ДОЖИВОТНО МРТВИ ОД 3. МАЈА: Мајка Адриане Дукић Биљана Пауновић сведочила у суду

НАШЕ дете је убијено у школској клупи. Нама треба одговор на питање зашто је убио. Ово је данас, дајући исказ у парничном поступку за надокнаду нематеријалне штете због претрпљене боли против Косте К., његових родитеља и школе, у Вишем суду у Београду казала Биљана Пауновић, мајка Адриане Дукић (14), убијене 3. маја у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду.

Фото: Ј.З.Мачак

Она је испричала да су сви у породици били везани као црева, као и са њеним родитељима и братом и да су се у Србију доселили из Француске 2020. године, јер су сматрали да им је овде сигурније за живот.

- Ми смо биле као најбоље пријатељице. Волела је да ми прича шта се дешава у школи, а ја њој приче са посла. Викенд пре тога смо шетале, куповале, ручале, јер смо биле саме, супруг је био на путу, а двоје млађе деце су били на кампу у Црној Гори. Супруг Дане је био тужан човек када смо се упознали, јер је рано изгубио родитеље и када је стигла Адриана унела му је срећу у живот. Ми смо сада изгубили нашу срећу, мали син је изгубио подршку, а млађа ћерка свој узор. Адриана је била озбиљна, одговорна, зрела, насмејана, шаљива, нежна. Имала је проблема у школи због језика, слабо је говорила српски, није знала ћирилицу, али нам је било важно да се деца уклопе у друштво, па ће полако да напредују и тако је и било. Хтела је да буде докторка и да деки, мом оцу, излечи срце. Он се шалио да ли ће то дочекати, а ето, она је отишла пре њега - испричала је Биљана.

Она каже да су се последњи пут виделе то јутро када је са оцем отишла до школе и махнула јој.

- Она ме то јутро молила да сутрадан не иде у школу, јер није била спремна за контролни из математике, а ја сам сматрала да треба да иде. На крају није отишла на тај контролни, јер је отишла заувек - казала је мајка.

Она је испричала да јој је на послу колегиница казала за пуцњаву у "Рибникару", али да се није забринула, јер је Адриана велика, а онда је чула шта се десило Драгану, који је увек када их види говорио: "Ево стигли Дукићи".

- Добила сам поруку од учитељице да сви покупе своју децу, а како су моји млађи били на кампу, позвала сам Дана да оде по Адриану и наставила да радим. Међутим, сви ме питају за њу и на крају зове њена другарица и пита где је и каже ми да су сви они у својим кућама. Тада сам се забринула где је Адриана, али ми муж, који је већ био испред школе, каже да је добио информацију да су у некој учионици са психологом, док се не очисти крв убијеног Драгана. Одем кући мислећи да је тамо, али је нема. Онда кренем до школе и успут гледам на свакој аутобуској станици да ли ћу је видети. Када сам стигла испред школе сви су се већ били разишли, а ја сам веровала да ће она изаћи. Мој брат је тражио по свим болницама, али није је било тамо.

Биљана прича да је супруг отишао у полицију, а она остала да чека, да би јој послао поруку да иде кући.

- Стигла сам до Славије када је изашао из полиције, позвао ме и рекао: "Нема више наше Адриане". Ја сма вриснула, клекла и не знам ко ме је покупио и довезао кући. Нисам знала како је то могуће да је нема. Наша грешка је што смо је на време одвезли у школу. Да је закаснила била би жива. Дошли су и моји мама и тата, који су у медијима видели иницијале, напунила се кућа бројних пријатеља, а сутрадан су стигли и из Француске, а ја не знам шта нас је снашло - прича Биљана. - Дане ме пита где ћемо је сахранити, а то није био наш план, већ да прославимо мој 40. рођендан, да их крстимо, да одемо на море. Одлучили смо да је сахранимо у Београду, јер је она волела Србију и српску културу, српско коло, играла је фолклор. Мислили смо да је сигурније живети овде и погрешили смо.

Она каже да су разредну звали када се то десило, али да јој је телефон био искључен, да јој је онда Дане слао поруке, али одговор никада нису добили.

- Људи који су покупили своју децу су имали среће, а ми смо доживотно мртви од тог 3. маја. Недељни ручак нам се претворио у плач. Не знамо више ни да ли да остајемо овде или да идемо у Француску. Наша деца нису страдала у дискотеци, нису се дрогирали па страдали, они су убијени у школи. Имам још двоје млађе деце и ујутру устану и кажу, "нама се не иде у школу" и шта ја да им кажем, како да им објасним да морају и да треба да иду у школу, да не касне. Ја се извињавам Адриани, знам да ме чује, што сам је то јутро послала у школу и што смо дошли у Србију да живимо. Она је брату помагала да учи и он више неће да учи, неће да иде у школу, има отпор, јер каже нико не зна да му објасни као она. Млађа ћерка се облачи као Адриана и када је гледам са леђа, као да је то она, а није.

Биљана на крају каже да су успели да пребаце податке из Адрианиног телефона и у њима нису видели ништа што се тиче Косте, ни у порукама, ни на сликама га није било, а никада га није ни помињала.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације