ИНТЕРВЈУ Александар Рукавишњиков: Бићу срећан ако заволите мога Стефана Немању

ЗАХВАЛАН сам и српском народу и председнику Србије за тако високо признање, али морам да кажем да то нисам очекивао. Иако ми је веома пријатно због тога, док сам радио, нисам размишљао ни о наградама, ни о орденима.

Фото Н. Скендерија

Овако, за "Новости", говори руски уметник Александар Рукавишњиков, управо овенчан Сретењским орденом првог степена који му је председник Александар Вучић уручио као признање за израду Споменика Стефану Немањи, и јачање српско-руских веза.

Овај заслужни уметник Русије, награђивани аутор споменика пред којима се, како веле, и Путин клањао, стални члан Руске академије уметности, постао је једно од најконтроверзнијих уметничких имена у српској јавности - тренутно чак прва асоцијација на речи "споменик" или "скулптор".

Откако је победио на конкурсу за израду Споменика Стефану Немањи као нове централне тачке на реконструисаном Савском тргу, Рукавишњиков је доживео да његово име постане чешће спомињано но Мештровићево, својевремено - у доба када је његов "Победник" на сличан начин делио београдску јавност, саблажњавао и одушевљавао, узнемиравао и усхићивао. Баш као што последњих месеци никако не престају да се укрштају мачеви око Немање, те каткад "поткаче" и самог аутора чији је углед неупитан.

* Тек пре неколико дана уживо сте се сусрели са својим делом на Савском тргу. Сматрате ли да његова монументалност (не) нарушава урбанистичку слику тог дела града?

- После "Спартака" високог 25 метара, ово ми је било други пут да сам радио споменик ових димензија, па је ово био врло узбудљив и захтеван посао, у сваком смислу. И до сада, а поготово откако сам га и сам видео у амбијенту, сматрам да и та величина на прави начин наглашава значај личности коју представља у српској историји. Стефан Немања је био толико значајна личност да споменик њему није могао да буде мали. Моје стрепње су се највише и тицале великих димензија споменика, плашио сам се како ће да се уклопе. Сада, када сам видео споменик на оном лепом тргу, радостан сам јер знам да сам димензије погодио.

* Како сте, као врло угледан, плодан и тражен руски уметник, одлучили да учествујете у конкурсу за израду споменика личности о којој до тада нисте много знали?

- Упознавање са личношћу Стефана Немање сам почео много пре конкурса, иначе тешко да бих победио на њему. Тражио сам препоруке од српских пријатеља коју литературу да читам, а Ивица Радиновић је пријатељ који ме је наговорио да се пријавим. Сматрао сам да сам већ учествовао у превише разноразних конкурса, а нису се сви одвијали нити завршавали на баш најчаснији начин. Имао сам, као и увек, много поруџбина, па и у Москви већ дуго најчешће одбијам учешће у конкурсима. Ивица ме је ипак убедио, и то користећи аргументе у спектру од "историјских" до "културних".

Фото Игор Маринковић

* Шта је превагнуло?

- "Попкултурни" аргумент. Кад сам чуо Кустуричино име и да ће он бити члан жирија, за који ми је пак речено да ће радити часно и поштено - пристао сам. Одлучио сам да још једном учествујем у таквом "надметању".

* И нисте "разочарали" Кустурицу?

- Остали чланови жирија после су ми причали да је Кустурица, не баш нетипично за њега, каснио на заседање жирија, журио је негде послом, те је свратио само на неколико минута, погледао предлоге и показао мој рад уз речи: "Овај!" Почаствован сам тиме, то сам доживео као признање своје врсте. Његово "Подземље" сам гледао давно, и обожавам тај филм. Мислим да је тешко не волети Кустурицу или макар неки његов филм, он не може да се не воли или бар поштује јер је до те мере несвакидашњи, унео је толико новог у филмску уметност.

* Копља се у нашој јавности ломе и око крста у рукама Стефана Немање, који се у неком тренутку преметнуо у мач, што је изазвало небројена (не)стручна тумачења и интриге.

- Јесам се изненадио у првом тренутку када ми је из Београда поручено да у његовој руци ипак, треба да буде мач. Међутим, узео сам у обзир ту измену и додао нове нијансе, мењајући и израз лица. Сад ми је сасвим јасно: наш задатак је био да Стефана Немању представимо као државника, а не као свеца, иако је он и то. Током рада на споменику учврстио сам се у тој идеји, јер Стефан Немања већ има на себи енклапион, један од првих крстова прелазног периода. Било би превише да једна, у овом случају световна фигура, има два крста.

* Сами сте дакле давно "раскрстили" са причом о крсту. Шта је вама било суштински важно да представите и пренесете?

- Формално, било ми је важно да права вертикална линија, од жезла под ногама и испод њега, иде испод земље, а још више да она стреми ка небу, без хоризонталних линија. И мач је управо ту вертикалу додатно истакао, за разлику од крста. Желео сам и да споменик носи дах лепоте фресака из српских манастира, које Србија није имала прилика да популаризује, али и да представља спој традиционалног са модерним.

* Нисте желели обично, класично постоље?

- Напротив, хтео сам нешто јединствено, те је постамент постао и својеврсни музеј на отвореном. Под Немањом је напукли византијски шлем, јер је Византија изузетно утицала на Србију као и на Русију. Десна нога, на коју се ослања, на симболу је државности - жезлу, које истина није сачувано али могао сам да претпоставим како је изгледало. Левом ногом, он као да се одбија од тог шлема, гура га, као да треба да направи искорак јер долазила су другачија времена, када је Србија ратовала са Византијом, почињала да се чисти од свих утицаја и ствара сопствену државност. Ако сам погрешио у нечему, историчари ће ме исправити, али суштина је то: човек заслужан за стварање државе.

* Шта очекујете од Стефана Немање каквог сте га "населили" у Београд? Верујете ли да ће га заволети и прихватити и они који би га најрадије макар преселили?

- Немогуће је знати шта ће он постати, можда ће (п)остати тема спорова и тврдњи да је покварио изглед Београда, као Ајфелов торањ, који је дуго критикован пре него што је постао симбол Париза. Зато: Ко зна хоће ли људи разумети шта сам имао у виду, или ће им то бити туђе и рећи ће - руска инвазија. Критика увек има и треба да их буде, сваки човек има своју визију Стефана Немање, а ниједан споменик није био одмах завољен. Увек је требало времена, да уз њега одрасту нека деца, па да буде потпуно прихваћен. Искрено се надам да ће се братски српски народ навићи на споменик, иако је за то потребно време. Ако га временом и заволите, бићу најсрећнији.

Фото Танјуг

ВАЈАРСТВО КАО НАСЛЕЂЕ И СУДБИНА

РУКАВИШЊИКОВ је рођен 1950. у Москви, у породици вајара Јулијана Рукавишњикова и Ангелине Филипове, такође вајарке. Стекао је и формално образовање у овој области на Московском уметничком институту.

- Нисам могао да не будем ово што јесам, то сам просто знао одувек, и као сасвим мали. То вам је као циркус где деда и баба ходају по жици, потом отац и мајка, па на крају и дете. Још чувам фигурице од пластелина и глине које сам радио са четири године, тако сам учио - казао нам је Рукавишњиков.

Препоручујемо

Београд

1 2

ЗА РУСЕ ЈЕ НАЈЛЕПШЕ ДА ПРИЧАЈУ СА СРБИМА: Рукавишњиков обишао споменик Стефану Немањи, вајар са осмехом гледао своје дело (ФОТО)

13. 02. 2021. у 21:17

Друштво

0 2

РУКАВИШЊИКОВ У БЕОГРАДУ: Аутор споменика Стефану Немањи сутра први пут на Савском тргу

12. 02. 2021. у 20:54 >> 21:08

Друштво

4 9

РУСКИ ВАЈАР О РЕМЕК ДЕЛУ КОЈЕ ЋЕ КРАСИТИ БЕОГРАД: Објаснио како је спречена једна велика грешка (ВИДЕО)

20. 08. 2020. у 20:23

Политика

39 18

ВУЧИЋ УРУЧИО СРЕТЕЊСКА ПРИЗНАЊА: "Данас је дан када се рађала Србија, морамо рећи хвала јунацима нашег доба" (ВИДЕО)

15. 02. 2021. у 10:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације