ЦЕЛА ГЕНЕРАЦИЈА НА СТЕНДБАЈУ: Дечји психолог Гордана Мијалковић Стојиљковић о последицама одрастања у условима пандемије ковида 19

НОВИ модел наставе "на даљину", због епидемије ковида 19, децу је потпуно избацио из уобичајеног распореда.

ЦЕЛА ГЕНЕРАЦИЈА НА СТЕНДБАЈУ: Дечји психолог Гордана Мијалковић Стојиљковић о последицама одрастања у условима пандемије ковида 19

Фото Н. Скендерија

Најмање промене, мада не и неважне, доживели су ђаци од првог до четвртог разреда основне школе, јер су се редовно међусобно виђали и имали непосредан контакт са учитељицом. Ту је одржан неки континуитет, мада нису у пуној мери, посебно прваци, развили познанства и дружења. Многима је било тешко, посебно онима који имају тешкоће у учењу или развојне сметње. Њима су промене пореметиле процес учења. Код старијих основаца јавили су се проблеми са пажњом у праћењу наставе.

На ове проблеме и ситуације са којима се суочавају ђаци у разговору за "Новости" упозорава дечји психолог Гордана Мијалковић Стојиљковић.

То су заправо последице у одрастању генерација, којима је корона у великој мери сузила могућност за социјализацију и идентификовање са вршњацима, и укинула најважнију ђачку институцију - велики одмор.

- У последње време помоћ траже нарочито родитељи осмака, који су и сами анксиозни и уплашени, баш као и њихова деца, збуњена због целе ситуације и нејасне будућности - каже наша саговорница.

Какве последице је створила немогућност комуникације?

- Комуникација је пренета на друштвене мреже, што је довело до тога да деци и адолесцентима контакти постану површнији, јер немају могућност да заједнички доживљавају нова искуства. "Онлајн" учење их је окренуло још више телефонима и рачунарима. Време које проведу пред мониторима мери се двоцифреним бројем сати. Добили смо и нови модел праћења наставе: с једне стране су "онлајн" и прате час, а паралелно с тим играју игрицу на мрежи. Недостатак живе комуникације и непосредан разговор са наставником смањује ниво заинтересованости и ниво пренетог знања. Наставници који имају природни таленат да се прилагоде технологијама и анимирају децу, успели су добро да организују часове. Они који имају другачије стилове и не владају техником, тешко допиру до ученика и губе контакт, па и ауторитет.

БРАНЕ СЕ "ЕСКИВАЖОМ"

Које су последице губитка поверења у одрасле на дужи рок?

- Када немате поверења у одрасле, затварате се у вршњачку групу или у саме себе. Постоји и специфичан образац социјалног повлачења који жаргонски називамо "кућизам", када се и деца и одрасли осећају сигурно само међу своја четири зида. Код млађих то води у проблеме из групе поремећаја прилагођавања. За нашу средину је још карактеристично да су се променили услови, али не и очекивања од деце. Изостаје оптимални ниво емпатије код одраслих за оно кроз шта пролазе. Зато се код ђака као одбрана развија избегавајући модел понашања - "ескиважа" и пречице.

Како су деца реаговала на такве околности?

- Многе је све заједно фрустрирало, па су реаговали повлачењем, отпором, избегавањем или одлагањем обавеза. Променио се осећај за време - колико имају времена на располагању за шта. Када иду сваког другог дана или сваке друге недеље у школу, осећају се као да су на распусту, па се тако и понашају. Редовно похађање наставе им је нека врста тренинга и тера их да ментални апарат држе активним и одржавају рутине.

Ипак, настава и знање нису њихови једини проблеми...

- Присуство короне и бриге за сопствено и здравље родитеља код одређеног броја деце појачали су страхове. У неким стварима су регредирали и поново се везали за родитеље, престало је осамостаљивање. Ствари које су развојно завршили, поново су се активирале: сепарациона анксиозност, тј. страх од одвајања, страх од смрти, ноћни страхови, страх од неуспеха... Присутна је и израженија апатија, уз безвољност, недостатак мотивације, па и депресивност. Ипак, највећи проблем је неефикасност у школи, која значајно нарушава самопоуздање деце у различитим областима.

Страхови код оних који су имали сусрет са короном?

- Страх се чешће појављује тамо где је присутна анксиозна реакција родитеља. Чак и где није било болести, уколико су родитељи присуство короне доживели као изузетно угрожавајуће, повукли се и прекинули контакте, деца реагују на промену, нарушава се њихов осећај да ће ово проћи и да ћемо се изборити. Имају осећај сталне непосредне претње.

Како реагују адолесценти, посебно они који су нпр. тек уписали средњу школу и требало је да упознају вршњаке?

- Код адолесцената је угрожена слобода грађења нових односа, пријатељстава, емотивних веза. Цела та генерација је на неком "стендбају", само чекају да прође. Ускраћени су њихови природни импулси и то ствара незадовољство које се испољава на различите начине: повлачењем у себе, несигурношћу, високоразвијеном анксиозношћу или бунтом и неприхватањем правила. Не знају која је права мера колико некоме можеш да приђеш и физички и психолошки. Изложени су најразличитијим интерпретацијама онога што се дешава, од теорија завере, преко антиваксерских покрета, до насиља на улицама у целом свету. Чак и у школи један професор заступа један, а други сасвим супротан став. Примају дупле и конфузне поруке, што нарушава њихово поверење у одрасле и то како ће решити ситуацију, али их доводи и у недоумицу како сами да се понашају.

Ситуације је вероватно тежа код оних који су интровертни?

- Деци која иначе имају проблем са комуникацијом у неку руку је било једноставније то што су разреди подељени у мање групе, па је и количина анксиозности за њих била мања, али је мање и прилика за социјализацију и превазилажење тешкоћа. Будући да нису имали прилике за боље упознавање и прилагођавања, то ће их сачекати следеће године, ако се вратимо у нормалу. Сви су комуницирали путем "Вибера" и друштвених група, и на тај нови модел комуникације се навикли. Али он не задовољава стварне потребе за социјалном разменом. То је више компензаторни механизам, покушај да се имитира дружење.

Да ли ће због тога постати још отуђенији?

- Коришћење рачунара и паметних телефона у време социјалног удаљавања има и добру страну. Замислите да нису имали ни то, не би уопште било комуникације! Ово је ипак направило неке "мостиће", али са друге стране и створило нове навике, које неће бити лако променити. Ипак мислим да се то неће претворити у нову нормалност. Тренд ће остати, али ипак су осетили шта значи бити у школским клупама, са другарима, комуницирати, ићи редовно на тренинге... Већина признаје да им то недостаје. Природна потреба за игром и дружењем неће се променити. А како ће се ствари даље развијати зависиће пре свега од тога како ће се одрасли прилагодити и да ли ће наћи начин да их подрже у повратку на нормалне активности. Људи су често суочени са различитим животним кризама, ратовима, природним катастрофама и науче да живе у новим околностима, да у својој малој заједници пронађу смисао. Верујем у психолошку резилијентност младих, а међугенерацијска подршка је у том смислу драгоцена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ОПАСНОСТИ СУ СВЕ ВЕЋЕ Путин проговорио о трећем светском рату - Ми видимо шта ради наш противник