевремено био велика филмска, додуше, не директна (као Вајдине или Куросавине) адаптација романа.

Мишкин је чиста душа, наивно отворена, која све око себе суочава са сопственом искреношћу?

- Многи ће у контакту с њим, у једном тренутку, покушати да буду исти. Мишкин је, заиста, терапеут који би нам свима био потребан да се суочимо са истином и почнемо живети у складу са својим идеалима и у њих уткамо рад, а не само лажне друштвене конструкције каква је, пре свега - новац. Овај роман, можда више од свих књижевних дела, говори о моћи новца. У њему је присутан од прве до последње странице... "Идиот" је, чини се, прво тако снажно дело о бруталности капитализма. Све се окреће због новца. У том смислу, ствара и неку врсту нелагоде кад видимо да живимо у крајњој, изопаченој верзији "Идиота": не само да новац значи као у оно време, већ много, много више. Сви смо постали његови робови и овисници. Достојевски отвара данашњем читаоцу непрестану могућност да се суочава са собом. И у том смислу је дубоко савремен. Као што је Јулија Кристова написала, Достојевски је трасирао и наше животе. Својом сензибилношћу био је, вероватно, први велики светски аутор који је тако снажно антиципирао неке ствари и дао нам обрасце понашања, у најразличитијим културама. И у најновијем, Остлундовом филму "Троугао туге" препознајемо структуру коју је Достојевски у "Идиоту" приказао.

Необична сценографија Александра Денића буди радозналост за ваше читање овог романа?

- Чини је веома упечатљива инасталација: на позорници је расходована коцкарница пренесена из једног места у унутрашњости у Србије. Ту је чак сто стварних столица на којима су се људи коцкали претходних двадесетак година. Сви ликови у "Идиоту" су велики коцкари, са својим судбинама и улозима. Крст иза њих је састављен од покер апарата. Кад само замислимо колико је људи на овим столицама изгубило своја имања, новац, животе, фамилије, љубави, здравље... Онда схватимо да то није сценографија у неком декоративном смислу, већ нам доноси велику количину аутентичне несреће или среће - у тренуцима кад су се дешавали ретки добици. Наша представа не даје линеарни увид у "Идиота" (као што се углавном ради) него сублимира моменте који су за мене кључни: од случајних сусрета у животу који касније стварају тектонске промене у бићима, до тих варијабилних односа који се дефинишу све време кроз разне троуглове. "Три" је магична бројка Достојевског, у којој се однос две особе заснива на оној трећој. Рогожин, Настасја, Мишкин, па Мишкин, Аглаја, Настасја, онда Мишкин, Гања, Аглаја.

Бог новца, сугерише и сценографија, свемогућа је сила?

- Нека решења су видљива, друга ће публика одгонетати кроз представу. Нема салона нити крста у традиционалном смислу. Крст је "сублимиран" од жеља људи који су у "вери" за променом живота дошли до тога.

Када гледалац изађе с представе, с каквом запитаношћу бисте хтели да га испратите?

- Да изађе дубоко потресен. У данашње време и сам, док читам неко дело или гледам представу, прижељкујем да изађем запитан и да ме његове резонанце још дуго држе. Срећан сам кад то добијем,као и кад пружим.

Фото: Танјуг

Зашто у вашем редитељском опусу нема много француских наслова, мада сте завршили француски језик и компаративну књижевност?

- Нема их јер су тешко преводиви у наше кодове. Веома је тешко играти Молијера, а да не говорим Расина и Корнеја. Ако их преведемо на савремени језик који нема риму, изгубимо велики квалитет изворног текста. Опет, ако их чак и врхунски писци преведу са римом, онда се изгуби додир са савременошћу.

А Флобер, Зола, Балзак?

- То је добар предлог, та врста литературе вапи за инсценацијом. Као и Достојевски, врло често дају неке одговоре. Није ескапизам, намера да побегнемо у прошлост, него могућност да у том "базену" пронађемо одговоре на своја питања.

Када се осврнете на два мандата на челу Драме ХНК, шта сматрате својом најбољом заоставштином?

- Једна гледатељка ми се пре неколико дана на "Фејсбуку", у свом посту, захвалила што сам оставио за собом такве глумце. Дивно је то чути. Чини ми се да смо у протеклом периоду направили потпуно осавремењивање стила глуме, радне етике, односа у театру. Играли смо и много модерних текстова. Као што је некада ХНК био познат по праизведбама Иве Војновића и Мирослава Крлеже, тако су у ових осам година биле и праизведбе Тене Штивичић, Кристијана Новака, Монике Херцег. Верујем да су они дали снажан погон театру и довели публику, јер све представе су готово крцате.

Београдска сцена

Као млад човек, 1985. године, у Београду сте служили војску и гледали све представе. Стижете ли сада?

- Сада сам први пут у прилици да будем пуна два месеца без прекида у Београду, скоро као у доба војске. У театру сам проводио свако вече, у свим позориштима. Могу рећи да имам неку слику. У БДП је невероватна енергија, десет премијера у једној сезони. У Народном сам гледао "Ситнице које живот значе", бисер врло деликатном кључу. Па, "Децу", један невероватан рад. Нове текстове у Атељеу, виртуозност у ЈДП. Позоришни живот је богат и разнолик. Када сам пре десетак година режирао Киша у Битеф театру, чини ми се, позоришна сцена била је пуно мртвија.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

САН О ЛЕПОТИ И СТВАРАЛАЧКИ ИНАТ: Песничка књига Гојка Ђога "Пут за Хум" у издању Српске књижевне задруге

20. 12. 2022. у 08:45

Додатак Култура

0 1

РЕНАТА САЛЕЦЛ: Човек је човеку вирус

20. 12. 2022. у 08:42

Друштво

0 0

ПОЛА СРБИЈЕ СЛАВИ, ПОЛА ИДЕ У ГОСТЕ: Зашто је Свети Никола најраспрострањенија српска слава

19. 12. 2022. у 08:43

Панорама

0 0

НАЈЧЕШЋЕ ГРЕШКЕ: Како најбрже скувати пасуљ

19. 12. 2022. у 07:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације