ДЕЦУ МИ НЕ ВРАЋАЈУ, ЗАР ЧЕКАЈУ ДА УМРЕМ: Ђорђе Јоксимовић, о чијој агонији је снимљен филм "Отац", не губи наду да ће окупити породицу

ЗАПЛАКАО је Ђорђе Јоксимовић. Покрио лице шакама, а између прстију продирале су сузе, као да их нико до сад није исплакао.

Форо И. Маринковић

О потресној судбини овог човека снимљен је филм "Отац" и осветлио петогодишњу борбу родитеља да из хранитељске породице врати своје троје деце. Охрабрила га је вест да је заштитник грађана наложио надлежном министарству и Центру за социјални рад да преиспитају поступак одузимања деце Јоксимовића. Рок - петнаест дана.

- Охрабрен сам, како да нисам. Али мене све живо боли. Ево видите нашта сам спао. Са деведесет два килограма на педесет седам - каже нам.

- До овог филма, који је до срца погодио моју патњу, чини ми се и нисам био свестан кроз шта сам прошао. Али од тога већи је бол да мене, вас, сваког човека који је човек, моја судбина више погађа од оних који су ми децу одузели, а не враћају ми их. Зашто, питам, а одговора нема.

Форо И. Маринковић

Крагујевац, хладно је, само у души овог човека пламти тиха нада да ће своје три цурице загрлити у свом дому, одакле су их, пре пет година, одвели службеници Центра за социјални рад и поверили на старање хранитељској породици у Тополи.

- Виђам их повремено - јеца Ђорђе.

- Доведем их кући, понекад. Последњи пут заједно смо провели Божић. Били смо срећни. Кад сам их испратио, крио сам тугу. Кад сам се вратио у празну кућу, једва сам издржао...

Деца су свесна свега. Надлежни, нажалост, нису. Какви су то људи, шта чекају? Да умрем? А било је и таквих тренутака кад те патња кида, да те покида.

Ђорђа Јоксимовића исцрпеле су године и бездушност. Филм о борби овог човека лишеног родитељског старања и бриге за његова три анђела за којима жуди, због којих не спава, вратио је у жижу јавности не само његову судбину... Ко зна колико таквих мајки и очева бије битку да им деца стасавају уз њих где је најтоплије. Где греје љубав.

Форо И. Маринковић

- Све што је од мене тражено, сви услови који су пред мене постављени, испунио сам: кућу сам направио, дечју собу припремио, купатило, двориште довео у ред. Даноноћно сам, после 23 године стажа у Ремонтном заводу, у коме сам био прекобројан, радио да могу моју децу да подижем - прича нам.

- Деца желе да будемо заједно. Неко, очигледно, то не жели. И ја се питам - ко затеже и зашто? Ускоро ће пет година наше заједничке патње и борбе са ветрењачама.

Шта је претходило агонији, којој се не назире крај, Ђорђа Јоксимовића и његове три девојчице. Најмлађа је имала деветнаест месеци када су је одвели, а најстарија пет година.

- Моја супруга је, када сам остао без посла у фирми, то страшно поднела. Као отказ из живота. Запретила је да ће се запалити у кругу фирме. Центар за социјални рад је брзо реаговао. Стигли су са полицијом, Хитном помоћи и покупили децу. Супруга Јасмина бранила је наше ћерке. Изгледа да су једва чекали да себи упишу још један поен, нису разумели шта значи кад останеш без посла, а мене нису питали могу ли ја да преузмем бригу о деци.

Услови све што је од њега тражено за повратак деце је урадио - направио кућу и опремио собе, Форо И. Маринковић

Супрузи су утиснули жиг неуравнотежене особе, опасне по околину. Наложено је да је изместе из породице под неуропсихијатријским надзором у установу "Пчелице". Деца су, такође, измештена из наше породице у хранитељску, код Стефановића у Тополи! Зашто у Тополу? Зар није било места у Крагујевцу? За мене је то био шок! Није Топола баш далеко, ја сам одлазио, тражио децу, тумарао...

Дрхти Ђорђе Јоксимовић, као стабљика на ветру:

- Центар за социјални рад, све док није дошао нови директор Влада Јовановић, није ми омогућио никакав контакт са децом - прича нам.

Борба Ђорђе у време штрајка испред Центра за социјални рад  у Крагујевцу, Фото М. Ђошовић

- Његова помоћ је била и одлучујућа да ми суд одобри сусрет са децом. А пре два дана ме и позвао да донесем потврду о сталном запослењу, тада сам први пут могао да крочим у неку канцеларију Центра. До тог дана, ни до шалтера. Мој живот до тада протицао је тако, да као највећи бедник, на портирници Центра чекам да ме неко прими, да разуме и поверује ми да сам спреман и способан да издржавам децу. Данима сам окапавао на тој портирници. А када сам чуо да је моја најмлађа ћерка већ била припремана да иде на усвајање у једну швајцарску породицу, умало ми срце није пукло. Нови директор има осећај за моју патњу, али неки његови сарадници, кадрови претходног, сад су љути што је све тако одјекнуло, па ме и даље бојкотују. Да ли се стиде? Да ли се плаше? То они, сви који су део ове приче, знају. Ја знам свој пут. Једини који води до моје деце, на коме ћу истрајати да поново будемо заједно.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације