ЕКСКЛУЗИВНО - ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ЛИДЕР ТРУНЕ У ЕСТОНИЈИ: Јово Мартић о затворским данима брата Милана и устанку против усташа 1991. године

МИЛЕТУ сам причао за филм "Дара из Јасеновца" и како се Србија поново узнемирила због болног подсећања на историју, а он се само насмејао и рекао ми да је добро, као да ме не чује.

Фото П. Милошевић

Додао је да је пребачен заједно са генералом Милошевићем у подрум казамата у Естонији из епидемиолошких разлога. Заједно са својим сапатником у затворском кавезу дневно шета по сат времена, а остатак дана закључани су у ћелији, да се не заразе короном. Мој Миле је 19 година на робији, остало му је још 16, и нико не пита хоће ли издржати.

Јово Мартић, рођени брат некадашњег лидера Републике Српске Крајине, за "Новости", у првој исповести за медије, додаје и да нико не може да замисли какво је мучилиште тај естонски затвор.

ПОРОДИЦА, Отац Никола, мајка Јелена, Милан, Недјељека и Јово Мартић, Фото приватна архива

- Кад уђеш скину те голог, затим доведу псе да те оњуше. Онда ти узму гардеробу, а ти мораш да обучеш тренерку. Посета од 48 сати значи да се за све то време врата отварају само да ти донесу храну. Да преноћим са братом те две ноћи платио сам око 150 евра - каже Мартић и додаје да је Милан после једне његове посете био дисциплински укорен јер му је оставио своје чарапе.

- Миланове су "прогледале на прстима", оставио сам му своје да их опере и носи. Замислите, то је Милану спочитано као кршење прописа.

Јово (1957) је три године млађи. И сам је био полицајац у РСК и десна рука Милету. На крају је Јово, баш као и Милан, поделио судбину Крајишника у тужној колони којом су августа 1995. сви заједно кренули у егзодус:

КАЗАМАТ Затвор у коме се налази Милан Мартић, Фото приватна архива

- Слике нашег страдања још видим у сну. Вест да ми се брат наводно убио рекли су ми док смо још милели у колони негде код Грахова, па онда други пут у Петровцу, трећи у Бањалуци. Те црне вести саопштавали су ми "поверљиви" људи, познаници, који су се гурали око њега и мене све време рата и који су захваљујући Милету имали разне привилегије и долазили нам у кућу. Да је Крајина опстала, они би били генерали и министри, а пошто није, хтели су да Миле одмах умре и преузме сву кривицу. Он је одлучио да остане и сведочи.

Јово Мартић и даље сања крш родних Мартића код Книна. Сећа се како су се 4. августа 1995. окупили житељи, углавном старци и жене из све 24 куће и питали га шта им је чинити и како им је са кнедлом у грлу рекао: "Ваља нам ић!" Пре него што су пошли, посакривао је пиштољску муницију по целој родитељској кући знајући да ће прва бити запаљена:

ВЕНЧАЊЕ Милан и Зорка са попродицом 1979., Фото приватна архива

- Дед Ђуро који због своје старице није могао да иде сведочио ми је после да је он усташама морао да покаже нашу кућу. Запалили су је у рано јутро 5. августа, а онда је почело да пуца. Породична камена кућа натопљена бензином горела је три дана и исто толико је пуцала она муниција. Усташе су довеле два тенка да бију по брду изнад мислећи да пружамо отпор. Када су схватили, од беса су пронашли нашу краву и распорили је!

Док повлачи паралеле између усташтва из Другог светског рата и прича како су деду убили 1943, Јово наводи да су Крајишници добро знали каква им се судбина спрема у Туђмановој држави. Нису из беса устали, нити их је ко из Београда "подигао". На устанак их је приморао Загреб. Побуну у книнској полицијској станици 1990. организовали су сами полицајци, Срби, а Туђман је тада послао два хеликоптера пуна специјалаца да преузму книнску полицију:

Фото приватна архива

- Авиони ЈНА са Удбине су вратили те хеликоптере, али је ипак дошао Бољковац. Хени Ерцег са ХТВ снимила је Милета на степеницама полицијске станице како говори да се шаховница неће носити док је он жив. Тако је Милан постао лидер.

Даље сведочи да је брат годину дана молио и МУП Хрватске и Савезни МУП да се договорима реши книнско питање али узалуд:

- Срби су тада морали да поставе барикаде јер им је прећено из Загреба да ће зенге ући из Шибеника, Задра, да су кренули из Сплита... Најнапетије је било у лето 1991. у селу Кијева подно Динаре, где је хрватски МУП ставио барикаде и Србима забрањивао излазак. Војска је напокон ушла у село, а зенге и муповци су се разбежали по Динари.

Јово је учествовао у акцији у Кијеву када су у католичкој цркви нашли митраљеско гнездо, а у амбуланти МУП чак 3.600 зубарских кљешта, сатаре... Јасно је било да је то "прибор" за мучење Срба, тврди Јово. Додаје да се тог догађаја посебно сећа и зато што Милан није учествовао, јер је у том моменту био на сахрани пријатељу Хрвату, Анти Прпићу, којег је много волео. Касније му је Јово испричао шта су у Кијеву пронашли.

Фото приватна архива

Не крије овај бивши саобраћајни полицајац да је ратно лудило захватило и Србе. Сећа се да су, након што су усташе 1993. ушле у Смоковић, Ислам Грчки и још нека српска села у Равним Котарима, тамошњи Срби побегли у Книн. Неки из Смоковића отишли су у книнско предграђе Крвавице и малтретирали Хрвате.

- Адвокат Ивица Крвавица је дошао код мене у МУП и пожалио се на уљезе. Питао сам Милана шта да радимо, а он ми је рекао да их сместим. Њега и жену Драгицу са децом сместио сам код наше рођене сестре на селу. После неколико месеци отишли су у Шибеник. Заувек смо остали пријатељи. Ти људи ми се и данас јављају из Книна - прича Јово.

Доласком у Србију породица Јове Мартића, њих шесторо, са оцем и мајком, нашли су уточиште у скромној кући у сремском селу Војка. Милан је био у Бањалуци све док га држава није сместила у село крај Ваљева где га је "чувао ДБ". Тако су га и предали Хашком суду.

- Сведок против Милана био је и Милан Бабић. Он је говорио један дан на суђењу мом брату 2006. а онда су га нашли обешеног у ћелији. Жени Драгици је оставио писмо у којем каже да га је тужилаштво приморало на лажи против Милошевића, Милана, Шешеља....

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације