ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДБИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ ОДЛУЧЕНА ПРЕ 27. МАРТА: Мартовски преврат једна од епизода традиционалне бунтовне историје

СТИЦАЈЕМ околности дуго година смо своју пажњу посвећивали овој теми. С почетка она се исказивала као једноставна слика једне традиционалне бунтовне историје, да би се касније почела исказивати као тема која дели и провоцира политичке представе опречних значења.

Краљ Петар полаже заклетву на Дедињу

На вредносни суд историчара утицала су подељена мишљења савременика, али ништа мање на њих је утицало преиспитивање корена распада или слома заједничке југословенске државе 1991. године. Данас, после свега, склонији смо да укажемо да историјске епизоде имају своје особености и комплексности, да их треба у разумевању оставити у њиховом времену и ненаметати им данашње вредносне критеријуме.

Дакле, наш интерес за тему започели смо у времену док је величање 27. марта било опште и заједничко место у пожељном и промовисаном наративу у целој некадашњој СФРЈ. Тај датум који је присвојен од стране НОП-а као део властите легитимације, остао је то несумњиво током целог Титовог живота. Може да се прати у уџбеницима послератне Југославије (сажето: углавном дело комуниста и народа, и то свих југословенских народа, на чији бунт је одговорила војска сменом владе итд).

Овај датум је обележаван као симбол антифашистичке борбе и непристајања на диктат "новог поретка". Слављен је као датум који је Југославију сврстао на страну антихитлеровске коалиције и учврстио њен послератни статус земље која је стварала ОУН. Инструментализација историје 27. марта траје од самог догађаја па наовамо. У току Другог светског рата обележава га Равногорски покрет, Влада у избеглиштву, Савезници, али се обележавао и на тлу окупираних земаља.

ВОЈНИ удар 27. марта примљен је са усхићењем од јавног мњења како у Вишијевског, тако и окупираној зони Француске. Вишијевска цензура је била беспомоћна да то заташка. Слично је било после напада Немачке на Југославију 6. априла. У Француској су забележене пројугословенске демонстрације 10. априла. У једном илегалном летку који се појавио на окупираној територији, уз слику младог краља Петра II, стоји да су се дигли мученици да одбране част домовине, слободу.... Србија враћа маестрално свој дуг Француској 1914-1918. Овај кратак опис заиста представља делић тачне историје душевног стања свих који су били у рату или су се спремали на борбу против "новог поретка". Грчки "Акрополис" је писао да "оно што се догодило у Југославији представља један од најсјајнијих догађаја у новој историји, у ствари, у читавој историји..." Слично пише Nеw Yоrк Hеrald тribyne. О том душевном стању многи су оставили аутентична сећања без задршке и поред сазнања да је у Априлском рату дошло до слома, а земља пала у тешка искушења.

Српски народ се одлучно супротставио уласку у Тројни пакт

Први помак у домаћој историографији и медијској презентацији односио се на запажање да су у првом плану били актери војници, а да је комунистичка подршка дошла тек током манифестација грађана, надаље да је доминантна струја у обарању политике приклањања Трећем рајху и силама Осовине била у Београду и Србији.

У хрватској историографији (Љубо Бобан) почело се инсистирати да је пуч од 27. марта имао пре свега своје унутрашње политичке разлоге, те да није примарно био окренут прекиду са силама Осовине. Инсистирало се да је мета било рушење споразума Цветковић-Мачек, а тактички потези владе на умиривању Немачке и Италије како би се добило на времену, имали су статус "кључних доказа" да пучисти нису раскинули Пакт. Ако је део протагониста пуча имао резерве према Споразуму из 1939, Симовићево уверавање да тај споразум остаје на снази довео је до пристанка ХСС да уђе у концентрациону владу.

О "другом" аргументу не вреди трошити речи преко оног што је наведено у Оперативном дневнику немачке Врховне команде 28. марта: "Војни удар у Југославији уперен је пре свега против Немачке. Нова влада је непријатељски расположена према Немачкој. Јуче састанак амбасадора Херена с новим министром спољних послова. Реч је о покушају да се настави са досадашњом политиком пријатељства са Немачком. Ово стоји у супротности са Позивом армији и становништву."

У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ Југославији нешто раније су започеле расправе о британским везама и учешћу Велике Британије у подстицању и извршењу војног удара. Током седамдесетих кроз дела домаћих и преводе страних аутора, а на основу до тада отворене британске грађе, било је јасно следеће: Тек 21. марта када су пропали покушаји да се притиском на Владу отклони потписивање Пакта долази до иницијативе за удар. Тада се траже снаге које би га могле извести. Дипломатија и СОЕ још 24. марта процењују да њихове везе - Земљорадничка странка, Народна одбрана, Српски културни клуб, СДС и појединци могу припремити терен за удар, али га не могу стварно и провести. Њихове везе траже подршку унутар војске. Тражи се личност из редова пензионисаних генерала.

 

Хитлер и кнез Павле почетком марта 1941. године

И Посланство и СОЕ су 25. марта несигурни у успех. На крају нико од њихових веза није организовао и извео удар. Што се тиче контаката по војној линији, 21, 22. и 23. марта (према извештајима) још увек је преокупација Британаца да у случају приступа Југославије Пакту, евакуишу југословенске ваздухопловне снаге и подрже "јужну" армију, ако се буде хтела борити. Једини документ (извештај) пре удара, у коме се помиње генерал Симовић као вођа организације која намераве извести државни удар, добијен је из Београда 26. марта увече. У њему се још наводи да је Симовић молио Британце да имају поверења у њега и његову организацију и да се на удар не може чекати више од неколико дана.

Британци су желели да дође до промене, али они које су они плаћали и помагали оружјем и штампањем летака (Земљорадничка партија, Српски културни клуб, Народна одбрана) нису били организатори и спроводиоци пуча. Организатори су ипак били самоникла организација (са зачетком мисли о промени још из 1937). Осећање да се пактом издају национални интереси, издају стари савезници и будућност покренули су и охрабрили младе официре да подрже генерала Мирковића.

После војног удара многи, као војни и ваздухопловни аташеи при британском посланству, почели су увећавати своју улогу у збирним рапортима.

Док Француска није пала, кнез Павле је иза политике неутралности водио политику савезничке сарадње упркос немачким претњама. Немци су 6. априла 1941. објавили документа о активној сарадњи Југославије са Француском током периода неутралности, на основу заробљене архиве француског Генералштаба и Министарства спољних послова: Пројекат формирања експедиционог корпуса започет 19. аугуста 1939, блиска сарадња и сагласност гледишта два генералштаба, размена војних мисија, омогућавање ратног транспорта у корист Француске и Енглеске, размена обавештајних информација, и изјава од 11. јуна 1940 да ће Југославијиа ступити у рат на страни Француске ако се тамо ситуација преокрене.

КНЕЗ Павле је настојао да уз помоћ патриотски оријентисаних министара и генерала, са ослонцем на СССР, води политику хитног наоружавања и јачања одбране као фактора одвраћања од немачких притисака. Тај покушај започет после пада Француске, прекинут је без образложења са совјетске стране у фебруару 1941. Дакле све су то чинили "издајници" Недић, Пешић, Косић, Цинцар-Марковић и кнез Павле.

У коначној одлуци, изнуђеној претњама, притисцима, повео се за мишљењем чланова крунског савета, а посебно излагањима генерала Пешића и Косића да војска не може дати дужи отпор до шест недеља колико су биле залихе муниције. На савезнике се с правом није рачунало.

"Како би прошли да није било 27. марта?" Боље, уверени су чак и посленици струке. Наш је одговор да то никад нећемо сазнати, јер се није ни десило. Оно што као историчари данас знамо, а ми често подсећамо, судбина Југославије је била одлучена пре 27. марта 1941. године. Војни слом Француске 22. јуна 1940. представљао је снажан морални ударац за већину из југословенског генералитета. Мада су чињени огромни напори да се набави нова војна опрема (1937-1940), владала су подељена осећања: остати у оружаној неутралности или се активно прикључити Савезницима. У прилог првој опцији, поред мањка опреме и наоружања, додатне аргументе су давале чињенице да су сепаратистичке снаге дневно умножавале своје акције против државе, а Немачка и Италија повећавале политички и војни притисак да се војно и државно руководство Југославије определи. Политика неутралности, што су Савезници знали, омогућавала је Југославији да њени бродови слободно плове и да допремају наоружање и опрему. Такође, неутралност је омогућавала испоруке из окупиране Чехословачке, Немачке и Италије.

Душан Симовић као председник владе

Министар војске и морнарице, генерал Милан Недић у тој тешкој ситуацији после слома Француске, обратио се политичком и државном руководству земље да разреши дилему којим ће правцем земља ићи и да се по томе војска оријентише у своме раду. У сваком случају, смена генерала Милана Недића са положаја министра уследила је после два важна догађаја, италијанског бомбардовања Битоља 6. новембра 1940. и Недићевог меморандума Намесништву и Министарском савету 1. новембра.

Генерал Недић је пошао од констатације да се стратешка ситуација драстично променила на штету земље. Армија, по министровом мишљењу, није могла одолети истовременом, концентричном удару Немачке, Италије, Мађарске, Румуније и Бугарске. Последица би била комадање и уништавање земље. Државном руководству понудио је три могуће опције. Прва је била да се изврши потпуна мобилизација и да се крене у помоћ Грчкој и спречи стратешко опкољавање Југославије продором Италије у северну Грчку. Евентуалну енглеску помоћ реално је процењивао као недовољну. Друга понуђена опција био је савез са Русијом, која ни сама није била у најзахвалнијој позицији, а притом физички одвојена и у немогућности да пружи директну помоћ. Трећа опција, за коју је, како је сматрао Недић, још било времена, јесте прилазак Осовини.

У МЕМОРАНДУМУ кнезу Павлу и председнику владе Драгиши Цветковићу 13. фебруара 1941, министар иностраних дела Цинцар-Марковић, покушава да одгонета немачке намере и југословенске изгледе. "Немци ће нам понудити нешто што треба најбоље да послужи њиховој ратној политици и циљевима које имају у овом делу Европе", започиње он обраћање. Слути да ће предлози бити тешки за Југославију и њену будућност. Концентрише своју пажњу на захтев за пропуштањем трупа који у случају прихватања личи на самоубиство по наговору. Тројни пакт по њему несумњиво значи војну сарадњу и везивање судбине за три силе које су га закључиле. "Приступање њему довело би нас неминовно у сукоб са Енглеском и Сједињеним Америчким Државама."

На крају он упозорава: "... У случају напада и отпора наша част би била читава, а то значити нешто у тренутку ликвидирања овога рата." Овај последњи став је свакако рефлексија британских и америчких притисака на Југославију и поруке америчког председника кнезу Павлу 22. фебруара 1941: "Сједињене Државе не гледају само на садашњост већ и на будућност. ... цео свет гледа с истинским симпатијама на сваку нацију која се одупре нападу, и војно и дипломатски, од стране разбојничких сила." Рузвелт је навео примере земаља које су се одупрле и указао да ће све бити обновљене после рата. "Одупрети се славно, ако је потребно ризиковати крах, али и веровати у коначну победу савезника."

Недић и Цинцар-Марковић су, дакле, у своје време знали за немачке притиске и "сугестије" да се Југославија безусловно, у свом интересу, приклони Рајху, али нису знали, као ни кнез Павле, оно што ће бити видљиво из дневника грофа Ћана, а то је да је 7. јула 1940. године било одлучено код Хитлера "да Југославија каква је сада неће моћи да има права грађанства у новој, од Осовине створеној Европи". По том начелном плану, договореном у Риму, када дође време за његову реализацију, Далмација је предвиђена у италијанској зони, Словенија и већи део Хрватске у Немачкој, а Мађарској добар део од "садашње границе до Земуна". Из бугарске престонице се чуло да је генералисимус Жеков после повратка са разговора код Хитлера и Фон Рибентропа пренео софијским званичницима и да се чека коначна победа Рајха за комадање Југославије, која ће се свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута, третману какав заслужује.

Имајући претходно у виду, у другом светлу пратимо документ са информацијом да је државни секретар Вајцзекер пренео министру иностраних послова Фон Рибентрпу 17. марта 1941. како су Мађари забринути да ће Рајх можда одбацити њихове ревизионистичке захтеве и дата обећања, ако Југославија приступи Тројном пакту.

ДАКЛЕ, за претходно наведено одговорни у југословенском врху нису знали. Остаје да нагађамо шта је у плану Осовине из лета 1940. значило да ће се питање Југославије решавати када се ствари у главним цртама буду преломиле на важнијим главним фронтовима. Као историчари знамо да је вишијевска Француска окупирана у новембру 1942. године, али и пре тога Јевреји су морали да буду депортовани. У Мађарској је вршена депортација 1944. када је судбина Рајха била извесна. Не знамо, нити ћемо моћи икад проверити претпоставку како би се развијао рат на истоку и када би потреба изискивала ликвидирање "балканских непознаница". Знамо да Трећи рајх никада није држао до потписаних обавеза. Знамо за политику притисака које је проводио, од етапе до етапе. Њихова ултимативност је расла у сразмери нових околности.

Влатко Мачек полаже заклетву за улазак у Симовићеву владу

Данас знамо према Оперативном дневнику да је 27. марта 1941. у 13 сати немачка Врховна команда добила наредбу да Југославију уништи војно и као државу. Да је исто вече Хитлер потписао припремљену "Директиву 25". Да је померен напад на Грчку, а да је план "Барбароса", напад на СССР, помакнут са 16. маја за пет недеље. Знамо да је маршал Фридрих фон Паулус, члан Врховне команде од јесени 1940. пред судом у Нирнбергу изјавио да су "све припреме за Барбаросу вршене у складу с предвиђеним датумом за напад око 15. маја 1941. године. Тај је датум Хитлер изменио крајем марта због догађаја у Југославији. Због одлуке да нападнемо Југославију морали смо датум предвиђен за напад на Русију одгодити за око пет недеља".

Знамо, такође, да нико од пучиста, актера 27. марта као ни скептици који су пометени са сцене нису наслућивали нити су помињали могућност геноцида над српским народом у случају слома државе. Постојала је само Недићева опсервација: "Иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове наше земље за компензације суседима нећемо свакако изгубити онолико и онако, ако би били непријатељи и силом покорени. У противном изгледа ми да ће српски народ пораз Југославије највише платити."

РЕАЛПОЛИТИКА КНЕЗА ПАВЛА

СЕДАМДЕСЕТИХ година у Југославији отворило се питање стварног држања кнеза Павла према силама Осовине, као и оних људи који су на Крунском савету донели изнуђену одлуку. Кнез Павле по своме осећању није био протагониста фашизма, није био издајник у смислу деловања мајора Квислинга или сличних примера. Сматрао је да води политику могућег - реалполитику. Није био ни човек драстичне одлуке. Засада изгледа да је стварно веровао немачким обећањима садржаним у тајном додатку Протоколу о приступању Тројном пакту (Солун у југословенским рукама, неучествовање у ратним напорима сила Осовине и некоришћење територије Југославије за транспорте трупа сила Осовине).

ИСТОРИЧАРИ УНОСЕ ЗАБУНУ

У НЕКИМ вредносним оценама које долазе од историчара, истиче се да је једна од последица 27. марта и слома државе 1941. године, поред ратних патњи и жртава, било наметање 55 година комунистичке владавине "чијих последица никако да се ослободимо". Пренебрегава се чињеница да је узрок за ту последицу пре однос Западних сила према СССР-у. Упоређујући судбине Пољске, Чехословачке, Румуније, Мађарске, Бугарске, Грчке и Италије можемо тачно ситуирати југословенски случај. Југославија је избегла наметање чвршћег система какав су упознале источноевропске земље Варшавског уговора, њен пут после 1948. године је имао своје специфичности. Занимљиво је да један број истакнутих савременика сматра да се није требало обазирати на расположење маса, па и официрског састава и војника већ чврсто проводити политику владе и примљене међународне обавезе. У жаргону, "да улица не сме да води политику". У светлу савремених искустава ово би могло да звучи занимљиво.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТПОР ФАШИСТИЧКОМ ПОРЕТКУ: Преврат 27. марта 1941. био је израз народне воље

29. 03. 2021. у 17:14

Друштво

5 5

ДАН КАДА ЈЕ НАРОД УДАРИО ШАМАР ХИТЛЕРУ: Пре 80 година на демонстрацијама се орило - "Боље рат, него пакт, боље гроб, него роб!

27. 03. 2021. у 07:27

Култура

1 2

ТВ КРИТИКА: Народ који је Хитлеру рекао "не"

28. 03. 2021. у 11:12

Друштво

1 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - Тајни састанци кнеза Павла и Хитлера

28. 03. 2021. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације