ФАКУЛТЕТ ЗАВРШИЛИ, ЗАНАТ НИСУ ОСТАВИЛИ: Породица Валчић из Лесковца не одриче се традиције започете 1905. (ФОТО)

У РАДИОНИЦИ у центру Лесковца, дуже од века стасавају генерације Валчића. Већ четврта. У њој децу од малих ногу уче правим вредностима, занатским вештинама и радним навикама које су им помагале да израсту у вредне и успешне људе.

Фото И. Митић

Све што су научили у прадединој радионици помогло им је да постану лекари, инжењери, фармацеути, економисти... да на тим пољима остваре успехе којима се, такође, поносе. Али, од заната нису одустали, нити имају намеру. Чувају традицију започету 1905. године и тврде да је занат злата вредан, иако је све мање младих који верују у то.

- Све је почело од прадеде Мите који је дошао из Власотинца у Лесковац и отворио радњу у центру града, код Шоп Ђокићеве куће. Са њим је дошао и мој деда Милан који је наставио да се бави лимарством, а потом и његова два сина. Браћа су заједно радила све док мој отац Божидар, 1953, није купио локал и од тада ова радња није затварала своја врата - прича нам Драган Валчић (65), инжењер машинства, који се у потпуности посветио породичном послу када је пропала друштвена фирма где је радио као главни пројектант за рударску опрему.

Велика подршка била му је супруга Верица (63). И она је убрзо поделила судбину хиљада Лесковчана који су остали без посла. Иако је дипломирани економиста, није јој било тешко да се прихвати алата и да се са супругом отисне у лимарске воде.

- Никада се нисам стидела било каквог посла и ништа ми није било тешко. Брзо сам се уклопила. Потичем из занатске породице. Отац ми је био познати ковач и врстан мајстор. Усадио ми је радне навике и љубав према обради метала захваљујући којој сам, као и Драган, стекла пензију. Још радимо и чувамо посао који нам је, у тешким временима, омогућио да нормално живимо и да школујемо децу - каже Верица.

Наши домаћини су поносни на сина Милоша (32) и ћерку Мају (26). Милош је лекар, ускоро и специјалиста гинекологије, а Маја је магистар фармације. Докторанд је на овдашњем Технолошком факултету и сарадник у настави. Обоје су запослени у лесковачкој Општој болници, а за време школовања увек су били међу најбољим ученицима и студентима.

- У радњи сам од седме године. Радио сам са радницима док су родитељи били на послу.

Труд, рад, енергија, љубав то је за моју породицу и мене ова наша радња. Хиљаду пута сам је очистио и то радим и данас. Није ме срамота. Било је много одрицања. Свако моје лето било је радно, али искуства која сам стекао су непроцењива. Овде сам научио како се постаје човек и стекао навике које су ме довеле до тога да данас оперишем - емотивно и с поносом говори Милош о маленој радњи препуној лимарских производа и успомена.

Милошева сестра Маја прича да су њихови родитељи поднели велику жртву када су иза себе оставили године академског школовања и ушли у занатске воде и велику неизвесност. Каже да су радили данима, па и ноћима, да би испоштовали купце.

Foto: Фото Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

- После краха социјализма, када су људи губили посао, ова радња им је била уточиште баш онакво какво је било и генерацијама пре нас. Усадила нам је вредности којима дугујемо много тога. Она је наша живота прича. И сада све почиње у њој, а наше радно време се и данас у њој завршава - искрена је Маја, док Милош обећава да неће дозволити да се столетна породична традиција угаси.

УМЕЋЕ Инжењер машинства потпуно се посветио породичном послу, Фото И. Митић

Валчићи верују да ће се неки од ученика који долазе у радњу да савладају основе лимарског заната одлучити да наставе да раде посао који је тражен, плаћен и веома цењен. А, добрих мајстора и познавалаца лимарског заната све је мање. Наш домаћин Драган тврди да тек сада, у седмој деценији, стекао пуну занатску зрелост.

- Тек сада могу да кажем, као некада мој деда: "Дајте ми лим, направићу човека" - уз осмех каже Драган.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације