"ОЛУЈА", ЈАСЕНОВАЦ И БЕЛА КЊИГА: Текстови о српској историји представљени су као својеврсна енциклопедија зла

Слободан Јовановић

23. 01. 2021. у 17:14

ВЕЛИКОСРПСКИ национализам је био владајућа политичка синтагма, а борба против великосрпског национализма владајућа политичка доктрина Титове Југославије.

ОЛУЈА, ЈАСЕНОВАЦ И БЕЛА КЊИГА: Текстови о српској историји представљени су као својеврсна енциклопедија зла

Драгутин Матић / Архива

Имао је третман највеће опасности, као да је било свеприсутан, Од политике до културе, од науке до спорта, од историје и традиције до кафане, од идеологије до свакодневног живота. Тешко је данас одредити дубину заокупљености и димензије тзв. борбе против великосрпског национализма јер је многе митове и њихове манифестације из претходног периода однела мутна Марица, тако да сада сваки покушај реконструкције више делује као претеривање и карикатура него као историјска истина. Ових дана се, на пример, славила српска Нова година. Биле су забрањене јавне манифестације и окупљања тим поводом као што је претходних година био обичај, и то из познатог разлога - због епидемије короне. До пре коју деценију, међутим, забрана је била идеолошка и политичка јер се сматрало да је то манифестација српског национализма. Забрана, додуше, није била формална, али је била строжа од формалне.

МОТРИЛО се на кафане које те ноћи раде дуже од уобичајеног времена, ко се тамо окупља и које се песме певају. Забрањене су биле, формално или неформално, све песме у којима се препознаје српски дух, у којима се слави херојство из Првог светског рата и српски јунаци из ранијих ратова и устанака. Да поменемо "Ја сам ја, Јеремија", "Српска се труба с Косова чује", "Боже правде", "Марш на Дрину" итд.

Како у кафанама, тако и у домовима: потказивани су они код којих је горело светло до и иза поноћи или се чула музика, критиковани су и искључивани из партије, означавани као српски националисти и непријатељи братства и јединства, онемогућавани да заузму значајнија радна места, а неретко кажњавани и отпуштани с посла. Ако је тако било у "обичном" животу и с "малим" људима, како је тек било с интелигенцијом и јавном сфером! Све српске најзначајније духовне институције не само да су биле под перманентном сумњом и присмотром, него су и најдиректније означаване као националистичке: Српска академија науке и уметности, Удружење књижевника Србије, Српска православна црква. Такође и факултети, катедре и институти хуманистичких наука, затима академије, издавачке куће, новине, књиге, позоришне представе, филмови, чланци, песме, афоризми... Па људи, појединци: научници, писци, професори, ствараоци, интелектуалци...

СВЕ је то ревносно сакупљено у Белој књизи, као у својеврсној енциклопедији зла. Као да је читава памет једног народа, узгред највећег у Југославији и најстрадалијег била ифицирана вирусом великосрпског национализма. Било је, заправо, спорно, опасно и проскрибовано оно што је Милош Црњански својевремено означио као српско становиште. Биће, међутим, да је управо обрнуто и супротно, да је наиме спорно, опасно и субверзивно било оно на чему се темељи и из чега је проистекла Бела књига, као изданак подмуклог антисрпског духа читаве једне идеологије која је своје оваплоћење доживела само неколико година после појаве Беле књиге. Југославију су растурила не она становишта која Бела књига жигоше него она која прећуткује, а тиме и прикрива. Да је, наиме, у послератној Југославији уистину разобличен Јасеновац, онако како историјска истина и цивилизацијска правила налажу, не би били могући "Бљесак" и "Олуја" и не би било могуће дивљање хрватског фашизма данас. Да је разобличена хрватска, ендехазијска варијанта нацизма и геноцида - онако како је разобличен немачки нацизам и геноцид над Јеврејима, онда не би могла Хрватска да тако лако растури Југославију, ма каква та Југославија била, и да још за то окриви Србе и Србију. Замислимо, на пример, незамисливо: да је Немачка одмах после уједињења кренула да побије и протера преостале Јевреје. Наравно да свет, какав год да је и колико год био антагонизиран, то не би дозволио. Не би дозволили ни Американци, ни Руси, ни Енглези, ни читаво европско и светско јавно мњење. Зато што зло Аушвица и Холокауста није прикривано као овде зло Јасеновца и Јастребарског, Глинске цркве и Нове Градишке, Пребиловаца и небројених јама широм НДХ.

УПРАВО тако и зато је овде било могуће да се хрватски великодостојници и историчари малтене спрдају са бројем српских жртава у Јасеновцу, а још и више са њиховим статусом у тим губилиштима (радници у радним логорима), као и са начинима на које су уморени, што се и како се ни у немачким логорима није догађало. Тако је и било могуће да некоме уопште падне на памет (Туђману, на пример) да може да протера пола милиона Срба, прогласивши их непоћудним, злим и опасним не само по "младу хрватску демокрацију" него и по Европу и свет. И то само зато што су Срби и што неће да изађу из Југославије. И зато што памте, а како не би памтили, оно што им се само пре коју деценију догађало у Хрватској Независној Држави. У праву је један од ретких српских историчара Милош Ковић кад каже да је геноцид највећа тема наше историје. Тито је, међутим, ишао супротним путем - уместо да геноцид буде највећа тема и највећа опасност по Југославију, он се определио да то буде српски национализам, оптужујући тиме де факто жртве као кривце и скривајући геноцид у целофану братства и јединства. Логично је онда да је та идеологија оживела деведесетих година у Хрватској, у којој заправо никад није ни била угашена, и то у виду етничког чишћења више стотина хиљада Срба из њихових домова, као и бројних убистава и прогона све до данашњих дана. И уз то, праћених, и онда као и сада, истим покличима "Убиј Србина", "Србе на врбе" итд., које иначе, ни сада ни онда, нико не спречава и не осуђује.

ПОСЕБНА је тема, а овде је само помињемо, однос Европе, посебно Немачке, према ономе што се збива и што се збивало у Хрватској. Немачка је наиме све то прикрила и подржала награђујући и примајући Хрватску у ЕУ. Могли би се из тога логички изводити закључци да је Немачка дислоцирала свој фашизам у Хрватску и да је Хрватска све то што је радила и онда и сада, радила и за себе и за Немачку, те да Павелићев геноцид и Туђманово етнично чишћење не би били могући без немачког покровитељства. За ову тему и прилику, међутим, битно је истаћи чињеницу да се Немачка суочила са злом Аушвица и Холокауста, а Хрватска са злом Јасеновца и геноцида није. И то је кључни разлог за оно што Хрватска ради данас, што је радила пре тридесет и пре седамдесет година, чак и независно од тога каква је и колика је немачка подршка у томе.

Јер, да се Титова идеологија сударила с идеологијом геноцида, а не с непостојећим и измишљеним, или једва постојећим, великосрпским национализмом, не би се с Југославијом догодило то што се догодило. Непрестаним трабуњањем, халабуком и галамом о великосрпском национализму током свих ових деценија после Другог светског рата - чему несумњиви допринос даје и Бела књига - имало је за последицу, а то логично значи и за циљ, прикривање и гурање под тепих историје геноцида на Србима у хрватској независној држави. Друкчије се никако не може ни разумети ни тумачити таква мега замена тема и теза - хрватског геноцидног шовинизма великосрпским национализмом.

ЈАСЕНОВАЦ је том великом идеолошком подвалом био сакривен од Европе и света, од историјске и уметничке катарзе и транскрипције. Тек последњих година и месеци се појављују романи и филмови о том људском паклу, а Европа и Америка тек сада сазнају по коју мрвицу истине о томе. Има, додуше, много препрека на том путу до истине. Једна је створена управо тим вишедеценијским ћутањем о геноциду. Ту је, затим, бучно и неправедно окривљавање Срба за збивања деведесетих година прошлог века. Као у мало ком народу овде је код извесног броја људи однегован дух самопорицања (како је ту појаву означио професор Мило Ломпар) или аутошовинизма (како ју је крстио публициста Зоран Ћирјаковић), а има и народних израза и синтагми: продаја душе ђаволу, мржња и презир према свом народу, бесплатно или за шаку долара, свеједно. Могуће су, најзад, и нове беле књиге осим ове којој је посвећен овај додатак. А и било их је. Једну је пре коју годину била сачинила Биљана Ковачевић Вучо као номенклатуру или списак свих Милошевићевих људи за демократски одстрел - чланови главног одбора његове партије, посланици, чланови влада, директори државних фирми, уредници новина, полицијски и војни шефови... Да се зна, ако затреба некој демократској окупационој власти, да се неко не измигољи или сакрије. Другу је са нешто већим амбицијама али сличним разлозима сачинио заменик српског тужилаштва за ратне злочине Бруно Векарић како би се процесуирали српски новинари ратни хушкачи... Све је то сада ад акта, али никад се не зна с белим књигама - кад, због чега и коме могу да затребају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (2)

НЕОЧЕКИВАНО: Алкараз се одлучио на несвакидашњи потез пред Аустралијан опен (ФОТО)