ВАСКРСЕЊЕ РИСТИЋА ИЗ СКЕЛАНА: Цветко, који је у Орићевом покољу 1993. остао сам, после 11 година са супругом Јеленом добио близанце

Стигли су у зору, уочи Јовањдана. Старијег брата Мића (16), одвукоше негде ко џак. Где, не зна се. Сестру Митру (19), мајку Иванку (42) у подруму су стрељали. Звоне куршуми међу леденим зидовима. Ту под орахом, од запреге ломачу су направили. Оца Новака (41), главу куће, наживо су спалили. Ужас некад тиња, некад букти, душу дечакову гори.

Ристићи са др Оливером Јездић / Фото Н. Јанковић

Уз згариште у Кушићима надомак Скелана, иза Насера Орића тог 16. јануара 1993. године, жив је остао једино петнаестогодишњи Цветко.

Дечак без игде икога. Последњи изданак Ристића, на свету сам.

Дете и 68 лешева, људи недужних.

- Само сам трчао. Иди тамо, иди тамо, крици су поред мене промицали. Три дана и ноћи, у Језеру, чучао сам са неколицином, страхом покошених. У лавиринту смо без излаза, у обручу Орићевих џелата. Једино се мостом преко Дрине, јединим између Скелана и Бајине Баште, из пакла може у Србију - говори Цветко, док слике урезане у дну душе лете и промичу. - Куршуми пљуште по мосту, кроз кожу и месо људско, кроз кости и лобање. Пада снопље у црвене лепљиве баре.

Непомичне, на асфалту почивају главе дечје, женске, људске, Димитријевића, Глигића, Зарића и свих несрећних "ића". Као да је уочи Крститељевог доласка свет престао да постоји. Заледио се у овом понору Дрине воде, од Јордана дубље.

Убијени брат Мићо, сестра Митра, отац Новак и мајка Иванка

Цветково зрно, нашло га није, пуким случајем. Да увене последњи изданак Ристића, није био усуд. Стигао је дечак, чудом неким, на ову страну.

- Смуцао сам се у годинама које ће доћи, као у магли, по Бајиној Башти. Отишао сам у Београд у Војну гимназију, па одустао. Следећа адреса била ми је у Дому за незбринуту децу у Ужицу. Ту сам средњу техничку завршио. Вршњацима сам мало о свему причао, а требало је. Можда би ми лакше било. Како да говорим, које би дете мене разумело, кад ни ја себе више знао нисам - говори човек дечачких, тужних очију. - Осећао сам, оно што мени треба, моја срећа, од мене је отишла. Више ми је нико не може дати. Мојих да се, брате, сит нагледам, да рукама сестру и брата, мајку и оца стегнем. Да их не пуштам, никад, то сам хтео.

Цветко је из згаришта, спаљену кућу у Кушићима обновио. Ево је, као нова, у зеленилу, на пролећном сунцу сија. Помагали су многи. Цигла по цигла, цреп по цреп.

Све то пише на зиду где јутарње сунце прво удара, поред иконе Светог Јована.

Од данашњег дана, тачно је једанаест година прошло, откад је у ужичком дописништву "Новости", телефон зазвонио, укршатајући још једном путеве са оним Цветковим.

- Супруга и ја, ми смо већ људи стари. Име вам нећу рећи. Чему то? Доста је да знате, супруга и ја из Сарајева смо у Србију избегли. Послаћу вам већ сутра 3.100 евра - говори старачки глас, тихо, смирено и јасно. - А ви овим новцем Ристићима урадите централно грејање у целој кући. Квалитетно да буде. Ставите и ограду на ону терасу на спрату ако је то довољно пара, да неко, не дај боже, не падне. Тај новац, то смо ми за нашег сина ушедели од професорских плата. Али наше чедо живо из Сарајева не изађе...

Ето ме са Цветком опет, у Кушићима. Мајсторе, алат, котао, радијаторе, цеви и којешта још, зором смо преко Дрине прошверцовали. У страху, знојем обливени. Да не плаћамо што нам нужда није и за шта немамо. Преко истог оног моста.

- Ожених се из Инђије. Нас двоје децу сањамо. Видећемо, ма ко то зна - говори Цветко, вазда озбиљан, намрштен, а његова Јелена се испод ока смеје.

Драго јој, зна она да јој се под кожом мргуда из Кушића, Цветково срце радује.

- Како се нас двоје нађосмо, ни сам не знам. Можда су корени прорадили, Јеленина мајка родом је из Братунца. Долазе нам Војвођани редовно за Светог Јована. Слушаћу ја Јелену, обећавам.

И после тога, још једном смо се срели.

Цветко и Јелена са Новаком и Јованом

Мај је варљив, време се ломи. Под оним Новаковим орахом, по ракију смо попили. Одатле пуца поглед на све четири стране. И кроз крошњу стабла Ристића горе.

Нешто се спрема. Тај пети хоризонт, људима нигде ближи није, него у Подрињу. Чак и када је мир. Највише тада.

Ћути Цветко дуго. Слутим, сви су ту. Живи и мртви размењују речи. Џелати успомене убили нису.

То он срећу изгубљену тражи. Цветко са небом разговара.

Сине мој, нежна је мајка. Сестра, раздрагана, весела, брата у образ љуби. И видим, неће дуго да траје, олуја се спрема.

Где су те одвели, јеси ли се много мучио, мили брате мој?

У грлу стало. Мислим, проћи ће. Ал` олуја пуче, бесни, лије низ лице.

Оче, зашто ме остави?

Онда се смирило све. Као блага киша. Ево, полако стаје.

Мислио сам, више ништа није остало да се каже. Тако је некако и било свих ових година.

Све до ових данашњих дана, уочи Васкрса. Исти онај дописнички телефон, нервозно звони и одјекује, као да је жив, као да светове спаја.

- Време је, друже... Долазимо данас у Ужице - глас је Цветков, са оне стране Дрине. - Термин је, радост и страх. Све нам се помешало. Стижемо ми, само да све прође у реду...

Сигнал се губи, веза пуца или је Цветко смушен, ко зна.

- Ти си Срећко из Скелана? Или беше Цветко? Ристић? Моји и ја за тебе знамо - обара поглед медицинска сестра Снежана Чолић, препознала је нашег јунака, некадашњег дечака тужних очију, ту на капији ужичке болнице. И ведри. - Кажеш, близанци? Идемо полако, све ће бити у најбољем реду.

У данима и ноћима које ће уследити, Снежана ће Ристићима бити најближи пријатељ. Ивана Џекић из ужичког Завода за јавно здравље, учинила је да се сви резултати и претраге за трен нађу у ужичком породилишту. Овим бебама, после 11 година чекања и надања, одједном се журило!

Ходник породилишта мирише на чисто. На вратима, стоји натпис: "Не кидајте фолију". Сивкаста, непрозирна пластика залепљена је преко стакла, да заштити приватност мајки. У висини главе, покидана је ипак. Чупана прстима, гребана ноктима очева, озеблих од стрепње. Таман колико да се зеница ока спусти уз тај зид између живота бившег и будућег.

 

Приватна архива

Цветко уз тај зид шета. Гледа у под и само на трен, крајичком ока поглед скреће ка том отвору, тако малом, а моћном да свет напола дели. Ова је врата, још од оног црног Јовањдана, скоро три деценије Цветко тражио.

Јелена, са оне стране, кажу лекари, претходну ноћ је проплакала. Од овог живота њеног Цветка, од свих његових ноћи и дана, густо испуњених срећом изгубљеном. Све се сада мења. Само, само још то од Бога тражи, да све прође како треба...

Назире се кроз изгребани отвор лице докторке Оливере Јездић. Насмејана је. Добро је мисли Цветко. Све је бриге ова Ужичанка Ристићима са плећа скинула.

У њеним рукама на груди уз бели мантил ушушкана, два су хлеба мирисна.

- Цветко... На трен само, Новака и Јована да упознаш. Јелена је добро. Све је протекло на најбољи могући начин - смирен је и тих глас докторкин, док дечаци плачу. Мир налазе у рукама начелнице Одељења неонатологије др Наташе Вуксановић Ђурковић. Колико је само беба, у тим рукама нежним, овај живот упознало.

За Јеленом, Новаком и Јованом, одлази Цветко, враћају се Ристићи, њих четворо, својој кући.

У оном дворишту румене се већ божури, цвет трешње мајеваче само што није, нека деца се смеју, пуно је, пуно деце и куче лаје, грају светлост купа, чује се звонце бицикла на овој ветрометини, шушти и мирише пољско биље у Кушићима, дечаци изагласа плачу, да се лоза Ристића угаси није био усуд и Јеленин глас се чује сремски, стиже мама, гладни су каже, а ја ћу кафу да вам изнесем.

- Ту ћу, под орах и по ракију једну - каже Јелена.

Са оне стране Дрине, у Републици Српској, ту су се напокон среле срећа изгубљена и срећа нађена.

ПОД ИКОНОМ КРСТИТЕЉА

Знао је често Цветко, у камен да се претвори, мало мира тако да сачува.

- Укључим телевизор, отворим новине, видим Орића. Прича о мојој кући. Каже: "Ту сам изгубио своје најбоље борце". Има убица заштиту целог света. И романсирану биографију. Нигде ми сестру, брата, мајку и оца не помиње. Ништа, ни између редова. Као да са сапуна читаш. Долазили су ми повремено ови наши државни адвокати. Доказе, кажу, имамо. Јавиће се, ето, најкасније у петак. И ништа - говори Цветко. - Од свих, од те 1993. до данас, једино су "Новости" биле и за стално остале у нашем дому. Ево их, ту су, уз моје најмилије под иконом Светог Јована.

МАСАКР БЕЗ КАЗНЕ

- Брату Мићу пресудио је Зулфо Турсуновић. Он је умро као слободан човек. Шета Насер Орић, онај његов Хакија исто - говори Цветко, гледајући брда и вртаче надомак куће. - Ту су му негде брата бацили. Нема правде за сиротињу, на обе стране. Убице, главоње, зликовци, шверцери оружја са обе обале, они су се извукли. Да мрзим не знам и нећу. Све људе једнако гледам, Србе и Бошњаке. А гледам их много. Шта ћу?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације