ДРЖАВА И ПАРТИЈА СТВАРАЈУ НОВУ ЦРКВУ: Прилози за историју злоупотребе вере у идеолошке и политичке сврхе

МАКЕДОНСКА православна црква је на Трећем црквено-народном сабору у Охриду 19. јула 1967, на 200-годишњицу укидања грчке Охридске архиепископије, прогласила аутокефалност, формирала две нове епархије, једну у Македонији, а другу за Канаду, Сједињене Америчке Државе и Аустралију, са седиштем епископа у Торонту, и донела одлуку о отварању богословије.

Македонска делегација код Папе / Архива

Текст одлука упућен је и патријарху Герману. Колико је и иза овог чина стајала официјелна политика, најбоље говори податак да је Јосип Броз наградио челника нове цркве, митрополитa Доситејa, високим државним одликовањем.

Држава је је преузела обавезу да вест о проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве пошаље у свет. После усаглашавања текста информација Савезне комисије за верска питања и Правне службе Државног секретаријата за иностране послове, 10. августа 1967. упућена је на адресе 58 југословенских дипломатско-конзуларних представништава. Крајем децембра иста информација је поново упућена на исте адресе.

Синод Српске православне цркве због новонастале ситуације састао се 15. августа. Архијереји су прочитали писмо Синода Македонске православне цркве од 19. јула о проглашавању аутокефалности. Патријарх је саопштио да је све поглаваре православних цркава обавестио о закључку прошлог архијерејског Сабора. С тим у вези, на крају је одлучено да ванредно заседање Сабора буде сазвано за 14. септембар 1967. године.

Међутим ни власт није седела скрштених руку, 27. августа патријарха је позвао Мика Шпиљак, председник Савезног извршног већа, а два дана касније и Ђурица Јојкић, председник Извршног већа Србије. За њих је коначно решење било само ако патријарх и епископи у Београду признају самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве.

ПОЛИТИЧКИ притисак на поглавара Српске цкве и Синод ишао је са свих нивоа власти и савезних и републичких. Они су тврдили да је питање аутокефалности МПЦ превасходно политичког карактера, и неприхватање ове одлуке су тумачили да СПЦ заоштрава однос према држави.

Међутим, на Сабору, 14. септембар 1967. године, је донет једногласан закључак: "Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр. 44/зап.10 од 24/11. маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје мајке Цркве у расколничку верску организацију, те сходно поменутој саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак.

Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама..."

На одговор политичара из Скопља није се дуго чекало: оптужили су патријарха Германа да негира македонску државност Социјалистичке Републике Македоније и да је третира исто као Бугари и други непријатељи земље. Користили су сваку прилику да истакну како је Македонска црква наследник Охридске архиепископије која је старија и од Српске православне цркве.

ОЧЕКУЈУЋИ овакве нападе у Патријаршији су ангажовали тада најпознатије црквено-правне стручњаке да дају одговор на питање да ли МПЦ има услова за добијање аутокефалности. У својим рефератима др Сергије Троицки, др Благота Гардашевић и др Бранко Цисар уз детаљан историјски преглед, изнели су да је садашња Охридска архиепископија у СР Македонији само по имену и ни по чему другом наследник некадашње грчке Охридске архиепископије. На ово питање, у писму и патријарху Герману одговорио је и грчки митрополит Јаков: "Охридска архиепископија увек била грчка, с архиепископима, митрополитима и епископима Грцима, да је у њој службени језик био грчки. Никада није имала чисто словенско "македонско" обележје, нити је била аутокефална црква, ни за време византијског периода, ни под Бугарима, Србима и Турцима, а ни Васељенска патријаршија јој никада није признала аутокефалност." Он је успут подсетио да је аутокефалност у домену Цариградске патријаршије, и да је тај проблем решен још 1920. године.

Патријарх Герман са Јованком и Јосипом Брозом / Архива

Почетком октобра 1967. године патријарх цариградски Атинагора долази у посету српској Патријаршији. Мада се разговор водио о сусрету цариградског патријарха и папе, патријарх Герман је покренуо и питање проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. После овог сусрета патријарх Атинагора писао је митрополиту Доситеју и саветовао га да се врати у крило мајке Цркве.

У марту 1968. године, председника СИВ-а, односно југословенске владе, Мике Шпиљака састао се са патријархом Германом и осталим члановима Синода. Поред Шпиљка овом сусрету су присуствовали Мило Јовићевић и Радосав Перовић, председник и саветник Савезне комисије за верска питања. Према очекиваном следу, Шпиљак је изјавио је да је данас тешко прихватити тврдњу да је то искључиво црквено-канонски проблем. Сматра да је питање односа између две цркве национално-политички проблем. Даље је истакао да је Македонија самостална република и да се македонска нација бори за своју пуну афирмацију у свим областима друштвеног живота, па и на питању аутокефалности своје цркве.

ПОСЛЕ неколико нових састанака државних руководилаца с патријархом Германом, Синод је 26. новембра наложио епископима сремском Макарију и бачком Никанору да посете митрополита Доситеја и остале македонске епископе како би још једном размотрили проблем.

Македонци су одбили молбу гостију да се врате у крило Српске православне цркве и понудили услове под којим ће водити разговоре: одлука о аутокефалности не може се променити, Сабор Српске православне цркве треба да поништи своју одлуку од 15. септембра 1967. да Синод стави ван снаге одлуку о покретању поступка против македонских архијереја. Тек по испуњењу тих услова, спремни су за разговоре.

Македонска Комисија за верска питања саставила је 21. априла 1969. веома опширну информацију "Руководство Српске православне цркве не престаје са националистичким и шовинистичким акцијама противу Македонске православне цркве и СР Македоније", очигледно у намери да оптужи Паријаршију у Београду да већ 25 година настоји да спречи развој Македонске православне цркве. Информација је представљала неку врсту притиска на државне органе како би они посветили више пажње српским архијерејима уочи предстојећег Сабора. У овој информацији је стајало да је патријарх Герман у разговорима са представницима амбасада Грчке, СССР и других говорио са антимакедонских позиција. На крају се инсистира да се изједначи третман Македонске и Српске православне цркве у федерацији.

Средином јуна 1969. у кампању против Синода СПЦ укључује се и Савезна комисија за верска питања. "Између државе и СПЦ, по питању аутокефалности МПЦ, постоје потпуно различита схватања. Став је државе да је питање аутокефалности МПЦ ствар македонских верника, да МПЦ има право на аутокефалност, да то није само црквено већ национално-политичко питање. Руководство СПЦ упорно инсистира на томе да је то искључиво црквено питање и да МПЦ треба и даље да остане као део СПЦ". Затим су наведене већ познате оптужбе против архијереја, њихових изјава, као и осуде појединих догађаја, иступања цариградског патријарха, саопштења и тумачења Српске православне цркве. Осуђена је и одлука Сабора одржаног маја 1969. године, којом је Синоду наложено да настави судски поступак против расколника. На крају је поменута чак и здравица александријског патријарха Николаоса, изречена у Патријаршији почетком маја 1969. године, који је подржао београдску Патријаршију.

КРАЈЕМ седме деценије XX века Македонска православна црква је имала архиепископију у Скопљу, три епархије у Македонији (Преспанско-битољску, Злетовско-струмичку и Дебарско-кичевску) и једну у дијаспори Америчко-канадско-аустралијску. Служило је око 250 парохијских свештеника, школовало се око 90 богослова у богословији Свети Климент Охридски у Драчеву. Штампан је лист "Весник"...

Српска православна црква је, по ко зна који пут, нудила Македонској православној цркви могућност покајања и враћања у матично крило. Како се то није десило после три године, покренут је црквено-правни поступак. Епископ жички Василије, 20. априла 1970. године, доставио је Синоду оптужницу против виновника стварања расколничке организације и предложио да се одредбе канона примене.

Власт у Србији реаговала је страховитим политичким притиском на патријарха Германа, да је он био присиљен, да те године на Сабору, одложи све расправе и доношење било каквих одлука о Македонској православној цркви и њеним архијерејима.

Југословенски политички руководиоци истовремено покрећу нову дипломатску активност не би ли било обезбеђено признање аутокефалности Македонске православне цркве бар од неких помесних цркава. Позивају на разговоре совјетског, румунског, бугарског амбасадора са истом поруком да врх југословенског руководства нема ништа против да њихове цркве признају аутокефалност.

У наредних пет-шест година односи Српске и Македонске православне цркве, изузимајући неке споредне додире, као да су били потпуно прекинути. Држава се бавила другим проблемима (Маспок у Хрватској, либерали у Србији, Устав из 1974. године...), па је признавање аутокефалности Македонске православне цркве стицајем тих околности одложено за нека друга времена.

МИТРОПОЛИТ Доситеј обратио се 22. априла 1977. Синоду Српске православне цркве предлажући да наставе разговоре на основу одлука њеног Сабора из 1959. године. Сабор је тај захтев разматрао и наложио Синоду да одреди комисију за разговоре. Синод је то и учинио 30. септембра именовавши епископе шабачко-ваљевског Јована и бањалучког Андреја, др Душана Кашића и др Благоту Гардашевића за чланове. Две комисије су се састале 9. маја 1978. у манастиру Прохор Пчињски, али разговори нису дали никаквих резултата, јер је македонска страна све време инсистирала на признавању аутокефалности. Крајем године Синод Македонске православне цркве је поново предложио наставак разговора. Комисије су разговарале 17. и 18. децембра у манастиру Свете Богородице у Калишту на Охридском језеру. Како је свака страна остала на свом, сусрет је завршен без резултата.

Македонци су пред заседања Сабора Српске православне цркве, маја 1981, поново упутили захтев да им се призна аутокефалност. Сабор је то разматрао 19. маја и одлучио да у том захтеву Македонске православне цркве нема ничег новог и да се остаје на одлуци Сабора из 1967. године. Сутрадан је умро митрополит Доситеј. Македонци су 19. августа 1981. изабрали новог поглавара - митрополита Ангеларија. Он се 1. фебруара 1982. обратио Српској православној цркви ради признавања аутокефалности Македонској православној цркви. Синод је писмо проследио Сабору, који је закључио да остаје при ранијој одлуци.

Митрополит Ангеларије се обратио још неким православним црквама, али је добио одговор да је давање аутокефалности у надлежности цариградске Васељенске патријаршије.

РАСПАД Југославије одразио се и на прилике у православљу на територијама некадашњих република тада независних држава. Обнављени су разговори о разрешењу проблема раскола, то јест одвајања Македонске од Српске православне цркве.

Разговори са Македонцима су трајали више година и окончани су заједничким договором у Нишу 17. маја 2002. године. У име Српске православне цркве били су епископи нишки Иринеј, бачки Иринеј и врањски Пахомије и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Са македонске стране били су митрополити аустралијски Петар, дебарско-кичевски Тимотеј и струмички Наум.

Договорено је да Српска православна црква признаје епархијама у Македонији, то јест Охридској архиепископији, и дијаспори, широку црквену аутономију засновану на одлукама Сабора Српске православне цркве из 1959. године, као и да се питање коначног решења оставља за друга времена, а у складу са канонским саборним поретком јединствене Православне цркве. Договор је формулисан у 17 тачака у којима је био регулисан начин његовог остварења. То је требало да буде почетак дуготрајног канонског пута којим би се успоставио вековни поредак у оквиру једне саборне Православне цркве.

На седници Синода Македонске православне цркве петорица архијереја (од седморице) су прихватила договор. Потом је 28. маја 2002. у Скопљу обзнањено да је договор имао само радни карактер а не и обавезујући. Тако су распршене наде у мирно окончање проблема.

НЕ ОСВРУЋУЋИ се на понашање македонских архијереја, Српска православна црква је на мајском Сабору 2003. године одлучила да формира Синод Охридске архиепископије. Једна од основа била је одлука митрополита велешко-повардарског Јована Вранишковског да прихвати Нишки споразум. На Сабору су изабрана двојица нових епископа новоформиране архиепископије (Јоаким и Марко). Обнављање Охридске архиепископије од стране Српске православне цркве и давање томоса о аутономији имали су канонске основе. Потом је Српска патријаршија о својим одлукама обавестила све сестринске цркве. Посебан значај био је у томе што је она на тај начин, то јест преко Српске патријаршије, постала део Православне цркве.

Међутим, дошао је удар из Скопља: митрополит Јован је оптужен за неколико кривичних дела и ухапшен па му је одржано више суђења. Сачињено је неколико пресуда па је добио вишегодишњу робију. Истовремено, и други епископи Охридске архиепископије доживљавају шиканирање разних врста. После бројних молби које су долазиле са разних страна, па и из средишта Европске уније, однос према овим архијерејима донекле је ублажен. Али, суштина је остала иста: у Скопљу нема признавања Православне Охридске архиепископије.

Препоручујемо

Друштво

28 103

ЛАЖИ СРУШИЛЕ ОБЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: И краљу Александру и Титу одговарало да сакрију истину о злочинима Хрвата над Србима

03. 01. 2021. у 17:09

Друштво

0 3

СРБИЈА ЈЕ ПОНУДИЛА РУКУ ПОМИРЕЊА: Југославија је рођена у време ратне драме која је поделила јужнословенске народе

04. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације