ИСТИНА У ВРТЛОГУ ГЛОБАЛНОГ РИЈАЛИТИЈА: Зашто се о мистеризоном нестанку Ане Волш са обе стране Атлантика гледа као у мали екран и ТВ серију

МИСТЕРИОЗНИ нестанак Београђанке Ане Волш (39) у САД, праћен безбројним конструкцијама и причама, у ову нас је годину увео уз најбоље подсећање да живимо у свету у коме влада свеопшта "ријалитизација" свега, па и мистерија или - злочина.

Ана Волш, Фото Принтскрин

Једна за другом, смењују се "кључне вести" и "нова сазнања" и свему што има и најдаље, неретко и никакве, везе са потенцијалном жртвом. Без обзира на то што јој није званично саопштено ни да жртва постоји, јер жена није пронађена, јавност се, и са ове и оне стране Атлантика, "наслађује" новим и новим интерпретацијама "профила" Ане, њеног мужа Брајана, открићима о њиховој прошлости и изјавама о размирицама које су имали у браку...

Нико, очигледно, и не помишља да постоје неки, сасвим сигурно живи и скоро сигурно узнемирени и повређени људи, попут мајке, сестре или деце, који то читају. Чак и ако не читају, морају имати тешкоћа да избегну то "бомбардовање" наводним вестима у којима је истина најчешће потпуно занемарена.

Анине поруке, Фото Принтскрин

Постоји ли ту граница, законска, кад су већ ове моралне сувише еластичне и подложне индивидуалном тумачењу? Како, у ери многобројних ТВ серија и безброј канала који нам даноноћно приказују "истинске злочине", контролисати себе и своју детективску жицу, или бити реалан и свестан тога да се, ни после погледаних милион сати о форензичарима, истражитељима и инспекторима - не постаје детектив!

- Није никаква новина да прави криминалистички случајеви, пре свега убиства, привлаче велику медијску пажњу - констатује и писац трилера Ђорђе Бајић. - Неретко они бивају преточени и у филм или у књигу, а постоји и врло популаран жанр true crime, око ког се у Америци развила комплетна индустрија. Код нас су медији након убиства певачице Јелене Марјановић приметили у којој мери људе интригира та врста садржаја.

Фото Принтскрин

Обично су, у медијски "најатрактивнијим", колико год то било страшно рећи у том контексту, причама, жртве - лепе, младе жене. То примећује и Бајић, и додаје:

- Управо је то, нажалост, случај и са Аном Волш. Новинари пишу, то је њихов посао. Но морала би да постоји и свест о томе са колико пажње би требало приступити оваквој тематици, дословно "у рукавицама", увек обраћајући пажњу на то да родитељи, или деца жртве могу све то да чују или прочитају, увек са мишљу да постоје неки реални људи са својим животима и емоцијама које би неистина могла да заболи. Истина је да се од свега прави сензација и да немамо некакво суздржано извештавање о чињеницама, без сензационализма. Притом, ако као у случаје Ане Волш и не знамо шта се тачно десило, он није нити може бити ни близу судског епилога, а питање је да ли ћемо икада и сазнати, Многе ствари заувек остану неразјашњене... Тада већ све поменуто личи, и прераста у лешинарење. Прича којом би требало да се бави искључиво полиција, третира се као ријалити, иако ти људи о којима је у ствари реч не припадају ни на који начин свету ријалитија.

Брајан Волш, Фото Танјуг

Бајић наглашава да нема ничег страшнијег ни коначнијег од убиства, и да је ужасавајуће третирати га као некакав "материјал за даљу обраду". Наш саговорник додаје да се, као и сваки писац кримића, неретко и сам инспирише стварношћу, вестима из медија које неретко надилазе машту и најмаштовитијих аутора - али да то увек остаје на нивоу инспирације:

- Наравно да имам инспирацију у стварном животу али то, узето из живота, онда пролази моју потпуну обраду. Не желим да, качећи се на реалне злочине, покушавам да повећам своју популарност.

Полиција на имању које су изнајмљивали Волшови, Фото Принтскрин

Заинтересованост људи за теме смрти или мистерије, за случајеве који су несвакидашњи а ипак реални, у смислу да је то нешто што може да се догоди сваком од нас, је разумљиво - макар са аспекта психолога, потврђује нам и доцент др Ивана Перуничић Младеновић, специјалиста медицинске психологије, која ради у Институту за ментално здравље и на Филозофском факултету.

- У људима када читају или слушају о томе прораде разне емоције - наводи др Перуничић Младеновић.

- Међутим, док се неки, већина људи, идентификују са жртвом, постоји и одређен број људи код којих ће доћи до идентификације са агресором. Због тога је Светска здравствена организација још давно дала смернице новинарима, које упућују на правилан начин извештавања о свим тим деликатним темама, управо у оваквим ситуацијама. Ипак, очигледно је да се новинари у трци за сензацијама, кликовима или лајковима, понашају као да нису никад упознати са њима, као потпуно неупућени. Они као да заборављају, или заиста не знају, како кроз такво, преко сваке мере сензационалистичко новинарство, несвесно поспешују, чак отварају могућност за агресивно понашање и нове инциденте или злочине. То је, наравно, питање новинарске етике.

Ана и Брајан, Фото Приватна архива

Дакле, будући да појединачни новинари можда никада себи неће поставити ова питања, неопходно је да уредници, власници, слажу се наши саговорници, себи одговоре да ли им је циљ извештавање - обавештавање јавности, или је циљ произвести сензацију.

У сваком случају, Ану Волш неће вратити, а највероватније ни пронаћи, нити једна од безбројних "најновијих" и "кључних" вести о томе шта је где записала, наводно урадила или рекла... А на свакоме је од нас, засад, док поплава оваквих садржаја не буде заиста била на неки начин регулисана, да се запитамо - да ли, и због чега тачно, такве садржаје тражимо, упорно отварамо и читамо.

Култна серија "Твин пикс" натерала људе да сами решавају злочин, Фото Принтскрин

Ко је убио Лору Палмер

ЗНАО је редитељ Дејвид Линч, много пре интернета у свакој кући, да је потреба људи да испредају своје приче и решавају случајеве уместо полиције, колико год дубоко била запретена, присутна негде у људима. У измишљеном граду из наслова култне ТВ серије "Твинк Пикс", смештеном у североисточном делу државе Вашингтон, окруженом мистериозним шумама, сви су имали своју причу - баш као што је и сваки поједини гледалац имао своје решење убиства лепе Лоре Палмер (на слици у кругу).

Само убиство, око кога се све врти, никада није ни требало да буде решено, рекли су креатори серијала. Требало је да о(п)стаје као централна тема, уз коју се све везује, до краја, тако да мистерија око смрти Палмер остане жива. Свакако су знали како се то ради.

Полиција испред дома Волшових, Фото Принтскрин

Вертеров ефекат

ПЕРУНИЧИЋЕВА подсећа и на сличну, у психологији одавно уочену и дефинисану, могућност кад је реч о неетичком извештавању о самоубиствима:

- Ефекат имитативног самоубиства је добио име по Гетеовој књизи "Јади младог Вертера" чији се јунак убија због љубави. Показало се да је, када год се превише сензационалистички, са призвуком глорификације почињеног, извештавало о самоубиству неке особе, која може бити и фиктивни лик из неке серије или филма, долазило до пораста броја самоубистава, која су била имитативног карактера.

Препоручујемо

Хапшења и истрага

0 5

ПОВОДОМ СУДБИНЕ ТРОЈИЦЕ СИНОВА АНЕ ВОЛШ ПОЛИЦИЈА УПУТИЛА УПОЗОРЕЊЕ: Преваранти вребају прилику, чувајте се

14. 01. 2023. у 17:30

Хапшења и истрага

0 12

ПОЛИЦИЈСКИ ДНЕВНИК БАЦА НОВО СВЕТЛО НА ЦЕО НЕСТАНАК АНЕ ВОЛШ: Њен супруг Брајан није звао полицију већ неко други

14. 01. 2023. у 16:52

Хапшења и истрага

0 5

КЉУЧНИ МОМЕНТИ ПОТРАГЕ ЗА АНОМ ВОЛШ: Од наводног одласка на аеродром и пријаве нестанка, до претњи супруга

13. 01. 2023. у 20:08

Хапшења и истрага

0 9

ПОЛИЦАЈАЦ КОЈИ ЈЕ ХАПСИО БРАЈАНА ОТКРИВА: Присуство још једне особе у кући покреће нову мистерију

13. 01. 2023. у 17:57

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације