ПРИПРЕМА БУДУЋЕ ТРАГЕДИЈЕ: Амандмани из 1971. су били резултат свакојаких закулисних радњи, политичких трулих компромиса и калкулација

НОВИНСКИ извештач тешко брише из сећања многе догађаје којима је био сведок и о којима је писао, али најчешће, нажалост, нема при руци написане текстове о тим збивањима, загубљене у наслагама времена.

VIII Конгрес СКЈ, Београд

Један од таквих догађаја одиграо се на Правном факултету у Београду 4. октобра 1990. године, када је у ово здање дошло неколико стотина људи, заинтересованих да присуствују промоцији изнова штампаног часописа "Анали Правног факултета у Београду", забрањеног у мају 1971. године. У ствари, већина присутних, пристигла је да би видела и евентуално чула професора др Михаила Ђурића, пошто су баш због његовог и још тројице аутора, "Анали" били забрањени, а професор Ђурић чак осуђен на казну затвора коју је и издржао 1972. године.

Уместо да уђем у препуну, чувену "петицу" на Правном, испред улазних врата сам посматрао ту људску кошницу, чекајући да се појави професор Ђурић. Знао сам да ми неће ништа рећи о свом страдању, пошто је доследно одбијао да о томе говори јавно, али сам га ипак замолио, донекле и затеченог, да прозбори бар неку реч извештачу "Политике". Задржали смо се тек неколико тренутака испред улаза у "Петицу", али сам захваљујући томе, у сутрашњем извештају навео један његов сажети став, с чиме се нико од многих колега новинара те вечери, ако се не варам, није могао подичити.

СЕЋАМ се овог догађаја, поготово атмосфере, овација с којима је дочекан професор Михаило Ђурић, наелектрисаних емоција присутних, аплауза којима су прекидали некадашњег његовог асистента, такође политичког страдалника, др Милана Басту, док је читао онај текст др Ђурића због кога су "Анали" били забрањени, а он допао затвора. Као да су те вечери неке тешке стеге биле скинуте, бране пробијене, из групе млађих људи којима сам био окружен чак чух и да је коначно покуљала слободна реч.

Разуме се, нису били у праву, пошто су слободно исказана мисао и оштра, неспутана критичка реч, поготово слободоумних студената и интелигенције одјекивали и на Београдском универзитету и на Правном факултету, поготово у време и после студентске побуне 1968. године. Снажно је то дошло до изражаја и 1971. године, када је отворена јавна расправа о амандманима којима је требало по други пут мењати Устав СФРЈ из 1963. године. Југословенско друштво је од 1965, после привредне реформе, Брионског пленума 1966. и студентске побуне 1968. тонуло у све дубљу кризу.

После Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. и одговора српских писаца на тај документ, први амандмани на Устав из 1963. донети су 1968, а следеће године је на Деветом конгресу Савеза комуниста Југославије снажно отворено питање међунационалних односа. Бујање национализма у Хрватској било је несумњиво, а напетости на релацији са Србијом биле су све израженије. Међунационалне и међурепубличке напетости расле су из дана у дан, а немоћ власти с неприкосновеним Јосипом Брозом Титом на врху, само је производила нове, све гушће тамне облаке не само на хоризонту, него и у свакидашњем животу оног времена.

У таквим околностима рад на амандманској промени Устава, иако прекривен плаштом званичне државне комисије, научним и политичким ауторитетом њених чланова, у ствари је био резултат свакојаких закулисних радњи, политичких, заиста трулих компромиса и калкулација, диктата и уцена центара моћи, најприземнијих подметања у равни међурепубличких и међунационалних односа.

ТЕКСТ амандмана датих на јавну расправу снажно је потврдио да већ остарела генерација победника из рата и револуције плаћа све већи бол верности догматизму и старим матрицама и формулама стаљинизма, на којима је и стасавала у младости. Какве су те матрице и те формуле биле, показале су вишедневне расправе о амандманима на Правном факултету у марту 1971. године. Критика понуђених амандманских решења била је жестока, критика критичара није много заостајала. Убрзо је на Правном факултету у Београду организована тродневна расправа, 18, 19. и 22. марта 1971. године, на коју су позвани наставници факултета, представници Уставне комисије СР Србије, Уставног суда СР Србије, Врховног суда СР Србије, Удружења правника СР Србије, Градске скупштине Београда, као и чланови Савета Правног факултета у Београду. Позвани су и представници Факултетског одбора Савеза студената и Секретаријата Конференције Савеза комуниста Правног факултета у Београду.

Последице које ће брзо уследити, показаће да су предложени амандмани значили непобитни увод у разарање унутрашњих, везивних ткива југословенске државне и друштвене заједнице, с готово апокалиптичном завршницом после 1990. године. А какве су опште околности владале у земљи 1971. уверљиво је оцртао професор др Стеван Врачар:

 

Стеван Врачар / Архива

"Сучељени са једном творевином која носи назив уставних амандмана ми правници-научници, а сигурно и сваки грађанин ове земље, налазимо се у дубоким дилемама. Опхрвани смо стрепњама, забринутошћу, неизвесностима око тога шта ће сутра да буде. Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупљени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њени делови. Налазећи се у тој заједници, морамо јавно и отворено да кажемо шта мислимо о свим битним јавним и политичким стварима. Наравно, ако имамо и минимум достојанства, одговорности и грађанске храбрости.

ПРИНУЂЕНИ смо да поводом тзв. уставних амандмана говоримо о њиховој друштвеној позадини, о чудним токовима и тенденцијама у развоју овога друштва, очигледно веома опасним последицама садашње политике водећих фактора, о тамним перспективама које наговештавају садашње стање и сва збивања чији смо судеоници."

Пред нашим очима последњих година, из месеца у месец, из дана у дан, такорећи, одвија се драматично заоштравање дубоке друштвене кризе какве није било после изведене револуције. Озбиљност те кризе потиче отуда што је уследила саморазвитком нашега друштва, без одлучујућег дејства неких неповољних спољних фактора. То је свестрана и суштинска криза која је захватила саме темеље, целокупност друштвених односа, сва подручја друштвеног живота. На економском пољу неколико узастопних тзв. реформи само су погоршале стање, изневеравале наде и очекивања. На политичком пољу стално су појачане затегнутости и конфликти, стваране пукотине и раздори, који онемогућују нормално функционисање, па и одржавање датог политичког система. На културно-идејном пољу, посебно у областима друштвене свести моралних норми, уврежила се велика претећа деморализација, разочарања и разоткривања позадине многих наталожених мистификација.

На културно-идејном пољу, посебно у областима друштвене свести и моралних норми, уврежила се клима преложених мистификација. У таквим друштвеним околностима јављају се тзв. уставни амандмани. Без обзира на поводе и тежње инспиратора и доносилаца ове творевине она је објективно постала најверодостојнија потврда постојања дубоке друштвене кризе.

И својом садржином и својим обликом, она се показује као својеврсни сублимат тешкога стања и сметености. Размере и карактер друштвене кризе сада су видљивији но раније. Али најважније је да овај израз кризе није истовремено и излаз из садашње кризе, није пут њеног стварног превазилажења већ само још већег заоштравања. Амандманском променом Устава, дакле, тврди др Врачар, не може се изаћи из кризе, пошто "и наша земља представља готово јединствен пример испољавања неких специфичних парадокса развоја модерног друштва, какве није показао развој ни једне друге ни социјалистичке ни капиталистичке земље".

ПРЕМА мишљењу др Стевана Врачара, први парадокс је изражен у чињеници да је током 25 година у Југославији био изражен "формално-организациони динамизам", али уз "истовремену статичност персоналне структуре" и то "на начин и у размерама каквих није било нигде у свету". После првог Устава из 1945. године, уставне промене су следиле "инерцију убрзања" кроз Уставне законе 1953, други Устав 1963, првих 20 амандмана на тај Устав 1967, кроз Нацрт нових 20 амандмана и "већ наговештено доношење трећег устава". Стално су предузимане разне реформе на свим нивоима и у свим областима, али се "непрекидно задржавао у основи исти персонални састав, нарочито у доминантним пунктовима државне организације и највишим форумима".

Када је персоналних промена у структурама власти и било, оне су узроковале "углавном само због политичког фијаска или смрти појединаца", тако да та "окоштала и петрифицирана персонална структура није ниједном ни уздрмана ни порушена друштвеним токовима" иако они, иначе, "избацују на површину доиста нове људе, позване и дорасле да решавају нове историјске задатке".

Циљајући на Едварда Кардеља, али не помињући његово име, др Врачар је став о "петрифицираној персоналној структури", илустровао следећом чињеницом: "Симптоматично је, на пример, да нам је министар за Конституанту, тј. приликом доношења првог Устава 1946. године, давао објашњења и поуке и о свим каснијим уставним променама и да је он, такође, дао опширан и досадан реферат о садашњим уставним променама, што, свакако, постаје куриозум у развоју светске уставности." Као други парадокс, др Стеван Врачар је указао на то "да је велики идеал самоуправљања постао један од најпогоднијих инструмената политичко-идеолошких манипулација", да је самоуправљање "постало подесна парола, обична фасада доминације моћничких бирократских група које владају перфидније него централистички уобличена бирократија".

"Трећи парадокс, који привлачи општу пажњу и готово запрепашћује, јесте укупност мећунационалних односа у Југославији. После двадесетпетогодишњег истицања успешног решења националног питања као основне тековине револуције и послератног развоја, присуствујемо спектакуларној потпуној ревизији званичне политике и идеологије. Под смишљеним притисцима центара политичке моћи само једне републике - који су добили и добијају очигледну благонаклоност највиших центара политичке моћи - отворена су широм врата национализму као најважнијој 'платформи' реконструкције социјалистичке Југославије", одлучно констатује др Стеван Врачар.

У ОНО доба када је изговорио ове тврдње, свим учесницима расправе било је јасно да говори о "смишљеним притисцима" који долазе из Хрватске, а који уживају "очигледну благонаклоност" Јосипа Броза Тита, Едварда Кардеља и Владимира Бакарића. У таквим околностима, "што је и разумљиво, потекао је и мутан талас национал-шовинизма који својим размерама неминовно изазива претеће последице и тамо (мисли на Хрватску где се размахао масовни националистички покрет) и на другим странама". У завршници свог излагања, др Врачар је говорио о четвртом парадоксу који је "невероватан због далекосежности последица".

"Он се огледа у смишљеној оријентацији на изневеравање неких битних тековина изведене револуције и социјалистичког развоја југословенске заједнице. Не треба много политичке мудрости да би се видело да све води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а самим тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова - република, у најбуквалнијем смислу.

Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног очигледно ретроградног кретања, са извесношћу да данас-сутра добије уставноправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних 'националних држава' на тлу Југославије, 'повезаних' првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима може створити само несносну нову 'заједницу', гору од сваке друге?

Архива

Пред тим парадоксом, пак, морамо с оправданим огорчењем да упитамо: ко је тај ко у овој земљи узурпира себи привилегију, без обзира на место и заслуге у досадашњем развоју, да се игра не судбином земље Југославије већ судбином појединих нација и народности? Ко је тај ко у овој ситуацији није дорастао да понесе бреме историјске одговорности, да не гледа стварност отвореним очима, да овакве ствари приказује као апсолутну политичку мудрост?"

ПОСТАВЉАЈУЋИ ова драматична питања, др Стеван Врачар је рекао: "Одговори нас воде, наравно, политичким врхушкама и Југославије и свих република, које су огрезле у бирократизму, отуђености и бескрајној експропријацији власти. Те врхушке се, очевидно, осећају толико безобзирним да неће или не могу ништа уважавати што представља виталан интерес маса, народа и народности.

Само тиме се може објаснити један геронтократски приступ у садашњим уставним променама. У првом плану се налази брига за 'уставноправно гарантовање' властодржачких позиција, за нову прерасподелу пунктова политичке моћи у свим форумским структурама, за обезбећење против свих евентуалности и неочекиваних обрта. Смештене у бусије 'националних држава' бирократске врхушке, и поред трајних сукоба, обједињују се истоветним тежњама за одржавањем на власти, па чак и у врху сада већ одиозне југословенске заједнице?! Такав приступ потврђују и стална и отворена упозорења упућена јавности и масама од стране бирократских врхушки да народ ове земље (дакле, све нације и народности, сви грађани) мора прихватити и покорно уважавати закулисне договоре и споразуме политичких врхушки, да је то једини пут 'самоуправног' извршења уставних промена.

Геронтократска визија садашњости и будућности готово сасвим елиминише сва стварно витална питања средњих, младих и најмлађих генерација. Уместо да управо те генерације, самоуправљачким методима, пуним учешћем радничке класе, радних људи и свих грађана, решавају питања своје будућности, да сами одређују своју судбину - препуштене су нагодбама оних којима свакако није више стало, по сили природних закона, до перспективе ове Југославије и ових република него генерацијама пред којима је будућност.

Јер, фатални промашаји, који се данас чине, не могу погодити никог другог до садашње средње и младе генерације." Време ће релативно брзо показати колико је професор Стеван Врачар био у праву када је овим црним бојама описао ондашње стање у Југославији, коју кроје и прекрајају остарели моћници, али и блиску будућност те земље, у којој ће страдати нови нараштаји.

Препоручујемо

Друштво

6 37

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

31. 01. 2021. у 18:20

Друштво

0 1

РАТНО СТАЊЕ БЕЗ НЕПРИЈАТЕЉА: Политичка хрестоматија неподобних дела и стваралаца из Србије

31. 01. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

СТАЉИНИСТИЧКИ И АНТИСРПСКИ НАКОВАЊ: Песме и њихове неприхватљиве политичке поруке које су "открили" надзорници Беле књиге

30. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ЛЕКСИКОН ОКОВАНЕ ПАМЕТИ: Удар на хумор и сатиру из контролног центра у Загребу, испред кога се испрсио др Стипе Шувар

29. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ВЕСНИК РАСПАДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УТОПИЈЕ: Јалове расправе о марксизму, етатизму и самоуправљању требало је заменити великосрпским хегемонизмом

28. 01. 2021. у 12:39

Друштво

0 3

ПОГРЕШНА ДИЈАГНОЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ БОЛЕСТИ: У каквом су односу Бела књига и сецесионистички грађански рат у Хрватској

27. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације