ОБРЕНОВИЋИ ИМАЛИ ВАНБРАЧНЕСИНОВЕ, А КАРАЂОРЂЕВИЋИ ЋЕРКЕ: Владари из обе српске династије имали децу и мимо званичних бракова

ВАЉДА од кад је света, или боље речено, од кад су се појединци издвојили као владари, о њима круже разне приче и интриге. Дворским сплеткама народ се вековима наслађивао.

Фото архива

Та човекова карактеристика нарочито је нашла погодно тло код нас Срба. У последњих век-два, причало се све и свашта, од Карађорђа до актуелних, истакнутих политичара... Нико није био поштеђен. Ни Обреновићи нису били ван тих прича. Готово цела Србија је брујала о Милановим авантурама и његовом ванбрачном сину са Артемизом Христић.

Наравно, ни Карађорђеви наследници нису били изузети. За краља Александра Карађорђевића се причало да је сазидао вилу једној лепотици у Лисичјем потоку, одмах испод Белог двора, да би му била "при руци". Београдском чаршијом брујала је прича о страсној љубавној вези краљице Марије и једног ађутанта Словенца. И о великом сину народа и народности Јосипу Брозу, још за његова живота, говоркало се да је у везама са једном оперском певачицом и сестрама масеркама.

СЛОЖНОСТ Принц Томислав са сестром Јеленом, Фото архива

Међутим, има и једна краљевска породична тајна коју нико никад није оспорио и која је била једна од ретких у династији Карађорђевић која није откривена у јавности. За њу су, по свему судећи, знале само особе најоданије двору и круни. О овој тајни први је проговорио краљевић Томислав Карађорђевић средином деведесетих година прошлог века. Краљ Александар и Шарлот Котијар упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање и студирала је медицину на Сорбони. Била је то љубав на први поглед, али државничке обавезе будућег краља и ратни добоши који су тутњали Европом раздвојили су ово двоје младих.

Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији међународног Црвеног крста. Нови сусрет младог регента и лепе Бретањке био је неизбежан и поново је распламсао притајена осећања. Последњег дана 1920. године, у једној од одаја америчког конзулата, рођена је ћерка Јелена. На крштењу је добила име Зорка, по Александровој баби, ћерки црногорског краља Николе.

ВРАТИМО се краљу Милану Обреновићу и већ помало заборављеној причи о његовом ванбрачном сину. Овај контрадикторни суверен, први српски краљ, после пораза српске војске на Сливници у српско-бугарском рату 1888. године запао је у тешку психичку кризу. Некако у то време после многих несугласица, углавном због његових љубавних авантура, развео се и од краљице Наталије.

ЗАБЛУДЕ Артемиза Христић и краљ Милан, Фото архива

Опхрван депресијом, Милан је покушао да нађе излаз из таквог стања у новој љубавној вези.

Заљубио се у Артемизу Христић, жену свога личног секретара. Она је била пореклом Гркиња, рођена у Цариграду. О овој вези писао је и велики историчар Слободан Јовановић: "Она није била ни у пуној младости, ни дражесна, ни умиљата, нити је имала вишег васпитања. Али, краљу Милану она се чинила сасвим друкчија. Он није могао да се надиви њеној лепоти и памети, и налазио је у њој више политичког духа него код својих министара. Он се понашао као млади заљубљени ђак... Краљ није крио ову своју везу. Докле би се ноћу бавио код Артемизе, пред њеним станом, на видику целом свету, стајала су дворска кола и гардисти."

ДИЛЕМА Ђорђе Христић Обреновић, син краља Милана, Фото архива

Слободан Јовановић, најбољи познавалац тог времена, надаље пише: "Артемиза га је привезала за себе баш тиме што није била кокета, него озбиљна мирна жена; он је у њеном присуству налазио онај одмор живаца кога је био жудан. Он је као сви слабонервни људи тражио једног слушаоца пуног стрпљења за своја бескрајна причања о себи самом. Артемиза га је могла слушати сатима; краљево удварање толико јој ласкало...

Њено понизно слушање, Милан је тумачио као дубоко разумевање његове природе и сав био срећан да је нашао сродну душу."

МИЛАН је наговорио Артемизу да се разведе од мужа, како би могао да се ожени њом. Пошто се бракоразводна парница отегла, Артемиза је отпутовала у Цариград у жељи да се њен љубавни роман одвија што даље од знатижељне београдске чаршије. У Цариграду је родила сина, кога је Милан сматрао за своје дете и дао му име Ђорђе.

У међувремену, краљ Милан је абдицирао (1889) и напустио земљу, настанивши се у Паризу. Велика удаљеност учинила је своје. Емоције бившег краља су спласнуле. Када је његова љубавница коначно добила развод брака, Милан више није био вољан да се ожени њом. Новонасталу ситуацију Слободан Јовановић је овако тумачио:

"Да ли је за време трогодишњег чекања његова љубав према Артемизи полагано и неосетно ишчилила? Или, што је такође могућно, та жена коју је заволео у малој београдској средини, није му више изгледала примамљива када ју је поново видео у Паризу... Уколико се он више клонио Артемизе, утолико га је она више прогонила. У њој краљ Милан није побудио толико љубав, колико амбицију; она је свога и Милановог сина васпитавала као престолонаследника, и брак са Миланом био јој је потребан да би претендентска права синовљева боље утврдила... Он је имао само једну жељу, да скине Артемизу са врата. Њему је требало неколико месеци како би у томе успео; морао је чак тражити помоћ париске полиције."

НАСЛЕДНИК Велимир Теодоровић, син кнеза Михаила, Фото архива

ВРАТИВШИ се у Цариград, разочарана и огорчена Артемиза је почела да тражи начин како да се освети свом бившем љубавнику. И нашла га је: запретила му је да ће објавити сва његова љубавна писма која јој је слао, а у којима је било доста компромитујућег материјала.

У овој отужној причи појављује се тадашњи турски султан Абдул Хамид, иначе Миланов пријатељ. Он је за велике паре откупио та писма. Али, лукава Артемиза је пре продаје фотографисала сва писма.

Са тим "доказима" у Србију је дошао њен адвокат, тражећи од бившег српског краља велике паре "за издржавање Милановог сина Ђорђа".

Председник српске владе био је у то време др Владан Ђорђевић који је, да би се избегао међународни скандал, покушао да екскраља убеди да исплати тражени новац.

"Овде није само у питању она (Артемиза) него и будућност Вашег детета и ја мислим као што се кнез Михаило великодушно побринуо за свог Велимира, тако исто треба и Ваш Обрен... да буде збринут".

Милан је био неумољив: "То се дериште не зове Обрен, него Ђорђе, оно је у протоколу крштено и заведено као законити син Милана Ф. Христића (Артемизиног бившег мужа). Да ли је он одиста син Милана Христића, то ја не знам, али што сигурно знам, и што вам једанпут за свагда најкатегоричније изјављујем то је, да то дете, Ђорђе, није мој син, јесте ли ме разумели".

НА КРАЈУ смо стигли до почетка приче о ванбрачној деци српских владара. Споменути Велимир у разговору између краља Милана и др Владана Ђорђевића био је "дете љубави" кнеза Михаила Обреновића и Словенке Марије Бергхаус. Рођен је 1849. у Рогашкој Слатини.

Крштен је у католичкој цркви, као Вилхелм Бергхаус. После порођаја Марија са дететом одлази у Беч, где живи у кући коју је купио кнез. Иако никада није званично признао свог сина, кнез Михаило је плаћао његово издржавање. Када је дечак напунио осам година, 1857. Михаило га доводи у Србију, прекрштава га у православље и даје име Велимир.

Хроничари старог Београда наводе да је Велимир чешће посећивао кнегињу Јулију него свог оца кнеза Михаила, који би га углавном примао увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Ти сусрети су били кратки и званични. О томе је забележено Велимирово сећање: "Он ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а аудијенција је готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације