Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОПЛАВА МРЖЊЕ И МАЛИ ПРЉАВИ РАТ: Како су словеначки политичари и интелектуалци обманама припремали независну државу

В.Н.

18. 05. 2021. у 17:07

ВАРВАРИЗАМ паравојних снага и Територијалне одбране Словеније према регрутима из Србије, убијање методом метка у потиљак, на стражарским местима, тешко је објашњив

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОПЛАВА МРЖЊЕ И МАЛИ ПРЉАВИ РАТ: Како су словеначки политичари и интелектуалци обманама припремали независну државу

Средином осамдесетих година прошлог века правила југословенске игре, онако како су их одредили Тито и Партија, дефинитивно више нису била иста. На међународној сцени, технолошка револуција на Западу и "гласност" Михаила Горбачова која ствара све веће пукотине у Источном блоку, најављују глобалну прекомпозицију постојећег светског поретка у коме је Југославија губила значај који је имала. За ефикасним реформама и изласком из вишедимензионалне кризе трагала је и југословенска власт, али без опипљивих резултата.

Земљи је претио економски суноврат, нагло је падао животни стандард, дугови су се гомилали, држава је била пред банкротом. Нефункционални државни органи са гломазном администрацијом, огрезли у бирократији, нису могли да се договоре који је излаз из постојећег стања. Реформе су биле неопходне, али све слабије и несложније руководство се опирало чувајући стечене привилегије.

"БУЂЕЊЕ демократије" после Титове смрти предводили су интелектуалци из Београда и Љубљане и сасвим природно долази до њихових формалних састанака. Међутим док су први били спремни да разговарају о преуређењу постојеће и формирању неке треће Југославије, за словеначке интелектуалце она је историјски већ била мртва. Главни кривац, по њима, за то је био "великосрпски хегемонизам" и страх да им Срби не наметну "бољшевизам" и азијатски тоталитаризам. На тим обманама систематски су тровали словеначко јавно мњење и развијали "србофобију".

После неславаног краја комунистичког конгреса у београдском Сава центру, јануара 1990, и почетака вишепартијског система у СФРЈ, и званична Љубљана више није крила намере да напусти југословенску заједницу.

ИАКО је длегација Словеније коју је предводио Милан Кучан, крајем јануара 1991. добила гаранције од Слободана Милошевића да се Србија неће супротстављати њиховом одвајању на миран начин у складу са Уставом, вође Словеније су одабрале да насилно и без договора напусте Југославију.

У марту те године обустављају слање младића у ЈНА, и они почињу да полажу заклетву као редовни војници Републике Словеније. Територијална одбрана редовно је изводила војне вежбе припремајући се за оружани сукоб са ЈНА.

Све наде да ће рат бити избегнут распршиле су се 25. јуна 1991. године, када су скупштине Словеније и Хрватске донеле одлуке о проглашењу независности чиме је почео насилни распад Југославије. Словеначким политичарима је био потребан квалификовани пораз "непријатеља", за улазак у Европу. А то је од њих, уосталом, захтевано из Беча и Бона.