НБС: Дужност гувернера и банке да упозоре када неодговорност појединих чинилаца може да угрози финансијску стабилност

НА данашњој конференцији група адвоката која је себе представила као чланове Протесног одбора адвокатуре изнела је низ неистина, уз прећуткивање великог броја података који им не иду у прилог, наводи се у саопштењу Народне банке Србије које преносимо у целости.

Д. Балшић

Најпре, апсолутно је нетачно да је Суд правде ЕУ у било ком случају па ни у случајевима које су ови адвокати навели (C-621/17 (случај из Мађарске), C‑259/19 (случај из Шпаније),  C-84/19, C222/19, C -252/19 (случајеви из Пољске)) пресудио на начин да је банка дужна да образлаже структуру својих трошкова, методологију за обрачун тих трошкова, те да у сваком појединачном случају доказује о којим трошковима је реч, а како то захтевају домаћи судови.

Суд правде је у тим случајевима поступајући по захтевима националних судова, пред којима су корисници у тим државама оспоравали банкарске накнаде, давао мишљење (тумачење) о начину примене Директиве о неправичним уговорним одредбама (93/13), која је имплементирана у национално законодавство држава чланица али и у законодавство Републике Србије (доношењем Закона о заштити потрошача и Закона о заштити корисника финансијских услуга). У свим тим пресудама, Суд правде ЕУ се увек позива на своју дотадашњу праксу и претходне случајеве, настојећи да сваком новом пресудом прецизира своја претходно дата тумачења. Ставови овог суда се у свим тим пресудама могу резимирати на начин да банка има право да наплати накнаде и трошкове, али иза тих накнада и трошкова као противчинидба банке мора да постоји нека услуга, односно нека активност. У случају из Шпаније, сам Суд правде ЕУ указује да је шпански пропис којим је транспонована Директива 93/13 специфичан – па је приликом заузимања става морао да узме то у обзир и зато је у тој пресуди наведено да накнада за обраду кредита може бити неправична ако се не докаже да је та накнада плаћена за стварно пружене услуге. Нигде међутим, ни у једној пресуди Суд правде ЕУ није навео да доказивање да су услуге које је корисник платио заиста и пружене значи да банка треба да врши обрачун својих трошкова у сваком појединачном случају, те да на суду доказује како је тај обрачун извршила. У супротном било би то probatio diabolica.

Међутим, домаћи судови, и то након доношења Правног става Врховног касационог суда, за свој став да банке морају да докажу обрачун трошкова за сваког појединачног корисника, до детаља, користе једну реченицу из образложења тог правног става која гласи: банка је дужна да податке о трошковима наведе у понуди тако да клијент ниједног тренутка не буде у заблуди о којим трошковима је реч. Та реченица је парафразирана  одредба тачке 5. став 2. Одлуке о јединственом начину обрачуна и објављивања ефективне каматне стопе на депозите и кредите коју је НБС донела 2006. године.

Дакле, није тачно да су само одредбе Закона о облигационим односима које регулишу Уговор о кредиту, основ за поништај уговорних одредби о банкарским накнадама. Наиме, иако су се нижестепени судови пре реакције ВКС-а погрешно позивали на дефиницију (именованог) уговора о кредиту из члана 1065., Правним ставом ВКС-а јасно је речено да су одредбе о накнадама и трошковима у складу са чл. чл.1065 и 1066. ЗОО. Према томе ове одредбе нису разлог за поништај уговорних одредби о банкарским накнадама, како су то данас навели адвокати. Притом, указујемо јавности да је уговор о кредиту је регулисан посебним законом већ скоро 10 година, доношењем Закона о заштити корисника финансијских услуга.

Одредбама тог закона и подзаконским прописима, који су опет донети у складу са релевантним директивама ЕУ, детаљно је уређен начин на који банка треба да прикаже накнаде и трошкове које наплаћује. Ипак, и поред тога у образложењу судских одлука и то оних које се односе на уговоре о кредиту донете након доношења тих прописа, нема било каквог осврта ни помињања тих прописа, већ се наводи претходно цитирана реченица, која представља тумачење Одлуке која је престала да важи још 2009. године. Другим речима, очигледно се у овим споровима не узимају у обзир ни разлике у прописима који су важили у тренутку закључења одређеног уговора о кредиту, већ се свуда примењује спорно тумачење начела једнакости узајамних давања и погрешно тумачење Одлуке НБС која је престала да важи пре 12 година.

Имајући у виду да је ова одредба прописа који је донела Народна банка Србије (у складу са прописима ЕУ), основ да судови захтевају од банака да доказују структуру и методологију за обрачун трошкова – Народна банка Србије сматра да је апсолутно легитимно и легално, посебно имајући у виду њен Уставом утврђен положај, да даје своје мишљење начину тумачења и примене те одлуке, посебно када погрешно тумачење, које није у складу са циљем те одредбе и тог прописа, доводи у питање стабилност финансијског система.

Када је реч о пракси Суда правде ЕУ, она је важна зато што су, како смо навели прописи ЕУ који регулишу уговор о кредиту и неправичне уговорне одредбе имплементирани у домаће законодавство, тако да иако не постоји формална обавеза, нормално је да домаћи судови воде рачуна о начину на који тај суд тумачи прописе које и они треба да примењују. Указујемо да је и у случају једностраног повећања каматних стопа (неодредивост уговорне обавезе) и у случају кредита са валутном клаузулом у швајцарским францима – Врховни касациони суд доносио одлуке, односно заузимао ставове и схватања која су била у складу са праксом Суда правде ЕУ. У случају накнада ВКС је објавио Правни став који опет јесте у складу са праксом Суда правде ЕУ, али је једна реченица из образложења тог става (у вези са применом Одлуке НБС из 2006.) по нашем мишљењу погрешно примењена од стране нижестепених судова, а ВКС то није увидео, већ је такву праксу у неким случајевима, не свим, потврдио.

На крају, важно је да јавност разуме, да Суд правде ЕУ не досуђује корисницима повраћај трошкова, већ о томе одлучују национални судови, а према подацима којима располажемо, једино је Савезни врховни суд у Немачкој 2014. године донео одлуку да није дозвољено уговарати накнаде и трошкове, и то кроз опште услове пословања банке. Али, и у Немачкој повраћај накнада и трошкова од банке се може захтевати само у року од 3 године од истека године у којој је та накнада плаћена, а не као што је то случај у Србији без икаквог ограничења. Додатно, Немачки грађански законик има своју дугу историју и специфичности које не дозвољавају да се овакав став може у потпуности користити код тумачења домаћих прописа који регулишу уговор о кредиту. Али, прећутано је да није само немачки суд донео одлуку у вези са банкарским накнадама. Потпуно другачији став од немачког суда заузели су врховни судови Аустрије и Чешке.

Дакле, да закључимо - за домаћу судску праксу значајне су одлуке Суда правде ЕУ зато што тај суд тумачи прописе који су преузети и у домаће законодавство, који се и код нас примењују. С друге стране, одлуке националних судова појединих земаља не могу бити релевантне као одлуке Суда правде ЕУ, јер није у свакој земљи чланици директива на исти начин имплементирана (негде су захтеви из директиве строже имплементирани), што важи и за Србију.

Када је реч о доношењу нове директиве о потрошачким кредитима, не постоји званично доступан податак да се та директива доноси због банкарских накнада. Таква тврдња је просто паушална. Наиме, важећа директива о потрошачким кредитима је из 2008. и сасвим је уобичајена и редовна пракса да Европска комисија након протека одређеног времена предлаже измене и допуне неког прописа ради унапређења области коју тај пропис регулише. Тако, Европска комисија не предлаже измену Директиве о хипотекарним кредитима, иако се и код стамбених кредита наплаћују банкарске накнаде које су у апсолутном износу знатно веће. Уосталом, разлог за доношење неке директиве увек је опширно наведен и објашњен у рециталу

Када је реч о судским трошковима, најпре морамо да укажемо да смо говорили о просеку, и већини, дакле наравно да има и тужбених захтева са већим износима, али такви предмети не преовлађују. То доказују подаци појединих банка где су укупни износи (без трошкова њихових заступника) које су банке платиле по пресудама и три пута већи од износа који су добили корисници (укључујући затезну камату). Дакле, јасно је да адвокати корисника, у просеку, добијају знатно више од својих клијената. Уосталом, те податке поседују и банке и судови, па је прилично једноставно утврдити истину.

Позивамо адвокате који су данас, наводно доказима, а заправо својим намерним погрешним интерпретацијама  пресуда и извртањем чињеница покушали да оспоре изјаву гувернера, да јавно саопште колико клијената заступају у споровима против банака, како су ступили у контакт с тим клијентима и да ли су уопште упознали клијенте. Такође, требало би да одговоре и како је могуће у складу са кодексом адвоката и са пажњом доброг стручњака заступати хиљаде клијената истовремено.

У вези са помињањем некаквог кривичног дела, указујемо јавности да се Народној банци Србије обраћају грађани који тврде да их позивају непозната лица и нуде им да туже банку. То свакако може бити разлог да се испита да ли постоје елементи кривичног дела неовлашћеног прикупљања личних података, односно злоупотребе поверења.

На крају, указујемо да је Народна банка Србије централна банка Републике Србије коју Устав одређује као самосталну, и која за свој рад одговара искључиво Народној скупштини. Судови су независни и сви су дужни да поштују њихове одлуке у смислу њиховог спровођења у појединачним случајевима, али судска пракса није извор права у Републици Србији. Слобода мишљења и говора гарантована је Уставом сваком грађанину, па и гувернеру Народне банке Србије.

Дакле, гувернер Народне банке Србије има право да даје своје мишљење о начину примене прописа из надлежности Народне банке Србије, посебно у ситуацији када се у хиљадама случајева пресуђује на основу прописа које је донела та иста Народна банка Србије, или када се приликом пресуђивања не узимају у обзир важећи закони који регулишу област у вези са којим се пресуда доноси, а које је предложила Народна банка Србије. Дужност гувернера је да упозорава јавност и државу када неодговорност појединих чинилаца може да доведе у питање стечену финансијску стабилност која је један од основних циљева Народне банке Србије и предуслов за економски напредак целог друштва.

Препоручујемо

Економија

0 1

СУШИ ЛИ ПОГОДБА НАШЕ ИЗВОРЕ? Закон о водама чека потпис председника

16. 07. 2021. у 13:00

Економија

3 2

ПАЖЊА! "АМАЗОН" ПРОДАВАО ОПАСНЕ ПРОИЗВОДЕ: Пиџаме за децу које могу да се запале и опасни фенови на највећој платфоми за онлајн трговину

16. 07. 2021. у 14:52

Економија

9 9

"НОВОСТИ" САЗНАЈУ: Председник Вучић сазвао консултације о Закону о водама, тражи мишљење правника

16. 07. 2021. у 13:43

Економија

0 2

ИСПЛАЋЕНЕ СУБВЕНЦИЈЕ У ТУРИЗМУ И УГОСТИТЕЉСТВУ: Помоћ од 2,045 милијарде динара

16. 07. 2021. у 13:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације