ОТАЦ МИ РЕКАО "УМРИ ВИШЕ ДА ТЕ САХРАНИМ": Исповест Небојше Јовановића, бившег хероинског зависника у подкасту "Новости" - "Приче из хронике"

Родитељи гледају како им дете умире. Отац ми је чак једном и рекао: "Умри више да те сахраним и да знам да те немам". Овако је стално очекивао позив којим му јављају да сам мртав.

Фото: Новости

Ово је у подкасту "Новости" - "Приче из хронике" петком у 20 часова у својој исповести испричао Небојша Јовановић, бивши хероински зависник, који је 15 година користио наркотике. За то време он и његова породица прошли су најтежи животни пут. Небојша је у Рето центру успео да се излечи од зависности, 20 година већ не користи наркотике и вратио се породичном животу. Ожењен је и има сина, а друго дете је на путу. Ради у Рето центру у Београду, где кроз свој пример покушава да помогне другим зависницима од наркотика да нађу излаз и врате се животу без дрога.

Како нам је испричао у основној школи у Тузли почео је са другарима да користи лепак, а затим су дошли у додир са марихуаном.

- Нисам имао у виду да је то дрога и колико је то озбиљно. Важна је била жеља да се добро проведем, да будем део екипе која то користи и другачији од других. Нисмо разумели да може бити добар провод ако нема траве, она се подразумевала - прича нам Небојша, који иначе потиче из функционалне породице. - Када сам дошао у Београд у средњој школи нашао сам сродну екипу и наставио са марихуаном, онда су дошле таблете. Узимао сам тродоне са 17 година.

Он каже да родитељи тада нису ништа примећивали,јер је доста добро сам то камупфлирао и није правиопроблеме, које би га разоткрили.

- Био сам са друштвом код једног пријатеља и ту је био хероин. Они су узели и ја реко дај баш да пробам. Добијеш лажни осећај сигурности и еуфорије, али тада ме је то употпуњавало, било ми је јако добро и желео сам поново - прича у исповести Јовановић. - То мало по мало постане део вашег живота и размишљања. Хероин постане неопходан да би уопште могао да функционишеш, да устанеш из кревета, да комуницираш са људима, било шта да радиш. У току криза не треба ми ништа ни провод, ни пријатељ, само то. Физичка криза је као грип боле те леђа зглобови, мишићи, шмрцање носа, проблеми са стомаком, дијареја, затвор. То се појачава што време више одмиче. Код хроина толеранција расте непрестано, количина коју узимаш се повећава и што више узимаш, више ти треба.

Наш саговорник нам каже да већина наркомана тада почиње да тргује да би дошли до дроге, набави је, па препрода, али временом његова потражња превазиђе могућност продаје и брзо се нађу у дуговима према људима којима не би требало да буду дужни. Тада крену и крађе од куће.

- Тад већ и родитељи знају, али зависник се сналази у лажима савршено, јако је склон у манипулацији и ја бих своје успео да изманипулишем. За моју породицу то је јако болна тема, године патње и страха су пролазили са мном - каже нам Јовановић. - Други људи се повлаче око мене, избегавају ме, јер сам опасност, радим непримерене ствари, одем код другара на кафу и украдем му нешто из куће. Крао сам и по продавницама. Крао сам све што могу да продам. Нон стоп сам био у јурњави за новцем и дрогом. Око мене се све распада, ја то видим, али не прихватам, није ми важно, само да дођем до следеће дозе.

Небојша каже да га је у крађама хватала и полиција и људи у рањама и углавном би га пустили. Понекад би одвели у станицу и узели податке.

- Имао сам нека суђења. Био сам у затвору три месеца и месец дана због крађа. У затвору бих се будио и легао са мишљу нема шансе да ћу икада да узмем дрогу, ово је ужасно и то је трајало док се она врата не затоворе замном по изласку и до прве говорнице, одакле сам звао човека да донесе - прича Јвановић. - Због држања наркотика сам имао неколико новчаних казни. На Старом граду сви полицајци су ме знали, нема шансе да поред мене прође патрола, а да ме не претресу, али ја сам знао пролазе и куда да се крећем да их не сретнем. Две године сам буквално био на улици, живећи тако од данас до сутра.

У том пероду прича нам радио је и неке послове, али би их све прокоцкао, јер би украо паре или би био неодговоран на послу, аљкав и каснио би.

- Једном сам на Ускрс спавао у подруму зграде у центру Београда, упалило се светло, ушао је власник и пита ме, "шта радиш овде", реко "спавам". Он каже, "извини што те будим, морам да узмем плинску боцу". Ја сам сачекао да он оде, да се издрогирам и идем даље. Катастрофа - прича нам Небојша Јовановић. - Једино што ме спајало са другима је дрога. На то да стално себи гураш иглу у вену, људима се диже коса на глави, а мени је то било најнормалније. Моје пријатеље из тог света су налазили на разним местима мртве, једног сам ја нашао мртвог. У тим ситуацијама нема људских емоција, мање више си равнодушан. Нисам имао страх да ће се то и мени десити, човек који се дрогира не размишља о томе, само једног дана узме превише и умре.

Јовановић нам прича да је у то време био са једном девојком, са којом се заједно дрогирао.

- Украли смо нешто од њеног оца и он је рекао да ће звати полицију. Ставили су пред мене број Рето центра, да их позовем или ће они звати полицију. Назвао сам тај број, без неке жеље да идем на рехабилитацију, већ више да се склоним и да не зову полицију. Назвао сам и реко треба ми помоћ и да имам проблема са хероином - прича Јовановић. - У том процесу лечења видео сам да мој мозак више није исти, да ми музика и ствари које сам волео више ништа не значе. Препознао сам да пуцам. Да би ушао у центар потребно је да имаш жељу, а у мени се појавила нека мала жељица да могу да имам неки други живот. Стисла ме и полиција за те неке крађе и суђења. Тако сам 2005. године отишао у Рето центар у Сплит.

Он нам каже да су га прихватили као што га годинама нико није прихватио, јер је био изгубио морални компас за понашање међу људима. Све му је било затупљено дрогом, имао је безобзирно, себично и просто понашање.

- Видиш особе које су исто проживљавале зависност у тој машини за млевење и појачавала ми се жеља да се извучем, уз сва та правила смишљена да прихвате некога као што сам ја. Схватио сам да имам проблем. Ушао сам у систем који ме је довео у ред, док ја нисам почео да се пресабирам, све док нисам постао неко ко ће неком другом да помогне. После две године, више нисам био исти. Видео сам наду да могу да живим срећан и задовољан. Добио сам нови живот - каже Јовановић.

Он наводи да је добио жељу да својим животом показује људима да могу да се излече од зависности и промене и већ 20 година је у Рето центру. Како каже са хероинске зависности можда може да се скине, али јако тешко и јако дуго и да би најбоље било да људи немају никакав контакт са дрогама и тим светом, нити разлог да потраже помоћ.

НЕМА ИХ, ПОМРЛИ

- ПОБЕДИТИ хероин је чудо једно - каже нам Небојша Јовановић. - Не знам да се ико из моје екипе коју сам знао, једно педесетак људи, од дроге макнуо као ја. Добар део њих је на метадонској терапији, једна део у затвору, један део на психијатријама, а добар део њих више није жив. На сахрани пријатеља који је био у Рето центру, али се после вратио истом и предозирао, сретнем једног из тог мог периода на улици. Он ме није препознао и питам га, "где су сви", а он ми каже, "нема их, помрли".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације