ПОЗНАТ ИДЕНТИТЕТ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ СТРАДАО НА ПРУЗИ: Преминуо чувени нишки боксер

ЧОВЕК који је данас погинуо на прузи у улици Душана Поповића у Нишу је чувени нишки боксер Миомир Марјановић Метлица (74). Новинар Томислав Сантрач који га је пратио током спортске каријере каже да је Метлица био златна генерација боксерског клуба Раднички.

Фото: Новости

- Био је један од бољих боксера Радничког али у у оној великој Југославији. Био је у категорији Марјана Бенеша, велтер, ту је била и највећа конкуренција. Ретки су мечеви које је изгубио, отуда и надимак „Метлица“, јер је чистио све по рингу. Њего живот је једна тужна прича, једна од оних коју проживљавају боксери после завршетка каријере – казао нам је Сантрач.

Уз Сантрачеву сагласност објављујемо причу коју је са покојним Миомиром објавио пре три године на порталу „Нишке Вести“ и уступио нам његове фотографије.

- Остао је у сећању још малог броја љубитеља племените вештине. Постоји само у својим успоменама и албуму пожутелих слика. Ја, очаран облаком белим, гледам како нестаје даљина и питам се да ли има још времена за снове. Сећање лети пространством где се смењују светлост и тама и питам се, да ли смо спреми и посвећени да о прошлости сазнамо и нешто више. Он то заслужује. Миомир Метлица Марјановић. Није ни лсутио да ће његов живот бити тако повлашћена стварност и да ће животу дати више него што ће од њега узети.

- Ја сам са породицом дошао у Ниш дошао са само четири године, чега се наравно не сећам, али тако је кренуло одрастање до дечачких дана и родила се љубав према спорту. Почео сам са фудбалом у нишком Железничару а како врло талентован али строг тренер није трпео лоше оцене ја напуштам фудбал. Ишао сам у школу „Маршал Тито“ и тамо Соколана и тренинзи боксера. Брзо сам заборавио лопту и заволео рукавице – говорио је „Метлица“.

Каријера

Године донеле труд, вољу и жељу и полако креће боксеркса каријера.

- 1964. године је званично почетак моје каријере која је показаће време била веома успешна највише захваљујући мом тренеру Душку Радосављевићу а и управи клуба Рајку Вукчевићу, Божи Кајги, Басти, Слави Пајевићу и другима – описивао је Миомир своје почетке.

Велтер категорија као судбина и изазов а клупски другови све сами асови.

- Раднички је тада заиста имао јаку екипу. Бахтијаревић, Амзић, Келава, Кресо, Челик, Угреновић и други били су прави асови и противници клубовима из бивше Југославије – причао је новинару Сантрачу боксер.

Око пет стотина мечева, каријера за понос али и жал за дресом репрезентације.

- Имао сам доста мечева у каријери што првенствених што ревијалних али малер је био тај што су у мојој категорији боксовали великани Љубинко Веселиновић, Марјан Бенеш, Пајковић, Бенедек, Сретеновић, Јелисић и остали асови и тешко је било доћи до репрезентације. Такође, радује љубав Нишлија према боксу. Тада је било препуно где год смо боксовали, у Шивари, Тврђави и у хали Чаир. Сећам се да је на мечу са Пулом било шест хиљада гледалаца – присећао се славних дана „Метлица“.

Било је победа и добрих мечева што је клуб знао да награди

- Тада смо били плаћени по групама и ја сам увек био у првој. Па, замислите од две победе и премија могао сам да купим „фићу“. Да кажем и ово. Док сам био на одслужењу војног рока у Загребу, многи су представнициклубова долазили да ме врбују, из Пуле, Загреба, Партизана и других али ја нисам прихватио позив. Раднички ми је обећао стан који сам касније и добио и остао сам у Нишу а добио сам и посао у фабрици пумпи „Јастребац“.

Сећања не бледе и на љубитеље бокса у Нишу, пажњу и популарност, на карантине у Сићеву и дружења после мечева у хотелима „Ниш“ и „Парк“ али и на боравак у Паризу.

- Да ево сада користим прилику да се захвалим свим љубитељима бокса за она лепа времена. А у Паризу сам провео једну годину у једном клубу боксујући аматерске мечеве али носталгија је учинила своје и вратио сам се у Ниш и успомене су остале – причао је Миомир.

Дугогодишњи капитен клуба, освајач бројних признања међу којима и тада највећег града Ниша, трофеја браће Илић, полако је приводио крају свој боксерски сан.

- Када сада гледам на каријеру често се сетим своје највеће победе. То је било против великог аса Љубинка Веселиновића. Носилац шест титула првака државе, освајач сребрне медаље на Медитеранским играма у Тунису, Златне рукавице и Златног појаса. Такође, сећам се и последњег меча против Марјана Бенеша – присећао се Марјановић.

Тако се и прерано завршила каријера. Онда је био закон да се каријера оконча са 35 година. Марјановић је 1983. престао да боксује али је наставио као тренер. Једну годину је био помоћник Бошку Станковићу и то је било све од бокса. Данас као да га нема. Не познајемо нове шампионе али смо заборавили и оне некадашње. Случајно можете срести Марјановића. Нећете га познати а он тих скоро нечујан, са веома скромном пензијом са тужбом према клубу за непризнати стаж од седам година и са својим боксерским успоменама. Ништа није јаче од нас осим нас самих. Најлепши делови живота су док се трудиш да оствариш оно што желиш. Марјановић је исписао чаробну спортску рапсодију посвећену боскерском клубу Раднички исвим љубитељима бокса.

Марјановића је данас у 9.45 сати на дивљем прелазу на прузи Ниш – Димитровград ударило шинско возило и усмртило га.

(Телеграф)

Препоручујемо

Несреће

0 1

ДЕТАЉИ НЕСРЕЋЕ НА ПРУЗИ У НИШУ: Нишлија описао како је све изгледало (ВИДЕО)

09. 01. 2023. у 11:47

Несреће

0 2

НЕСРЕЋА НА ПРУЗИ У НИШУ: Мушкарца ударила шинска радна машина

09. 01. 2023. у 10:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације