ВРЕМЕ СИТНИХ, ТУПИХ И СЕБИЧНИХ: Интервјуи књижевника којима су се бавили загребачки идеолози

МАТЕРИЈАЛ Центра за информисање ЦК СК Хрватске, који је био припремљен за серију расправа о "неким идејним и политичким тенденцијама у умјетничком стваралаштву" доцније назван Бела књига, сублимирао је готово четрдесетогодишњи однос загребачких комунистичких идеолога према националном питању и свему што из тога произилази.

Душан Радовић / Архива

Лицемерно прикривајући свој национализам и сепаратизам, стално су упирали прст ка Београду, говорећи о великосрпској опасности за јединство Југославије. Најчешће на удару били су српски ствараоци. Мерена је свака њихова реч, било у њиховом делу или јавном наступу. Из ове "књиге" преносима како су скенирани Антоније Исаковић, Милован Данојлић, Момо Капор, Душан Радовић и Милован Витезовић.

ИНТЕРВЈУА и написа с неприхватљивим идејним (па и отворено антикомунистичким) порукама било је у разматраном раздобљу доиста много. Неки су се аутори с таквим порукама јављали у различитим јавним гласилима више пута (нпр. Антоније Исаковић, Милован Данојлић, Игор Мандић, Мића Поповић, Витомил Зупан, Душко Радовић и др.). Други су се јављали рјеђе (па и само једном), али је то јављање - због изречених ставова и порука - било веома запажено. Због ограниченог простора, упозорит ћемо на само мањи број написа и интервјуа из тог богатог "репертоара" (уз напомену да сви немају ни исту "политичку тежину").

АНТОНИЈЕ Исаковић, академик и књижевник, добио је велики публицитет у јавним гласилима нарочито послије објављивања његова романа о Голом отоку "Трен II", за који је добио и НИН-ову награду за 1982. годину. Из бројних Исаковићевих интервјуа ("Ауто-свет", "Зум репортер", "НИН", "Политика", "Књижевне новине", "Дуга"), упозорит ћемо на неке оцјене и ставове. У првом ширем интервјуу (Бори Кривокапићу у "Ауто-свету") Исаковић је говорио о "нашем стаљинизму", о томе како смо "ми (1948) чисти у односу на спољни свет", али не према унутра, у земљи, гдје постоји "тај најопаснији стаљинизам. Наш! Најопаснији по нас саме, по нашу сопствену револуцију". Голи оток је "позорница стаљинистичких поступака против људи који су - из обавеза, уверења или заблуде - били за Стаљина, стаљинизам и совјетски диктат. Или се у неким случајевима - нама тако чинило. То је била наша креација стаљинизма". "Четрдесет осме ми смо само казали да нисмо то за што нас оптужују. Али смо одмах хтели да покажемо да смо 'прави комунисти', прави бољшевици. Тако да смо после 1948. донели низ стаљинистичких мера".

И у интервјуу Мили Глигоријевићу ("Књижевне новине" бр. 645, 8. априла 1982), Исаковић је поновио да смо се "стаљинистичким методама обрачунавали са стаљинизмом", да смо на Голом отоку "избљували свој стаљинизам". Објашњавајући зашто је његова књига о Голом отоку морала чекати три године на објављивање, рекао је да је то "зато што је у систему који се борио против стаљинизма остало нешто од оног духа кога смо се хтели отарасити. Неки стари принципи, у новом устројству, постали су неодрживи".

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ: САТИРИЧАРИ НЕПРИЈАТНИ СВЕДОЦИ

НА КРАЈУ ћемо укратко упозорити и на два текста који се односе на функцију сатире у нашем друштву: на мишљење једног од најпознатијих сатиричара - Милована Витезовића.

У интервјуу „Омладинским“ (8. јануара 1983), који је с њим водила Бранка Чуљић, Милован Витезовић је највише говорио о сатири. „Сатира је сведочење о једном времену из самог времена, драстичним саопштавањем истина о њему. На систему је, чије је то време - време власти, да се мењањем ослободи непријатних истина, или да мерама према сатири учини те истине трајним, чиме ће оне у будућности бити још непријатнији сведоци.“

На питање, у каквом је односу с аутоцензуром, одговорио је: „Пишем што мислим. ’Мисларица’ (његова књига афоризама - н. н. се завршава са: ’Пиши дубоко!’) Афоризам: ’Они који су нас довели довде, одвешће нас још даље!’ неколико пута је бивао којегде прецртан, док га ’Политика’ није објавила. Сада, рецимо, могу да објавим оно што пре десетак година не бих могао, не само зато што су неки нови простори слободе освојени, већ и зато што иза мене стоји ово што сам до сада објавио.“ „Песимизам наших сатиричара“ - сматра Витезовић - „само су капи горчине у таласима оптимизма наших политичара.“

Милован Витезовић

На питање што мисли о „езоповском језику у омладинској штампи, посебно на тзв. сатиричним странама“, одговорио је: „Ако је време езоповско, није ли језик примеран.“

„Шта мислите о изреци: ’Сувише сам стар да нешто кудим’?“ - запитала је Б. Чуљић, а Витезовић је одговорио: „Нудим вам другу изреку: ’Прегазило би њих време да нису на тако високим положајима’“ Коментар је био: „Миловане, Миловане, колико је сати?“ (алузија на казалишну представу: „Марксе, Марксе, колико је сати?“, састављену од Витезовићевих текстова - н. н.) Одговорио је: „Бојим се да је пет до глувог доба.“

У ИНТЕРВЈУУ у који је дао Мирјани Бобић ("Дуга", бр. 223), Исаковић је проширио круг тема. По његову мишљењу "ми, као целина, идемо ка затварању по свим линијама, омеђивању, испољавању разлика, ка малим системима, уситњавању и ка међусобном отуђивању". На питање, када смо "почели нарочито да инсистирамо на националним различитостима", одговорио је да мисли "од амандмана. Нарочито од доношења новог Устава. Када смо утврдили државност. Ја немам ништа против, али онда ће да буде овако како је. Ја немам потребу да било кога задржавам. Ако смо за Југославију, онда треба неговати националне односе, али онда се морају измислити неки инструменти тог правог заједништва, јер без тога се не може". На питање о одвајањима у језику, односно о Декларацији о називу и положају хрватскога књижевног језика и Предлогу за размишљање, одговорио је да је Предлог био "једна реакција" на Декларацију. "Ми смо сматрали, добро, ако хоћете да одвојите језик, одвојите га, али смо тражили да Срби који живе у Хрватској могу да кажу да у својим школама уче српски језик. Као и Хрвати у Србији - да уче хрватски. Ако је то проблем уопште. Али сви знамо да није. Ја мислим да ми имамо један језик, али ја не могу да убеђујем хрватског писца да он пише заједничким језиком, кад он хоће да пише хрватским! Не желим да било кога вучем за руку, или како се то обично каже, да будем оптужен за некакву унитаристичку позицију"! То што га се прогласило на националисту "мирише (му) на једно бољшевизирано понашање". На питање, има ли утисак да се "Србија стално мора бранити тога што је Србија", одговорио је да је Србија "упала у ту позицију, али њу треба изменити. Србија треба нормално да живи у оквиру ове заједнице и не треба никоме да се правда". Запитан да коментира то што се у Београду "играју углавном представе о Србима", одговорио је да су то (те примједбе) злонамјерна претјеривања, али и да истини треба погледати у очи. "Ми смо једна средина која је жива, која поставља многа кључна и осетљива питања. Погледајте само београдску штампу и дневну и недељну и месечну. Иако је често била нападана, мислим да је она урадила велики посао", да је "помогла да ми сами себе сагледамо".

МИЛОВАН Данојлић, предсједник тзв. Одбора за заштиту умјетничке слободе, више је пута износио своје неприхватљиве ставове, а и путем пјесама слао отворене антикомунистичке поруке. Подсјетит ћемо само на један његов говор о нашим "неслободама" - на интервју који је дао Бранки Криловић ("Омладинске"). Говорећи о сукобу између модерниста и реалиста у литератури, Данојлић је рекао да се "апстрактна, неразумљива уметност, каква је ступила на позорницу негде око 1952. показала као послушна савезница силе и власти. Што неразумљивије, то боље за владајући поредак. И реалисти су се додворавали властима, само је њихово додворавање било старинско, приглупо и уносило је мању забуну. Реалистички концепт био је анакроничан и реакционаран, али се бар за друге није ни издавао". Из часописа "Дело" изронили су "најопаснији давитељи слободе". "Двадесет пет година у том часопису столују или из њега у свет излазе главосече, подносиоци реферата и достава, писци жанрова о сретном животу радничке класе, официри за везу између уметности и државе, уводничари и предводници и председавајући". (Данојлићев је гњев усмјерен у првом реду на О. Давича - н. н.) О "пјесницима - политичким радницима" говорио је као о политикантима и скутоношама које нитко не узима озбиљно. "Ја и иначе не марим много политичаре, не волим их ни када су на доброј страни, кад заступају уверење које и сам имам. А они невољници који носе кадионице, заслужују слегање раменима, или презир, како више волите. Да би се човек озбиљно бавио политиком, треба да се за то створе могућности. Нечије ДА има смисла једино ако укључује могућност да у сваком часу рекне НЕ. А код нас можеш бити или у колотечини, или у празнини. У том случају, ја сам за празнину."

НА питање зашто се у умјетности све више "ћути о ономе што се сада збива", одговорио је да се ипак нађу понека дјела која "спасавају част уметности", спомињући у том смислу романе Драгослава Михаиловића, филм Емира Кустурице, Јовановићеве "Карамазове" и неке пјесме Матије Бећковића, објашњавајући затим да је то, што се бјежи од сувремених тема "свакоме јасно": "Нема истински слободне атмосфере, такве атмосфере у којој се о свему, али заиста о свему, и о сваком, буквално о сваком, може написати оно што се осећа и мисли. Чим се у писању осети једна једина забрана, сенка забране, готово је, све је покварено, све почиње да трули. А ми и не знамо колико смо закочени, удрвењени, колико су нам уста згрчена и зачепљена, колико смо се удаљили од себе". У овом вијеку "Стаљин и Хитлер и њихови помагачи у име идеологије, побили (су) преко сто милиона људи. Шта можете мислити о таквом добу".

ПОДЈСЈЕТИТ ћемо и на два интервјуа МОМЕ КАПОРА који су у јавности били изазвали шира реагирања, на интервју "Младости" (бр. од 22. фебруара 1982) и црногорском "Омладинском покрету" (бр. од 10-31. марта 1982).

Капор је, међу осталим, говорио о својој генерацији која се није могла дивити старијима од себе, није то могао ни он "гледајући типове из своје улице како поздрављају Немце приликом уласка у Сарајево и испраћају их плачући, а затим урезују петокраке у своје тарабе очекујући ослободиоце. Већ после месец дана ти исти људи постајали су протагонисти новог живота". "Када је отпочео послератни дрил", када је требало "по совјетском узору уобличити мале пионире са црвеним марамама, кад се у ту сврху појавило брдо идиотских и ступидних књига које су од деце правиле кретене, ми смо се наравно на свој начин одупирали". Образовали су се, вели, на Коларчевом народном универзитету, по неким београдским кућама, у Кинотеци. "Све је то био наш отпор ступидној бирократској продукцији. Тако смо у једном тренутку постали сувише паметни, сувише образовани и са много енергије да нешто урадимо у животу. Испред нас, међутим, стајала је једна полуписмена генерација која је дошла из официрских школа и која је држала место режисера, уредника. Они су апсолутно држали све". Узор им је био Шолохов. Када су раскинули са Стаљином, било је то као да су рођеном оцу пљунули у лице. "Поред таквих људи требало је наћи простора, а они су држали штампарије, редакције, радио, позоришта. Зато је било неопходно извесно лукавство које је касније и постало једно од битних обележја моје генерације. Требало је свој свет пласирати, провући га кроз иглене уши, замаскирати да се не примети." Занимљиво је, истакао је М. Капор у "Младости", да ти исти људи "почињу данас да сами разоткривају своје непознате животне кораке на путу према успону. Испада да смо ми били малтретирани и манипулирани, а да су они заиста били преваранти, убице и лажови - појављују се фамозни мемоари у којима једни друге нападају и оптужују. Отварају се мракови о којима раније није смело да се говори, јер се сматрало да живимо у најсавршенијим од свих светова. Неки од њих заустављали су возове на отвореној прузи, како су њиховим супругама не би тресла јутарња бела кафа и имали су дипломатске магацине, испоставља се да су се руководиоци још за време рата хранили другачије од војника, испостављају се грозне ствари о којима један читав народ није имао појма. Уосталом да је тада неко и могао рећи шта о свему томе мисли, тај ни до дана данашњег не би изашао из затвора".

У РАЗГОВОРУ са "Омладинским покретом" Капор је поновио да је његова генерација била суочена "са савршеним незналицама који су управљали културом, јер су та своја места заслужили у рату". Његова је генерација морала да употреби лукавство да би освојила простор за себе, да би изразила оно што је осјећала "према тим уљезима из политике, агресивним аматерима, који су форсирали своје другове вршњаке, своје сеоске и ратне приче, свој систем вриједности, наслеђен из (за њих) благословљеног периода пријатељства са великим азијским заштитничким братом". Он објављује много зато што не зна када ће га "опет спријечити неки слични типови". "Морам да кажем брзо све што имам рећи, док се још може, док поново не дођу неки други полуписмени типови." (Након краће паузе која је услиједила непосредно послије више реагирања у јавности на споменута два интервјуа, у ствари на интервју у "Младости", Капор је поновно присутан у јавности - штампају му се књиге, објављују приче у јавним гласилима, даје интервјуе, наступа на телевизији.)

ДУШАН Радовић, пјесник и новинар, аутор бројних сатиричних прилога и афоризама у јавним гласилима, у више је интервјуа ("Студенту", "Омладинске", "Свијету", "Данасу", "Новостима-8", "Илустрованој политици") износио своје ставове и оцјене о нашој друштвеној ситуацији. Цитират ћемо само неке. У интервјуу Бранки Криловић (за "Омладинске", 15. маја 1983), Радовић је, међу осталим, рекао да су се "многи проблеми отворили и да више не може да се ћути". Он је рано избачен из Партије тако да је његово "уредниковање функционисало са ограниченим овлашћењима". Сматра да је "много конзервативне свести која се везује за Народноослободилачку борбу, а која истовремено чува привилегије и затвара друштво према будућности. Страшно је што неки људи од 60, 70 година, стари и конзервативни, блокирају ово друштво, не дају му шансу да крене напред. Шта је данас наша идеологија или племенити циљ? Да исправљамо грешке, да ловимо непријатеља. Није проблем што немамо кафе, проблем је што смо - без циља. А циљ не може формулисати моја генерација - ми смо то већ урадили и наплатили. Доста су ти мандарини конзервативне свести кројили живот, а да при томе нису свесни у ком су времену; није то онај свет из '45. И као што ја не могу схватити данашњи живот не може ни већина мојих вршњака. Али ја нисам у власти, ја никога не спречавам, ја само могу да напишем нешто па да ми после у "Књижевној речи" одговоре да сам глуп. И шта ја могу, то им допушта чињеница да не морају да ме се плаше. Страшни су они којих се још увек плаше. А било би сјајно кад би се свакоме могло рећи да је глуп, ма ко он био. Требало би спречити старце који бране своје позиције и привилегије и не дају да живот иде напред".

У ПОСЛЕДЊЕМ интервјуу ("Илустрована политика", 6. децембра 1983), Радовић је, међу осталим, говорио о "политичарима". "Сумњам у искреност оних који тврде да само нема струје, мада је очигледно да је има мање него што би требало да је буде. Мислим да то није све, да није све речено, да се нешто крије од нас. А друго: кад дође до оваквих додатних тешкоћа, јер ми смо већ у великим тешкоћама и народ је на великој муци, онда мислим да је време да се озбиљно разговара: куд нас то воде?" На питање шта мисли о формулацији "неки одговорни другови", одговорио је: "Ово стање у којем се налазимо морало је поскидати много људи с њихових положаја, али пошто они одлучују о својој судбини и не осећају се кривима - ништа им се не може догодити." И мисли да код нас "још неко дозира колико се истине може рећи, а тај који дозира себе сматра најбрижнијим човеком без обзира на то шта је урадио и какве је резултате постигао. Ово што нас је снашло мора бити последица нечијег незнања и нерада, међутим, то нико неће да призна". Хрватским цензорима је посебно засметао афоризам Милована Витезовића: "Песимизам наших сатиричара, само су капи горчине у таласима оптимизма наших политичара."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације