ЖРТВЕ СЕ ОТКРИВАЈУ ТЕК У БОЛНИЦИ ИЛИ КАСНО: Организације са секташким устројством фабрикују особе ризичног понашања и тешко их је открити

ТРАГЕДИЈА у Новом Саду која је медијски повезана са деловањем секти, покренула је изнова интересовање за затворене организације које од следбеника траже апсолутну послушност и искоришћавају их. Искуствена сведочанства полицијских и медицинских стручњака као и обично падају у сенку сензационалистичких наклапања, што производи контраефекат: уместо упознавања са опасношћу од организација које функционишу на секташким принципима јавља се сумња да она уопште постоје.

Илустрација

Неуропсихијатар и судски вештак др Љиљана Симић је "Новостима" пренела део великог искуства стеченог на ургентној психијатрији болнице "Др Лаза Лазаревић" чији стручњаци имају непосредан контакт са члановима секти који долазе на лечење, или их доводе, али тек после тешких испада у понашању.

- Нажалост, никада нико није дошао и рекао "ја сам у секти" или "моја фамилија је у секти, потребна нам је помоћ". По правилу, тек када припадник секте уђе у неки ментални поремећај и покаже испаде он долази у болницу где лекари индиректно сазнају да постоји и секташка конотација приче. Медицина лечи оно што може, опоравља особу, али је индивидуално питање којим ће путем она даље ићи. Не можете никога на силу да лечите од менталног обољења, све док не постане ризичан по своје или по туђе здравље. Зато је питање лечења менталних обољења и врло битно и веома спорно, јер док људи не дођу да траже помоћ ми не можемо да им помогнемо - каже др Љиљана Симић.

Она наглашава да је додатни фактор ризика "допинг" који следбеницима дају сва затворена секташка друштва.

- По правилу су то психоактивне супстанце чије коришћење доводи до "отпуштања кочница" и испада. Карактеристичне су две врсте пацијената. Први су људи са менталним поремећајима који живе у негујућим срединама и немају симптоме, док не уђу у затворене системе где је притисак на чланство велики. У сваком човеку постоји борба да ли ће прихватити услове у секти, а неке менталне структуре то не могу да издрже и долази до појаве клиничких симптома. Други врста пацијената су психијатријски болесници који имају терапију али када уђу у одређене затворене групе добијају инструкцију да престану да узимају лекове. Тада се њихова основна психијатријска болест јавља у још озбиљнијем виду па су условљени да наставе лечење, на које их некада чак упути и сама секта када постану ризични по остале чланове. Нажалост, колико имам увид у овај проблем, занемарљиво мали број људи тражи помоћ у односу на укупну угрожену популацију - констатује др Љиљана Симић.

Она указује да се не треба ишчуђавати људима који у сукобу са великим проблемима прелазе границе уобичајеног рационалног понашања, јер је то нормално понашање у тешким ситуацијама.

- У оквиру људског размишљања постоји нешто што се у психијатрији зове магијско мишљење и сви смо му склони, јер је то рудиментарни "системски програм" као и основни инстинкти. Магијском мишљењу људска свест прибегава независно од наше рационалне воље и образовања када је реч о озбиљним невољама када се човек више не осећа као господар своје судбине. Из истог разлога средњошколац носи "срећну оловку" на контролни и војник иконицу, јер у рату "нема атеисте у рову". У тешким ситуацијама, нарочито у случају болести, свест тражи помоћ од виших сила иако то нема објашњења на рационалном плану. Нада и вера у нешто позитивно су природна људска потреба, оне им дају охрабрење и појачају самопоуздање. Природно смо склони да верујемо у вишу правду и равнотежу у свемиру, што је добро, јер када се не би устезали и плашили да постоји нешто изнад нас можда бисмо више злодела правили. У људској природи је и добро и зло, као што каже индијанска пословица: "Сви имамо и доброг и злог вука, само је питање кога гајимо".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације