РАТНО СТАЊЕ БЕЗ НЕПРИЈАТЕЉА: Политичка хрестоматија неподобних дела и стваралаца из Србије

ИДЕЈА о политичким хрестоматијама, неподобних дела и стваралаца у Титовој Југославији еволуирала је од Агитпропа и Комисије за цензуру до чувене Беле књиге др Стипе Шувара и ЦК СК Хрватске из 1984. године.

Архива

У суштини те идеје је тврди полицијски дух, бирократска жеља и политичка накана да на све што се миче и говори стави свој печат: цензурисано. Књига центра ЦК СКХ за информисање и пропаганду је само врхунац леденог брега те почасти зване неостаљинизам, која је деценијама харала земљом, чија се пратиља на власти хвалила управо тиме што је Стаљину рекла "не".

У уводним напоменама је речено да је сврха ове "бијеле књиге" са "црним листама", да се заштити "сам правац друштвенога развоја" од појачане критике у земљи, с десне и лијеве стране. Чак је и стављена ограда, да је "немогуће и регистрирати" све што се дневно пласира као порука у етру, а што "свједочи о атмосфери малограђанске културе и контрареволуције". Шта су аутори овог индекса неподобних и непослушних желели да заштите и сакрију од јавности, види се из листе тема и подручја, у којима је, по њиховом суду, дошло до политизације. Загребачки чувари поретка ниједном речју нису споменули хрватску емигрантску публицистику и летературу, антијугословенске и националистичке садржине поготово дела у којима се демистификује историјска улога, али и личност Јосипа Броза Тита. Ваљда зато да не би нарушили равнотежу негативаца у јавном простору. У Белој књизи наспрам стотину и осамдесет српских интелектуалаца споменуто је само неколицина хрватских попут Игора Мандића, Предрага Матвејевића, Станка Ласића, Рајка Грлића...

АЛИ, зато су показали висок степен забринутости за Совјетски Савез и земље социјалистичког лагера. Због тога у својој анализи раскринкавају све оне који преводе, штампају или објављују интервјуе са дисидентима из овог дела света. "Упоредо с текстовима домаћих аутора, у којима су садржане одређене политичке поруке, објављивани су и објављују се (преводе) многи текстови страних аутора, пишу осврти на њихова дјела (књиге, представе, филмове), а да, судећи по читавоме контексту, ни уредницима, ни критичарима, ни онима који на све стране у нашим средствима информисања и на разним трибинама те текстове рекламирају, нису пред очима естетске вриједности, већ - политички ехо, политичка порука за нас и нама данас и овдје. Таквих је текстова у протекле двије године објављивано доиста много и немогуће би их било и набројити. Неки текстови и поруке људи, који су "дисиденти" или "прогоњени" у земљама Источне Европе, или су пак емигрирали на Запад, прожети су радикализираним политичким ставовима који не доводе у питање ове или оне стране сувремене стварности у тим земљама, већ социјализам, комунизам и марксизам као такве".

Чувени француски кардинал Ришеље је својевремено рекао: "Дајте ми само два ретка, написана руком најпоштенијег човека и ја ћу наћи начина да га спалим!" По том принципу анонимни приређивачи црне листе из Центра за информисање ЦК СК Хрватске сецирали су написе Бране Црнчевића. - Упозоравамо на један карактеристичан (пун алузије) текст Бране Црнчевића, писан поводом завођења војног стања у Пољској ("Моја Пољска", "Дуга", 30. јануара 1982). Послије многих преговарања, пише Б. Црнчевић, "власт је осетила да поданици захтевају немогуће и прекратила је преговоре". "Први пут у историји ратова објављено је ратно стање без присуства непријатеља." Иронизирајући даље, пише да је народ "хтео све да упропасти, а пожртвована власт га је у томе зауставила", те да је он "присталица теорије да су окупатори привремени, а ослободиоци вечни. Окупирани народи имају шансу да се боре против својих окупатора, срца им греје нада да ће једнога дана бити слободни", а његова је Пољска "несрећна стога што је својевремено била ослобођена. Пољска је осуђена на слободу заувек, нико је више, за то гарантују ослободиоци не може окупирати, сем она себе саму".

НАКОН овог уводног (пригодног) дијела, Црнчевић прелази на главне поруке текста - о пастирима и стаду: "Увијек се догађало да се однекуд појави какав неопходан истинољубац, реформатор, који саопштава људском стаду за чију се наклоност бори да су га погрешни људи водили на погрешну испашу. Пасли су, дакле, на кривом месту. Људи пристају да буду стадо зато што је то најважнији доказ да су наивни, и невини, и свакојака им се зла догађају зато, верују, што су овце. Дивно је бити овца и мислити да не бисте били толика овца да сте знали колика сте овца". "Прави пастири воде стадо на богату испашу, тамо гдје је трава најсочнија, а вода најбистрија. Временом, навикнути на поданичко блејање, пастири постају немарни. Свеједно им је гдје стадо пасе, терају стадо на голи крш, а траже све више млека и вуне и бирају најбољу јагњад за своју трпезу. То је време за појаву реформатора. Кад стадо спозна да је пасло на погрешном месту престаје да блеји и почиње да мисли. Стадо које мисли може да се разјари и прегази своје пастире. Пастири увек хоће да спрече преврат, покушавају да људско стадо врате назад, у тор, и да га поново учине послушним. Кадикад пастирима успева да разједине стадо, да натерају овце на овце, та борба веома депресивно утиче на стадо. И круг се затвара. Опет почиње најсмелији људски сан о стварању друштва у коме ће свако бити пастир, а нико овца."

НА крају овог дела анализе аутори упозоравају на текст, који, по њиховом мишљењу, најпотпуније заокружује "слику стања", виђену очима већине цитираних" и још многих, због ограниченог простора, нецитираних аутора". Ријеч је о тексту Мирослава Егерића, објављеном у "Књижевној речи" (бр. 223-224, 25. децембра 1983).

- М. Егерић пише и да је на факултетима "зацарио критериј морално-политичке подобности, што ће рећи дух негативне селекције", у умјетности је било слично, доминирали су "подобни", али зато "без икакве стваралачке физиономије" итд. "Плодни елан критицизма, пробуђен и развијен пре и за време 1968. године потискиван је у страну или је служио као маска, као копрена за коначни обрачун са непослушним или непоћудним деловима интелигенције". На сцени је, по мишљењу М. Егерића, био присутан "антиинтелектуализам, а највише се исплатило певати важећу мелодију, прорађивати прорађене тезе... Били смо зато сведоци хуморних и тужних ситуација да су врхунским интелектуалцима наше земље држане лекције (од политичких скоројевића и ловаца каријера) како треба да се приклоне "удруженом раду", и како тај исти рад неће "толерисати њихове, елитистичке претензије".

У завршници овог документа - оптужнице, који је имао 237 страна, насталог у контролном центру др Стипе Шувара, каже се да су "носиоци неприхватљивих идејних и политичких порука у редовима уметника, културних радника, књижевних и других критичара, новинара у културним рубрикама и редакцијама", веома су гласни, наметљиви, насртљиви... Истиче се да су често присутни у јавности, дају интервјуе, говоре на трибинама, појављују се на телевизијским екранима. У намери да мобилишу своје истомишљенике творци црне листе на белој подлози тврде: "У односу на све ствараоце у култури и умјетности, они свакако чине мањину, чак велику мањину. А већина стваралаца у култури и умјетности 'мирно ради свој посао', углавном се не јавља или због тога што сматра да јој у стваралаштву и јавном дјеловању таква политизација не приличи, или што јој се једноставно не даје прилика, не зове ју се, не ангажира, да у средствима информирања и у јавности иступа."

Препоручујемо

Друштво

2 15

"ОЛУЈА", ЈАСЕНОВАЦ И БЕЛА КЊИГА: Текстови о српској историји представљени су као својеврсна енциклопедија зла

23. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ВРЕМЕ СИТНИХ, ТУПИХ И СЕБИЧНИХ: Интервјуи књижевника којима су се бавили загребачки идеолози

22. 01. 2021. у 15:45

Друштво

0 1

ДРУГАЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ АНГАЖМАН: О књизи "Стварно и могуће" Добрице Ћосића у публикацији ЦК СК Хрватске

21. 01. 2021. у 16:45

Друштво

3 13

ОБРАЧУН СА БЕОГРАДСКИМ "ЦВЕЋЕМ ЗЛА": Како су хрватски комунисти 1984. године српске писце прогласили за идеолошке грешнике

20. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације