ЗАШТО НА СРЕТЕЊЕ СЛАВИМО ДАН ДРЖАВНОСТИ: Два важна догађаја ккоја су определила судбину српског народа и утицали на стварање модерне државе

СРЕТЕЊЕ, Сретеније Господње, према Вуку Караџићу, је доба у години, односно дан када, према народном веровању, пада тачно половина зиме и када се сусрећу лето и зима.

Кнез Милош и Димитрије Давидовић

Верује се да од Сретења дани не могу више бити тако хладни, како су до тада били. Пада у 40. дан од рођења Исуса Христа, односно тога дана су Христа Богородица и Јосиф однели у јерусалимски храм да дете посвете Богу. У храму је боравио старац Симеон коме се предсказало да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Угледавши дете он препознаде Бога у њему. Због сусрета Исуса Христа са Симеоном Богопримцем овај празник назван је Сретење.

Спада у један од 15 највећих хришћанских празника, непокретан је тј. увек се слави 2. по старом односно 15. по новом календару. Установљен је као празник још у 6. веку (544) у време цара Јустинијана, када је у Цариграду и околини завладала нека болест која је однела 10.000 живота, а у Антиохији су се десили јаки земљотреси. Наводно је народ општим молепствијем успео да умилостиви Господа и болест се повукла.

У неким крајевима Србије постоје различити обичаји и веровања у вези са овим празником. Тако нпр. девојка за удају која тога дана угледа првог момка за њега ће се удати. И људи а нарочито жене пазе кога ће тога јутра срести на путу.

ДЕСЕТ година после распада Југославије још увек су се славили државни празници из Титовог периода, 7. јули као Дан борца, 29. новембар, или 28. март када је 1989. донет, Устав Србије. После 2000. године после великих дискусија донет је јула 2001. Закон о државним празницима. Тим законом Сретење је успостављено као централни државни празник у Србији, Дан државности, који је заменио дан државности који се у Србији под Милошевићем обележавао 28. марта. Закон о државним и другим празницима у Републици Србији од 10. јула 2001. ("Сл. гласник" 43/2001).

Шта заправо ми обележавамо као државни празник и шта славимо. На тај дан, 2. фебруара по старом, а 15. по новом календару десила су се два важна догађаја која су определила судбину српског народа и битно утицала на стварање модерне државе Срба. На Свето Сретење Господње 1804. у Орашцу је одржан "скуп првака јунака и усташе Срби против Турака. Избор Карађорђа за Врховног вожда и владара Србије. Заклетва и миропомазање". Карађорђе Петровић са збора у Орашцу повео је народ на устанак, што је резултирало после 74 године упорне борбе и међународним признањем независности Србије.

А на Сретење 1835. Кнежевина Србија на Скупштини у Крагујевцу добила је свој први Устав. Према одређеним стручним мишљењима, нема важнијег од овог датума у новијој српској историји, јер означава почетак борбе за ослобођење од турске власти, с једне, уставно уређење и поновно ступање српске државе на европску политичку сцену. Дакле, овај датум и овај празник у себи садржи две битне компоненте српског народа и његове државе, ослободилачку и слободарску, спајајући те две традиције у једну. Ослободилачку да не трпи туђинску власт, а слободарску када има и сопствену власт у рукама народ наставља да се бори за своју политичку слободу, демократију, а против ауторитета вође и свих врста ауторитарности и самовоље.

Сретењски устав

У ПОБЕДОНОСНИМ ратовима против Турске Русија је, Једренским миром септембра 1829, поред осталог, штитила и интересе хришћана самим тим и Срба. Под утицајем Русије Турска је издала Србији три хатишерифа 1829, 1830. и 1833. године. Хатишерифи из 1830. и 1833, утемељили су Србију као аутономну државу, аутономну кнежевину. Упорним кнежевим залагањем на Порти, које је подржавала руска дипломатија, после присаједињења шест нахија Порта је издала Србији хатишериф 1833. године.

Њиме је и формално признала присаједињење поменутих нахија, утврдила данак на 2.300.000 гроша, продужила Турцима рок за исељење из Србије и утврдила статус Београда. Разграничење између Србије и Турске изведено је у зиму 1833./'34. године. Србија је, коначно, после дугогодишњег ратовања и дипломатске борбе стекла положај аутономне кнежевине, односно вазално-трибутарне државе, са независном унутрашњом управом. Стекла је унутрашње самоопредељење које јој је омогућило да гради и унапређује државну структуру.

На Народној скупштини у Крагујевцу 13. фебруара 1834. прочитан је Хатишериф и Посланица кнеза Милоша о уређењу односа између Србије и Турске, у које је спадала и нова граница. Кнез је јавно прогласио укидање спахилука, што је значило да земља припада ономе ко је обрађује. Милошево одбијање да омогући стварање домаћих спахија, племића, бољара, био је један од најважнијих покретача стварања опозиције против њега. Међутим незадовољство младе српске олигархије оличене у Државном савету Милошевом владавином и покренута буна (Милетина буна 1835) с једне, а с друге стране обавеза усклађивања унутрашњег уређења са нормама из Хатишерифа које су предвиђале да Савет добије већу улогу, приморало је Милоша да земљи подари устав.

СМИРИВАЊЕ Милетине буне у јануару 1835. створило је услове за одржавање скупштине народних првака, која је требало да реши унутрашње уређење земље. Скупштина је најављена годину дана раније али је одлагана непрестаним изговорима. Сазвана је од побуњеника, па од кнеза и на крају од Суда народа српског. На тој скупштини сретењској донет је устав, који је израдио Димитрије Давидовић са једном посебном комисијом и у договору са кнезом.

На кнежевој ливади, поред цркве, сакупило се у три дана колико је трајала, око 2.400 представника и знатижељног народа. Међутим устав је потписало 235 поименце наведених депутата и капетана из 15 окружја у Србији, 36 представника "свајшчанства" и 23 члана Државног савета. У беседи Милош каже да он издаје устав којим су народу и сваком Србину загарантована права "онако како их само човечанство предписује". "Народ стајаће под кметовима, капетанима и судовима, судови под Државним саветом, Савет под књазом и уз књаза, а књаз под законом и у непрестаном договору са Саветом."

На Устав су положили заклетву кнез и посланици. Последњег дана рада скупштине, скупштина се захвалила кнезу истакавши да је за народ највеће "благодејаније - слобода личности, безбедност имања и умерен порез". То и данас важи.

Устав је у 14 глава и 142 члана прописао и описао "достојинство и простор Сербие", боју и грб Сербие" којим су одређена знамења државе. (Српска застава описана у Сретењском уставу, установљена децембра месеца, боје црвена, плава, бела), "власти србске" "о књазу србском" о "државном совјету", "власт судејску", "о народној скупштини" "о цркви" "о финансији (азнадарству)", "општенародна права Србина" "права чиновника" итд. Иначе Уставом је основан и Државни савет, и одређена знамења државе. Српска застава описана у Сретењском уставу, установљена децембра месеца, боје црвена, плава, бела.

СРЕТЕЊСКИ устав је, поред кнеза и Државног савета у државну структуру увео и Народну скупштину, инаугурисао поделу власти на законодавну, извршну и судску. Народна скупштина, која се "купи" сваке године о Ђурђев дану, има законодавну функцију у финансијама и порезима, а извршна власт је у рукама кнеза. Судска независност тражи одговорност и извршне и судске власти за кршење устава. У 11. глави дата су либерална начела о грађанским правима - једнакост грађана пред законом, кривични поступак и кажњавање само по закону, забрана ропства, неприкосновеност приватне својине и гаранције својине на земљу, слобода избора начина живота. Многе норме из Сретењског устава биле су на нивоу норми напредних европских држава.

Међутим уставом нико посебно, како у земљи, а нарочито спољни фактор није био задовољан. Изван српског књажевства овај устав није био добро примљен, зато што је Србија његову израду и доношење извела сама а још увек није била потпуно независна. Русија као главна сила тог поретка и као протектор Србије није благонаклоно гледала на доношење једног либералног устава у њој, ни Аустрија а ни Турска.

жПод притиском Русије Милош је 30. марта по старом а 11. априла по новом укинуо Сретењски устав. Иако није заживео у пракси Сретењски устав се узима као почетак уставности у Србији. Зато што је први целовит и потпун устав, израђен је у европском духу и стилу, кореспондирајући са најслободоумнијим идејама, донет је на Народној скупштини која о њему није расправљала, октроисан је тј. усвојен акламацијом, који уређује организацију власти, улогу кнеза, права грађана тј. општенародна права Србина. На крају Сретењски устав се сматра важним кораком у борби за државност и све већу еманципацију Србије од турске власти. Сретењске догађаје неки оцењују као револуцију, други као демонстрацију, али у сваком случају Милетином буном и доношењем устава наступила је нова епоха у историји Србије. Од тог тренутка можемо говорити о уставности Србије. Сваки устав је одраз времена, политичких, економских идејних и других унутрашњих и спољних околности у којима се земља налази.

Стара скупштина у Крагујевцу

Готово сви устави Србије прихватали су најпрогресивније слободарске, демократске идеје и институције из окружења и Европе, али и уграђивали норме које су владарима давале неограничена права. Сретењски устав је израз унутрашње борбе кнеза и Савета који је оличен у богатијим првацима који су желели да ограниче кнежеву власт и самовољу и сачувају своје економске привилегије и задобију већи утицај на државне послове. У догађајима и актима који су историјски разлог за обележавање Дана државности Србије садржана је ослободилачка и демократска компонента српске историје, али и бежање или кретање од истока на запад, од турске ка Европи и њеним вредностима.

Тај пут Србије од истока на запад, није био ни једноставан ни лак, а ни пређен. Дан државности у себи садржи и позитивне вредности борбе за слободу, од спољњег и унутрашњег непријатеља. Два историјска догађаја као што су дизање народа на устанак и доношење првог устава спојене су у тој борби. На тим догађајима и на тој борби стваран је и ојачан српски идентитет и српска држава. Србија данас, на дан своје државности понавља радње које је у историји већ имала. Поново се бори за целовитост територије, за устав, за правду, за слободу свог народа на једном њеном делу.

ПРОШИРЕЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ

ОД 1833. до 1878. територија Кнежевине Србије износила је 37.740 квадратних километара. Припајањем нових нахија 1833. простор је проширен за још 13.300 км2. Са 12 Србија се простирала на 18 нахија. У Србији је било 2.372 села, са 93.549 кућа. Просечно српско село бројало је 43 куће, имало 280 становника. Поред Срба у Србији су живели Турци, према проценама око 24.000, Румуна око 20.000, Цигана око 12.000 и Јевреја око 2.000. Статус града уживали су Београд, Смедерево, Шабац, Ужице и Соко. Према неким подацима у Србији је 1836. било 810 механџија и 1.281 механа, 734 терзија, 631 абаџија, 466 качара, 456 дунђера, 396 ћурчија, 298 мутавџија. Али свега 19 дипломираних лекара. Успостављена је мрежа школа у Србији, донет први црквени устав, отворена прва апотека у Крагујевцу и прва галерија у парадној соби канцеларије кнежевог конака. Милош је једним актом све иностране житеље који су се затекли у Србији, а нису имали пасоше, прогласио за српске поданике. Још 1817. када је на Митровској скупштини проглашен за наследног кнеза Србије Милош је имао свој печат, уместо турских знакова, увео је српске симболе и српски грб. Турски полумесец потиснут је крстом са четири оцила на штиту и порфиру.

Препоручујемо

Друштво

2 3

ПОЧЕТАК НАЦИОНАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Договором највиђенијих представника народа у Орашцу 1804. године почео је први устанак за васкрс државе

14. 02. 2021. у 20:11

Друштво

0 3

ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ: Како је на Сретење 1804. отворен историјски процес, а завршен на Берлинском конгресу добијањем независности

14. 02. 2021. у 17:10

Друштво

1 5

ПРИНЦ ФИЛИП ОДАО ПОЧАСТ СЛАВНОМ ПРЕТКУ: Уочи Сретења млади Карађорђевић се поклонио сенима вожда и устаника (ФОТО)

14. 02. 2021. у 15:26

Друштво

0 3

ЗЕМУНАЦ КОЈИ ЈЕ ПИСАО ПРВИ УСТАВ: Значајна улога Димитрија Давидовића, новинара, политичара и дипломате

14. 02. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације