ТИТОВ СТРАХ ОД ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: Брутална јавна кампања против Филозофског факултета трајала је годинама
КАО што су прогон и коначни изгон "групе професора" са Филозофског факултета у Београду имали своју предисторију пре 1968, и студентска побуна те године била је и нека врста наставка ранијих студентских демонстрација, у Београду 1954. и у Загребу 1959, када су ти протести били брутално угушени.
У побуни 1968. требало би, уосталом, препознавати и трагове још ранијег наслеђа, оног из времена Краљевине Југославије, карактеристичног и по томе што су се студентске демонстрације против ограничавања слободе и угрожавања аутономије универзитета дешавале у циклусима, редовно уз жестоке сукобе с полицијом у којима је било и погинулих студената.
Збивања у Југославији током шездесетих година водила су постепеном обликовању аутентичног студентског покрета, који је 1968. попримио снажне карактеристике побуне. С епицентром у Београду постао је део глобалне, светске студентске револуције, а у Београду, епицентар је био Филозофски факултет. Солидарност наставника са њиховим студентима је у тим јунским догађајима израсла у једну од најплеменитијих димензија побуне, а репресивни одговор власти и изолација Филозофског факултета који је у штрајку, уз употребу снага полиције, такође и војске, онемогућила је снажније ширење солидарности на грађане и раднике.
Да би сасекла ту опасност у корену, власт је формирала и посебне борбене штабове, а у Капетан Мишино здање долазе слободоумни интелектуалци и уметници, догађај прераста у непрекидно, заносно тражење више слободе, укидање зјапећег јаза који дели речи и дела, сасецање изворишта нараслих социјалних разлика и корупције, елиминисање привилегија "црвене буржоазије", одговорност и смену моћника из полицијске номенклатуре, радија, телевизије и "Политике", право младих нараштаја да и они одлучују о кључним питањима друштвеног развоја.
ТОКОМ студентске побуне у оптицају су, како наводи Небојша Попов, "различте идеје и идеологије - либералне, марксистичке, анархистичке, маоистичке..."
СМРТНИ ГРЕХ ГРУПЕ ФИЛОЗОФА
У РАЗГОВОРУ који смо водили 1990. године, академик Владимир Дедијер је изнео и своје мишљење и сазнања о положају интелектуалаца у партији: "Страшан је био наш положај у партији. Тито је сматрао да си починио смртни грех већ зато што си интелектуалац и да свако јутро мораш због тога да окајаваш грехе и доказујеш своју оданост. Ми интелектуалци револуционари гледали смо на комунизам као на нешто астрално, социјализам за нас није био ствар трбуха као код сељака и занатлија. Чим су се докопали власти и најели, њима су сав комунизам и револуционарна етика отишли низ црева." У светлости ових чињеница постаје јасније зашто је универзитетска средина непрекидно била на мети од 1945. године и деценијама доцније, не само док је Јосип Броз био жив, него и касније, током последње две деценије 20. века, када су оснажене догматске и стаљинистичке матрице о "само једном марксизму", до чега је поготово држала др Мира Марковић, окружена својим истомишљеницима. "Случај групе професора" Филозофског факултета у Београду је класичан пример тог "смртног греха" који су и ови интелектуалци починили активним учешћем у студентској побуни 1968. године и потом, док су држали предавања својим студентима и својим све оштријим и разорнијим критикама друштвеног стања у коме су речи и дела одвојени готово као небо и земља.
Када је седмог дана штрајка, 9. јуна, Јосип Броз Тито изашао пред телевизијске камере и одржао говор рекао је и ово:
"Ево, најновији развитак на универзитетима је показао да је деведесет одсто студената наша социјалистичка омладина, која се не да тровати, која не дозвољава разним ђиласовцима, ранковићевцима, маоцетунговцима и сличнима да би као претекст да се брину за студенте у ствари покушали да остваре своје циљеве."
Сумњивих је, дакле, десет одсто, по неком, свесно или несвесно изреченом, баш маоцетунговском рачуну.
После само две недеље, иступајући на Шестом конгресу Савеза синдиката Југославије, Тито је рекао:
"Појавили су се (у демонстрацијама) они са којима смо имали посла на универзитетима и прије студентског револта. То су поједини професори, неки филозофи, неки праксисовци и други, разни догматичари, укључујући и оне који су вршили разне деформације у Управи државне безбедности, итд. Све се то данас некако ујединило. Сваки, наравно, ради за себе, али су ипак удружени у настојању да се код нас створи неки хаос и да лове у мутном. Ми им морамо пружити одлучан отпор, рећи одлучно не (...) Њима нема мјеста ни тамо гдје се налазе. Зар да такви васпитавају нашу дјецу на универзитетима и школама? Нема им мјеста тамо. Дакле, такве људе ми морамо онемогућити, а онемогућит' ћемо их ако сагледамо гдје су, ако их будемо одлучно спречавали у њиховим негативним акцијама. И, на крају крајева, понекад ће требати предузети и административне мјере."
ОДМАХ су се огласила два водећа политичара, Владимир Бакарић, председник ЦК СК Хрватске, и Милентије Поповић, председник Народне скупштине Југославије.
ШТА СУ КРИЛЕ ПОРУКЕ ИЗ КРЕМЉА?
ДЕЛОВАЊЕ праксисоваца је од јуна 1968. несумњиво пленило Титову пажњу. Поготово када је та критика логично дошла до разматрања проблема харизмархије, како је тај проблем у једном свом тексту 1971. године анализирао професор Светозар Стојановић. Тито се у том тексту, дабоме, препознао. Из документације сачуване у личној архиви Јосипа Броза знамо да је Тито читао тај текст професора Стојановића, чак бележећи на маргинама неке ознаке. Али, не сазнајемо из доступног дела те архиве нешто друго, о чему су ми, на основу својих сазнања, говорили професори Гајо Петровић и Светозар Стојановић: нови бројеви часописа Praxis стизали су пред чланове посебног тела Политбироа КП Совјетског Савеза, задуженог за идеологију, теорију и филозофију. О неким бројевима је расправљано чак и на Политбироу. У тим "анализама" је већина објављених радова оцењивана као ревизионистички, непријатељски отклон од марксизма, штавише, као израз антикомунизма. Да ли су тако интониране поруке из Кремља стизале на сто Титу, и ако јесу колико су утицале на њега и његове настављаче у свету политике, још увек не знамо. Без разјашњења тог питања изгледа да и даље није могуће исцртавање још обухватније слике о односу југословенске номенклатуре - с неприкосновеним маршалом на врху - према критичкој интелигенцији у СФР Југославији, што се односи и на "групу филозофа" са Филозофског факултета у Београду.
Бакарић је за часопис Praxis рекао да је "кренуо у воде које је диригирала америчка демократска група за борбу против комунизма" и да је то, када је реч о филозофској праксис оријентацији "било јасно" још 1962. године.
А Милентије Поповић је за студентске демонстрације у Београду рекао, ни мање ни више, него да је то "реакционарна политичка завера".
А Градска конференција СК распустила је организације СК на катедрама за филозофију и социологију, с намером локализовања кривице, за "веселе шездесете године" на један факултет и једну групу професора.
У наведеним Титовим речима, пак, осим јасно израженог става најмоћније личности у земљи да "неким праксисовцима" нема места на универзитету и нескривеног захтева да према њима буду "предузете и административне мере", садржан је и један Титов давно изграђен и негован антиинтелектуални рефлекс и став, снажно изражена сумња у намере интелектуалаца и његов отпор према критичким становиштима које они заступају. Подела на "поштену интелигенцију" и ону другу која је наводно непоштена, зато што изражава сумњу и не прихвата као једину истину оно што је изашло из реторте с врха једнопартијског монопола, једна је од важних карактеристика бољшевичког и стаљинистичког наслеђа.
У "случају групе професора" дух тог наслеђа је дошао до снажног изражаја, што уверљиво потврђује и поступак којим су поједини наставници стављани на заједничку листу, а неки с ње склањани, како би идеја о постојању некакве, наводно по омладину кварилачке групе, чак завереничке, била остварена.
ЗАНИМЉИВ историјат те операције изнео је Небојша Попов у својој изванредној књизи Contra fatum. Пуна два месеца пре Титовог говора на Конгресу синдиката, а месец и по пре студентске побуне у јуну, доцент Звонко Дамјановић је на неком политичком скупу који је одржан 19. априла, сврстао професоре Љубомира Тадића и Михаила Марковића у категорију
"непријатеља". Његове речи пренела је сутрадан "Борба", на чијим страницама је 28. априла објављено реаговање Секретаријата конференције СК Филозофског факултета, у коме читамо и ове редове:
"Овакво иступање друга Дамјановића очигледно је израз произвољног и тенденциозног тумачења смисла неких спонтаних политичких акција које су се развијале у последње време на Филозофском факултету, као што су то биле: захтев за отказивање посете адмиралског брода Шесте флоте у време митинга солидарности са народом Вијетнама, организовање потписивања писма солидарности са прогоњеним прогресивним студентима и професорима у Пољској и организовање потписивања писма солидарности са социјалистичким студентима у Западној Немачкој, поводом атентата на њиховог руководиоца Руди Дучкеа."
ХАПШЕЊЕ ЗБОГ ЗАСТРАШИВАЊА
ПОЧЕТКОМ јануара 1972, Славко Зечевић, тадшњи министар полиције, тражио је од Марка Никезића и Латинке Перовић одобрење да ухапси професоре Михаила Ђурића, Михаила Марковића или Добрицу Ћосића: - Ухапсимо неког, само да их заплашимо, да покажемо да смо енергични. Латинка Перовић је била против:
- Ко је тај ко може да ухапси, на пример, једног Михаила Марковића? Знамо ли шта би то значило. Уместо хапшења Зечевић је не обавештавајући никог из руководства одузео пасоше професорима Београдског универзитета Загорки Пешић Голубовић, Војину Милићу и Небојши Попову.
На годишњицу студентских демонстрација, 1. јуна 1969. године, "Вечерње новости" су пренеле списак неподобних наставника Филозофског факултета иза кога је стала Десанка Савићевић, професорка једне више школе: Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Војин Милић, Светозар Стојановић, Никола Рот и Никола Милошевић.
У време бруталне јавне кампање против Филозофског друштва Србије, због организовања скупа посвећеног теми "Социјализам и култура" 1969. године, испливао је трећи списак на коме су ова имена: Миладин Животић, Загорка Пешић Голубовић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Никола Милошевић, Драгољуб Мићуновић, Војин Милић и Триво Инђић.
ПОСЛЕ састанка Јосипа Броза са руководством Србије који је одржан од 9. до 12. октобра 1972, означивши почетак бруталне "сече либерала", само три дана после тог састанка, у недељнику "Нин" је 15. октобра освануо нови, измењени списак "криваца": Светозар Стојановић, Миладин Животић, Загорка Пешић Голубовић, Небојша Попов, Триво Инђић и Љубомир Тадић са Филозофског факултета, а овим именима су придружени и Стеван Врачар и Коста Чавошки са Правног факултета.
Коначни списак формулисао је Универзитетски комитет у пролеће 1973. године и тај списак доставио комунистима Филозофског факултета: Михаило Марковић, Светозар Стојановић, Миладин Животић, Љубомир Тадић, Загорка Пешић Голубовић, Драгољуб Мићуновић, Триво Инђић и Небојша Попов.
Имена "групе професора" с ове листе објављена су у "Студенту" 27. марта 1973. године, али се у том тренутку није знало да ли ће се на њој појавити нека нова, или с њега бити склоњена нека од наведених имена. Неизвесност је ипак била краткотрајна, што значи да је конституисање "групе", после готово пуних пет година, добило имприматур с највишег места, да се с именима сагласио Тито.
Разуме се, учињено је све то без воље и пристанка оних који су се у "групи" нашли на основу идеолошких, политичких и полицијских "закључака". Њени "чланови", самосвојне личности различитих филозофских и теоријских усмерења - али као и толики други студенти, радници и грађани - били су егзистенцијално усмерени на освајање слободе и одбрану идеја хуманизма, демократије и социјализма и баш зато никада нису пристали на то да их репресивни апарат повеже у наводну, опасну "групу" која "квари омладину" и прети самим основама ондашњег друштвеног и политичког система.
У ОВОЈ вишегодишњој, сложеној операцији, власт је рачунала да ће "кривце" за студентску побуну пронаћи сам Филозофски факултет или, још боље, да ће се "кривци" сами јавити. Захваљујући одлучном отпору студената и наставника на факултету, на њих је 1970. извршила снажан притисак Скупштина СР Србије, али опет без успеха. Пошто је списак "групе наставника", онај из марта 1973. био коначан, појачана је репересија према факултету, али су у овој високошколској установи и самоуправни органи и политичке организације одбациле било какво "изјашњавање" под притиском. У таквим околностима овај "врући кестен" је стављен у руке Скупштине Универзитета, која је послушнички установила "кривицу" и у јануару 1974. наложила факултету да суспендује "групу професора". На основу реферата које су написали професори универзитета из целе Југославије, Веће и Савет факултета су и овај снажан притисак успешно одбациле. Нервоза власти је расла, уведена је и управа над Универзитетом уместо самоуправе. Био је то пут за стварање правног основа који ће омогућити административну принуду, а озакоњена је и "морално-политичка подобност", уз увођење института
"стављања на располагање".
Паралелно су хапшени и суђени поједини студенти, зато што су дизали оштар глас против репресије.
У НЕКОЈ врсти завршнице те етапе партијског прогона, Скупштина СР Србије донела је 28. јануара 1975. године одлуку да осморо наставника и сарадника Филозофског факултета стави на "расположење" (уместо - располагање!) републичком Секретаријату за науку и образовање и да одмах буду физички удаљени с факултета.
Уследила је вишегодишња правна борба прогнаних, а захтев да остану запослени на Универзитету, најзад је 1981. решен компромисом: Институт друштвених наука у коме је основан Центар за филозофију и друштвену теорију, ушао је у састав Београдског универзитета, мада ни то није био крај ове несумњиво јединствене борбе власти против критичких интелектуалаца и носилаца.
ЦЕНЗУРИСАЊЕ КЊИГА
СЕМ спора око удаљавања са Филозофског факултета "случај групе професора" одражаваће се на многе догађаје везане за слободу јавног изражавања различитих теоријских становишта и других гледишта. Они су били изложени разним тешкоћама приликом позива на учешће на научним скуповима. Њихове књиге су биле под посебном контролом идеолошких али полицијских центара моћи. Тако је онемогућено довршење штампања, већ сложене и преломљеног слога, књиге Љубомира Тадића, "Ауторитет и оспоравање, Прилог критици политичке филозофије", у издању загребачког "Либера". Неке већ штампане књиге могле су остати у продаји тек пошто се, по судском решењу, "скрате" за оно поглавље у којем се критички расправљало о савременом југословенском друштву. То се десило са књигом Загорке Голубовић, "Човек и његов свет". Исту судбину је доживео и Михаило Марковић, односно издање његове књиге "Преиспитивања" коју је 1972. године издала Српска књижевна задруга у Београду.
Све је трајало од 1968. до краја 1988, пуне две деценије, уз сијасет бурних догађаја који су непосредно извирали или су посредно били у вези са "случајем групе професора".
Сам "случај" и ти догађаји остају као горко сведочанство о снажном таласу оживљавања догматизма и стаљинизма у идеологији, политици и друштву, што је нарочито, до данас мало истражена карактеристика тог периода историје социјалистичке Југославије. Не треба губити из вида да је "случај групе професора коришћен за уцењивање и ценкање како између Тита и српског руководства, тако и оних који су заговарали конфедералне и сепаратистичке ставове.
Упркос сада већ многим реконструкцијама тог периода, пред истраживачима је и даље низ отворених питања, поготово оних на која се не може одговорити без дубљих сазнања, заснованих на консултовању извора првог реда, како из домаћих, тако и страних, а поготово руских архива.
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (2)