ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МЛЕВЕНО СТАКЛО ДЕЦИ ЗА РУЧАК: Страдања више десетина хиљада деце са Козаре у усташким логорима

КРАЈЕМ новембра 2018. године упознао сам осамдесетогодишњег академског сликара и скулптора Недељка Неђа Гогу, дете са Козаре, једно од више десетина хиљада деце која су убијена или тешко пострадала у усташким логорима. Неђо Гога, чије је сведочење својевремено снимио и Стивен Спилберг, и данас носи тешке телесне озледе и трауме које су обележиле његов живот

Архива

Управо 2018. године, 9. маја, у Сиску је подигнут споменик надбискупу Алојзију Степинцу, поводом 120-годишњице његовог рођења. Монсињор Јурај Батеља, челна особа акције за проглашење Степинца свецем, изјавио је тада да су усташки концентрациони логори за децу у Сиску и Јастребарском били прихватилишта, које су организовале "установе НДХ" (читај: усташе).

Логор за децу у Сиску заиста је носио службени назив Прихватилиште за децу избеглица, а био је под покровитељством "женске лозе" усташког покрета, католичких часних сестара и политичке полиције - Усташке надзорне службе.

Какво је то "прихватилиште" било и зашто је од 3. августа 1942. до јануара 1943. године прогутало око 2.000 живота српске деце углавном са Козаре, узраста од колевке до петнаест година? Одговар на ово питање дао нам је управо Неђо Гога, преживело дете логораш, светски путник и инвалид прве категорије, човек готово нестварне биографије.

ДЕСЕТАК ГОДИНА година после проживљеног у логору у Сиску, после тешких психичких и физичких криза, ипак се извукао из света мрачних сећања на пакао у који је 1942. бачен као петогодишњак са старијим братом. И данас је једва спреман да о доживљеном сведочи.

"Техником самосавлађивања и контроле емоција овладао сам током годину дана боравка на Тибету, где сам као тешки инвалид, на штакама и с несносним боловима стигао 1956. и тамо остао нешто дуже од годину дана, али и данас, кад видим нож, кад видим чизме, кад видим униформу, ма коју униформу, почињем да се тресем, каже наш саговорник", рекао нам је Гога.

Нож - због слика клања недужне деце које су му се урезале у сећање; униформу - због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали... А чизме, питамо Гогу, зашто му се смрачи када види чизме? Није спреман да одговори.

Радије сведочи како је њега и брата му, из сисачког логора, у једној готово надреалној акцији, по свему осуђеној на пропаст, ипак успела да извуче његова мајка, партизанка, пушкомитраљезац с Козаре.

 

Недељко Гога

А до тада, шта се дешавало до тада?

"Били смо окружени часним сестрама", каже Гога, оне су нам спремале и доносиле храну, оне су 'бринуле' о нама. Болесни, с ранама по целом телу, изгладнели, у ритама, пуни вашки, чекали смо да нам на земљу, у блато, искрену казан кључале водурине с мало кромпира. И увек исто - ми деца би почела да се грабимо, да бар нешто од те 'хране' окусимо, а онда би почели јауци. Наше ручице су већ раније биле изранављене и у пликовима, морали смо брзо да их извлачимо из те вреле текућине, чекајући као гладни вуци да се она бар мало охлади. Часне сестре су стајале око нас, сладиле се над том сликом из пакла, смејале се и подстрекавале нас да прионемо, да будемо брзи."

"СРЕЋОМ УЗ МЕНЕ је био старији брат, зрелији од мене", наставља Гога. "После првих таквих искустава упозорио ме да треба да се стрпим, да сачекам. Упозоравао ме и на нешто још важније. Увек је пред нас децу у тим врелим помијама избацивано и туцано стакло које су часне сестре справљале као 'додатак оброку'. Јели смо и то стакло, унезверени од глади, а већи комади, због халапљивости коју је било немогуће контролисати, расецали су утробу многих. Такви су се у најтежим мукама убрзо растајали од живота."

Мучно је оваква сведочења слушати, мучнину ствара и писање о њима, али данас, када снажни гласови поричу да је у Сиску постојао усташки логор за децу, да је то било "прихватилиште" за њихову добробит, када се снажно поричу размере геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, поготово у концентрационом логору Јасеновац, елементарна је морална и професионална обавеза новинара да из саговорниковог сећања "ишчупа" још неку слику.

Док се Гога опире, причамо о сликарству и уметности, о смирености коју му је у живот уткало искуство стечено на Тибету, о његовим путовањима диљем света.

"Нисте, ваљда, на неком од многих путовања, неким случајем, или у некој тучи, сломили нос", упитао сам саговорника.

- "Нисам", одговара смирено, чак уз осмех. "Усташа ми је у логору у Сиску нос одсекао. Брат и друга деца су одсечени део увили у прљаве рите, да зауставе крварење и скрпе што се скрпити могло. На шта је мој нос личио кад нас је мајка ишчупала из логора тешко је и замислити. Онда је 1945. кроз наш крај, пред крај рата, протуњала и једна черкеска, белогардејска јединица, они су били на страни нациста. Био је међу њима и један лекар. Када ме видео, имао сам тада осам година, узео ме к себи, расекао ми поново нос и зашио га по медицинском протоколу. Добро је то урадио, од онда имам само мање сметње при дисању."

- "УСТАШАМА НИ ИСЕЧЕНИ НОС није био довољан", смирено сведочи Гога, "да задовоље своје животињско сладострашће. Бајонетима су ми као петогодишњаку пробадали бутине и на левој и на десној нози, ти дубоки, велики ожиљци су и данас јасно видљиви. Због свега тога сам, када нас је мајка извукла из логора, заиста био 'живи леш'. Није смела да ме подигне него ме увила чврсто у неке крпетине, као бебу на рођењу, да јој се не распаднем у рукама."

 

Архива

Искористио сам моменат и упитао поново за чизме - зашто се узнемири када види чизме, за нож и униформу је појаснио.

"Зато што су угланцане чизме усташа биле у мојим очима нешто најокрутније, оне су ми нанеле највећи бол. Онако малог, изнемоглог, гладног и изранављеног, један усташа ме бацио на земљу и онда ухватио за косу, поставио у седећи положај с раширеним ногама. Једном чизмом ми је подупро леђа, а другом је згазио на моје тестисе. Онесвестио сам се од пакленог, неописивог бола. Био је то њихов начин да кастрирају нас, српску децу, да немамо порода. На моју срећу, само је половично, у брзини, обавио свој зликовачки посао. Када сам стасао, после рата, изродио сам две ћерке, близнакиње", каже озареног лица Неђо Гога.

Сликар и скулптор који је дуго боравио и у Либији, где је стекао велико поверење председника Гадафија, већ двадесет година живи и ствара у свом летњиковцу у Врњачкој Бањи. Морао је на југ пошто је 1999. године избачен на улицу из свог новобеоградског атељеа, а они који су то учинили, знали су какав је његов животни пут.

Препоручујемо

Друштво

0 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОРБИДНИ ПЛАН ЗА УНИШТЕЊЕ СРБА: Пројекат Павелића скован у Сијени уз помоћ суфлера из Ватикана и Мусолинијевог штаба

27. 04. 2021. у 17:14

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИСТИНА ОБМОТАНА ФАЛСИФИКАТИМА: Завера ћутања о геноциду над Србима у Другом светском рату

27. 04. 2021. у 10:38

Колумне

0 2

ИСТОРИЈА ДЕМАНТУЈЕ МИЛАНОВИЋА: Обични, мирни и поштени грађани завршили су у Јасеновцу јер су били - Срби

26. 04. 2021. у 11:11

Друштво

0 12

ЦРНЕ ЈАМЕ УМЕСТО ОЧИЈУ: Сведочанство новинара који је први крочио у Јасеновачки логор - Док мртви плове Савом, живи чекају да отплове...

25. 04. 2021. у 12:00

Друштво

2 17

УСТАШЕ СУ У КРВ СВЕ ОБУКЛЕ: "Новости” откривају деценијама затурено сведочанство књижевника Ћамила Сијарића о ужасима Јасеновца

24. 04. 2021. у 10:13

Политика

12 8

МИЛАНОВИЋ КРИВИ СРБЕ ЗА ЈАСЕНОВАЦ! Скандалозна изјава председника Хрватске и несхватљива "заборавност" амбасадора САД у Београду

24. 04. 2021. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације