ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПИСМО ЗАУСТАВИЛО РЕВИЗИЈУ: Изграђивана су у СФРЈ три неусклађена правна система који су се све више удаљавали

ТЕКСТ РАДНЕ групе Председништва СР Србије, строго поверљив документ под насловом "Социјалистичка Република Србија и аутономне покрајине у њеном саставу - уставни положај и пракса", колоквијално већ назван "Плава књига", 11.марта 1977. године упућен је најужем кругу републичких и покрајинских функционера.

10. конгрес СКЈ, Београд 1974. године / Архива

Аутори су врло прецизно анализирали уставноправни положај Републике и социјалистичких аутономних покрајина према републичком уставу и са јаком аргументацијом показали да органи Републике (Скупштина, Председништво, Извршно веће, органи управе, правосудни органи, саветодавна тела) "више по форми, а мање по садржини делују као органи који представљају целу СР Србију".

О унутрашњим и безбедносним пословима је констатовано да се: "у пракси не обезбеђује у довољној мери јединствено вршење свих послова од интереса за Републику као целину у овој области. Решења садржана у прописима федерације, којима се уређују односи у области безбедности, не пружају могућност да Република успешно врши све функције од значаја за безбедност."

У односима са иностранством покрајине су се на потпуно истоветан начин организовале као република. Формирале су комисије, комитете, секретаријате, стручне службе за односе са иностранством и о својим активностима уопште нису ни на који начин информисали Београд. Такав однос приморао је једном приликом Дражу Марковића, да повишеним тоном приупита: "Па мајку му, где су границе Србије, јесу ли оне само према Бугарској и делом према Румунији... републички органи немају никакав увид нити евиденцију о кретању странаца на Косову и Војводини."

Парадоксално је било и то да су представници покрајина били чланови свих републичких тела која су се бавила односима са иностранством и били упућени у све догађаје, из покрајине нису слати никакви материјали нити су републички функционери позивани на седнице њихових одговарајућих тела.

Тито и Кардељ / Архива

ЈОШ ПАРАДОКСАЛНИЈИ је био однос према школским програмима и плановима. На Косову су увожени уџбеници из Албаније, а војвођански аутономаши су на силу мењали школски систем да је било немогуће да се у Србији и Војводини, користе исти уџбеници. Аутори "Плаве књиге" закључују "Стварање различитих образовних система, почев од основног образовања до универзитета, негативно се одражава и на јединство националне културе и национални идентитет српског народа, о чему се мора водити рачуна".

- Општи је утисак - пишу творци овог поверљивог документа - да савезни органи нису правили разлику између покрајина и Републике, која се "све више своди на уже подручје". Анализа савезних прописа је показала да нигде не "истиче посебност СР Србије као јединствене заједнице у односу на права и дужности федерације и социјалистичких аутономних покрајина". Као примере оваквог односа у "Плавој књизи" се наводе "односи који се успостављају у области народне одбране, унутрашњих послова, међународних односа, школству и у другим областима". И следи закључак да смо сведоци "изграђивања три недовољно усклађена правна система који се све више међусобно удаљују, јаке тенденције ка територијалном затварању и слабљење унутрашње повезаности Републике и тешкоћа у комуникацијама и несметаном кретању људи".

Петар Стамболић и Јосип Броз Тито / Архива

Није дуго морало да се чека на реакције из покрајинских центара. Први су реаговали они који су били ближи. Своје незадовољство и неслагање са порукама "Плаве књиге" показали су Стеван Дороњски и Душан Поповић. Овај други написао је одговор на тридесет и пет страна који је, успут буди речено, половином априла 1977. једногласно прихватио политички актив Војводине. За њега није било дилеме иза фасаде односа "Републике и покрајина крије се великосрпски национализам" и да је реч о документу који је дијаметрално супротан одлукама Десетог конгреса СКЈ и Уставу СФРЈ, према суштинским тековинама револуције и курсу социјалистичког самоуправљања". Оспорио је право било коме "са ужег подручја Републике" право да говори у име српског народа. Истовремено он је инсистирао да јавност не обавештава о овом спору. Највероватније плашио се "страховите реакције" јер су извештаји са терена говорили о "негативном расположењу Банаћана у односу на "покрајински централизам и изолационизам, дистанцирање од СР Србије".

Став друштвено-политичких партија је био једногласан да су тезе из "Плаве књиге" неприхватљиве као платформа за политичке разговоре о проблемима остваривања Устава у СР Србији.

УСЛЕДИЛА СУ ОШТРА реаговања са Косова. Тамошње руководство је, такође, било јединствено у критици "Плаве књиге". Најоштрији је био Махмут Бакали: "Тај материјал не може бити основа за развој и за односе у СР Србији, јер могао би да води само ка захтеву за промену Устава." За њим није заостајао Душан Ристић тврдећи да на Косову влада "никад веће поверење" и да је стање такво да "одушевљава". То је онај исти Душан Ристић, који ће десетак година касније, бити кључни човек из сенке, српског организованог покрета на Косову и Метохију који су предводили Мирослав Шелевић и Коста Булатовић.

У расправама које ће уследити, крајем јуна и почетком јула и трајале три дана, на Координационом телу Председништва ЦК СК Србије у Београду, незадовољству представника покрајине прикључиће се политичари из Србије попут Милоша Минића, Мирка Поповића, Живана Васиљевића, Момчила Дугалића. Уводно излагање Тихомира Влашкалића подржали су Дража Марковић, Петар и Иван Стамболић, Душан Чкребић, Ђорђе Лазић и Саша Глигоријевић. Заговорници ревизије уставног положаја Србије наједном остали су у мањини. Добили су чак помало подругљив назив: уставореформатори. И нашли су се на мети "уставобранитеља" из покрајине и "домаћих издајника" из уже Србије, који су " Плаву књигу" напали као националистичку, етатистичку и централистичку и тражили су партијску одговорност за њен настанак. Најрадикалније критичари су били Стеван Дороњски, Махмут Бакали и Милош Минић. Овај последњи је тих дана говорио да је сазрело време да покрајине прерасту у републике.

Догађаји око "Плаве књиге" сведоче о нејединству у српском руководству, управо какво је било и пет година раније приликом смене Марка Никезића и његових либерала. Истовремено, развој догађаја око покушаја промене уставоправног положаја Србије показује сву лимитираност присталица "Плаве књиге" који се нису усуђивале да пређу границу коју је партијски систем одређивао, наравно ако су хтели да остану на власти.

Никола Љубичић, Слободан Милошевић , Богдан Трифуновић и Иван Стамболић / Архива

ОВАЈ НАГЛИ обрт разјаснио је један од "уставореформатора" Душан Чкребић. По његовом сведочењу све се завршило када је Стане Доланц, председник Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ, послао писмо које је располућеном руководству Србије прочитао Тихомир Влашкалић, председник Председништва ЦК СКС.

"Наиме - каже Чкребић - Стеван Дороњски, Фадиљ Хоџа, Живан Васиљевић, Мирко Поповић - разговарали су са Станетом Доланцом који је обавестио Тита са предлогом да не би требало усвајати ту „Плаву књигу" и вршити промене у Уставу зато што би на тај начин ослабио међународни положај Југославије. А Тито је на то био осетљив и дао им за право. И кад смо се састали трећег дана добили смо писмо Извршног бироа и Титову сугестију да не треба сада ићи у нове уставне промене, него да се држимо Устава из 1974. године. Тако је „Плава књига" стављена ад акта." Или боље речено одложена за читаву једну деценију.

Али ту није крај приче. Тихомир Влашкалић, Махмуд Бакали и Душан Алимпић одлазе 27. јула код Тита на Брионе и обавештавају га да је материјал о односима републике и покрајина "једностран и да није у складу са уставним решењима и идејно-политичким опредељењима СК с тим у вези, као и да је дистрибуција "Плаве књиге" обустављена. Тито је похвалио овакав исход: "да је добро што су ти разговори обављени и задовољан сам како је расправа закључена... важно што су ова питања покренута пре једанаестог конгреса, јер на конгрес морамо ићи јединствени. Не би ваљало да су ови проблеми избили на конгресу."

* * * * * * * * * *

УШАН ЧКРЕБИЋ: УСТАВ ИЗ 1974. НАМЕТНУТ ПАРТИЈСКОМ ДИСЦИПЛИНОМ

СРБИ СЕ ПОДЕЛИЛИ ОКО ПОКРАЈИНА

УСТАВ из 1974. године је наметнут Србији партијском дисциплином. Међутим, три године касније у Србији се видело да многе ствари не функционишу по том Уставу. На пример, Република Србија није могла три године да донесе Закон о држављанству због противљења покрајина. Покрајине су имале чак и вето према Републици, као што су имале и према Федерацији. Када смо видели да је Србија, у ствари, држава само на ужем подручју а не на целој својој територији, онда је Председништво на иницијативу Драгослава Марковића оформило једну групу која је направила "Плаву књигу". Она се само фокусирала на односе између Републике и покрајина, не улазећи у статус покрајина у Федерацији.

Душан Чкребић и Никола Љубичић / Архива

У СТВАРИ, у јуну и јулу 1977. вођени су тродневни разговори представника покрајина и Србије. Покрајински политичари су жестоко напали "Плаву књигу", која је требало да иде у Председништво као радни материјал, па после тога да се види са чим ићи у Федерацију. Међутим, они нису ни дозволили да се одржи седница Председништва Србије да би се та књига верификовала као документ, него су тражили расправу на којој су се Срби поделили. Пре свега, обе покрајине су биле против, а онда и поједини политичари из Србије. На пример, Милош Минић, Живан Васиљевић, председник Скупштине, Мирко Поповић, члан Председништва ЦК - били су против да се питања из "Плаве књиге" расправљају на Председништву Србије. Сматрали су да не треба мењати Устав, бранили су ставове покрајина, излазили су са разним аргументацијама. Нарочито се испољио Душан Поповић из Војводине, и не само он него и многи други.

* * * * * * * * * * * * *

ПЕТАР СТАМБОЛИЋ: ЗАШТО СУ СЕ ВОЈВОЂАНИ ОДВАЈАЛИ ОД СРБИЈЕ

ОТВОРЕНА ВРАТА ЗА ОТЦЕПЉЕЊЕ КОСОВА

НИСАМ био непосредно ангажован на изради Устава Југославије и Србије 1974. године, када су ти односи дефинисани. Те послове на изради Устава је носио Дража. Видећи како ствари иду приликом примене Устава, Дража је предложио да се изради материјал о односима између Републике Србије и покрајина. На том материјалу су радили Најдан Пашић и Радослав Ратковић Ера и други, који је назван "Плава књига". Живан Васиљевић је хтео да разговара о спорним питањима у Србији. Ја сам тада њему рекао да још могу да разумем другове са Косова да они представљају велику етничку групу и да су заостали, нисмо били довољно упорни да у Србији поставимо питање развоја Косова и могу рећи да до 1957. године и ја сносим део одговорности, али не разумем Војвођане зашто одвајају Војводину од Србије и зашто су аутономаши. У тренутку када сам отпутовао у Јапан, Живан је отишао код Дороњског и пренео му наш разговор. Овај га је упутио код Доланца, секретара Извршног комитета ЦК СКЈ, који му је рекао да направи о том разговору забелешку и тако је отпочела дискусија о "Плавој књизи" и тој Живановој забелешци. На седници Председништва ЦК СКС, 1977. године, два сата је трајала дискусија шта пре ставити на дневни ред, "Плаву књигу" или Живанове забелешке. Председништво је одбацило Живанове забелешке јер је његова намера била да заједно са Минићем, Дороњским, Мирком Поповићем, Момом Дугалићем, Кољ Широком да манипулисањем око покрајина направе нови случај у Србији. У мом дневнику из 1977. године, пишем о кампањи против национализма у Србији на зборовима 7. јула, тада су говорили о томе Минић и Васиљевић, а Мирко Поповић је тражио да се на седници ЦК стави питање српског национализма. Сви су они подржавали покрајине".

Петар Стамболић и Јосип Броз Тито / Архива

ОДЈЕДНОМ, Минић је почео да подржава покрајине у свим дискусијама које су вођене о њиховом положају у Србији и Федерацији. Албанци са Косова су тражили да њиховим разговорима код Тита присуствује Минић, чему сам се енергично супротставио, да се моја улога као председника ЦК миноризује. Све у свему Минић је тих година подржавао ставове покрајина, који су их одвајали од Србије. Он је то чинио и касније, поводом расправе о "Плавој књизи" да се редефинишу односи са покрајинама, оптужујући Дражу и мене за српски национализам и покушавајући уз помоћ Живана Васиљевића и Мирка Поповића да нас помери са власти, али у томе није успео. Минић је послужио покрајинама и другим републикама разбијајући СК Србије и његово јединство. Остаје загонетка о Минићу зашто се толико страсно залагао за једногодишњи мандат у Партији и држави и са тим својим ставом дошао у сукоб са СК Србије. Претпостављам зато, што је то тражио Тито. Неуспех расправа о „Плавој књизи", о односима између Републике Србије и покрајина 1977. године директно је утицао на блокирање комуникација Република - покрајине и одржавање формалних веза, и отворило врата националистичким снагама на Косову да брзо развијају своју акцију.

Препоручујемо

Друштво

5 1

СВОЂЕЊЕ СРБИЈЕ ОД УЖИЦА ДО БЕОГРАДА: Како је спречен покушај да се 1977. промени понижавајући положај највеће републике

13. 04. 2021. у 14:04

Друштво

6 37

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

31. 01. 2021. у 18:20

Друштво

0 0

ПРОФЕСОРИ У БЕСПУЋИМА ДНЕВНЕ ПОЛИТИКЕ: Некадашњи праксисовци, шездесетосмаши и дисиденти у вечној помрачини балканског странчарења

13. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 3

­МОРАЛНА ПОБЕДА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА: Шта су о свом страдaњу испричали сами професори

12. 02. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације