РАСКОЛ СА БЛАГОСЛОВОМ КОМУНИСТИЧКИХ ВЛАСТИ: Сви патријарси у послератном периоду били су суочени са проблемом цркве у Македонији

ИСТОРИЈА Српске православне цркве обилује неочекиваним догађајима и обртима, али и дубоко трагичним збивањима која су остављала дугорочне последице.

Архива

Македонски раскол, који траје и данас, један је од таквих догађаја. Српска патријаршија упркос истинском и искреном труду није успела да са црквеном организацијом у Македонији пронађе заједнички језик. Истовремено, прича о македонском расколу јединствена је хроника мешања политике у црквене послове, манипулације, спровођења националног и верског инжењеринга.

Доказа за то је много. Насилно одвајање, уз политичку и државну подршку, делова једне самосталне или аутокефалне цркве и неканонско стварање друге верске заједнице и самопроглашење њене аутокефалности ретко се дешавало у историји хришћанства. Али, то се десило Српској цркви када је, несумњиво вољом државе, на њеном једном канонском делу организована псеудоцрквена заједница названа Македонска православна црква.

КПЈ је још пре Другог светског рата обзнанила своје виђење решавања националног питања у Југославији, што је резултирало послератним државним устројством са шест република и две аутономне покрајине (у саставу Србије). Црна Гора и Македонија тада постају републике у којима треба решити српско национално питање: у Македонији кроз стварање црквене организације независне од Патријаршије у Београду, а у Црној Гори проглашењем црногорске нације и, у зависности од воље политичког врха, евентуалним понављањем црквеног сценарија из Македоније.

СА ПРОБЛЕМОМ црквене организације у Народној, касније СР, Македонији, суочавали су се сви патријарси који су у послератном периоду нашли на првосвештеничком трону Српске православне цркве. Настао је у време Гаврила Дожића (1946-1950), био је присутан и у време Викентија Проданова (1950-1958), да би кулминацију доживео у периоду архипастирства Германа Ђорића (1958-1990), и остао канонски нерешен до данашњих дана.

Мада се проблем тицао првенствено југословенске државе чији чиновници су га и створили и тобоже решавали, а више СПЦ, јер је настао на њеном телу, за њега су биле заинтересоване и друге помесне православне цркве, у првом реду бугарска, и, на посебан начин, Ватикан. И руски архијереји вршили су снажан притисак на Српску цркву да призна нову црквену организацију у Македонији, а у складу са политичким интересима државних власти Совјетског Савеза.

Први македонски црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године. Тада је изгласана резолуција да се обнови Охридска архиепископија под именом Македонска самостална православна црква, која неће бити потчињена ниједној цркви, и са својим народним епископима и свештенством. Први македонски архијереј, како је одлучено, носиће титулу "охридски архиепископ", а црква ће се звати "Свето Климентова охридска архиепископија".

Архијереји СПЦ су на конференцији 12. марта 1945. године одбили да прихвате захтев македонског Иницијативног одбора за одвајањем из мајке цркве и закључили да је он неканонски. Надлежном архијереју, митрополиту скопском Јосифу, наложено је да отпутује у Скопље и тамо сагледа ситуацију и предузме све што је неопходно у таквим приликама. Држава то није дозволила. На стварање нове црквене организације Синод је званично реаговао тек 22. септембра 1945. доносећи "Одлуку на резолуцију Иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве". Ту одлуку, међутим, није могао да обелодани у наредна два месеца.

Патријарх Гаврило се вратио 14. новембра 1946. у Југославију и затекао бројне проблеме, међу којима је најдраматичнији био онај у Македонији. Свети архијерејски сабор састао се 16. новембра 1946. први пут у редовном заседању после оног од 27. марта 1941. године. Сабор је подржао све одлуке Синода на чијем је челу био митрополит Јосиф.

У међувремену, Иницијативни одбор је забранио свештеницима да у храмовима у Македонији помињу име патријарха Гаврила, да примају "Гласник" Српске православне цркве и дистрибуирају патријархову Божићну посланицу.

Устоличење патријарха Германа / Архива

НА САБОРУ СПЦ, који је трајао од 30. априла до 13. маја 1947, закључено је да би требало предузети све да буде сачуван вековни црквени поредак.

Црквени суд Митрополије скопљанске исељен из Врања, где је био привремено смештен после забране повратка свештеницима у Скопље, а митрополит Јосиф је протеран из града уз демонстрације, вређање и претње.

Патријарха је у наредним данима посетило неколико свештеника из Македоније. Један од њих, Нестор Поповски је затражио оснивање самоуправне цркве у Македонији која ће, како је рекао, бити у канонском јединству са српском Патријаршијом, сматрао је да би њени епископи требало да буду тамошњи људи и да назив Српска буде измењен у Југословенска патријаршија. Патријарх је одговорио да нема ништа против избора домаћих свештеника за епископе, али је додао да они морају да испуњавају канонске услове.

У наредним годинама, проблем није решаван, свака страна је радила по свом, а држава је имала преча посла; Патријаршија је била принуђена да ћути, а у Македонији су настављали црквени живот у новим околностима и условима, али без архијереја.

Смрт патријарха Гаврила, хапшење митрополита Јосифа и долазак чланова македонског Иницијативног одбора на изборни Сабор (вољом државе), створили су донекле нову ситуацију. Избор епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова за патријарха (1. јула 1950) довео је до промена у ставу СПЦ према захтевима Иницијативног одбора. Главни пропагатор решавања црквеног проблема у Македонији на начин како је то учињено био је Савез удружења православног свештенства, чиме је послужио као полуга власти против цркве.

Македонци су најпре захтевали посебну цркву, потом су тражили аутономију са домаћим епископима, домаћим свештенством и викарним епископом Доситејем Стојковићем и македонским језиком у службеној употреби, што је Архијерејски сабор 1955. године и прихватио. Из Македоније су, 16. маја 1958. године, у договору са патријархом, доставили Синоду листу кандидата за епископе са њиховим биографијама. Били су то ожењени свештеници Нестор Поповски, Тома Димовски и Спиро Попоски, и Влатко Захировски, професор гимназије.

ТИТО је 28. маја 1958. године примио чланове Сабора СПЦ и изразио је наду у повољно решење црквеног питања у Македонији, што је значило да тај проблем мора у веома кратком времену бити разрешен, на Сабору. Сабор је 10. јула избор епископа за три упражњене епархије одложио с образложењем да ниједан од четворице кандидата не испуњава канонске услове (сви су били у брачној заједници), а патријарху је наложено да за наредни Сабор понуди нову листу кандидата.

Добривоје Радосављевић, Милоје Дилпарић и Иса Јовановић у Савезној комисији за верска питања примили су врх СПЦ и цркву упозорили на потребу окончања црквеног проблема у Македонији без обзира на канонске и друге сметње.

Викентије је 5. јула изненада умро. Две недеље касније, 20. јула 1958, састали су се Добривоје Радосављевић и Милоје Дилпарић из Савезне комисије за верска питања, Мићо Рапајић из Државног секретаријата за унутрашње послове, Доне Илијевски из македонске Комисије за верска питања и Страхил Гигов из Извршног већа Македоније. Закључено је да за 23. јул буде заказана седница Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији у проширеном саставу на којој ће бити само констатовано да Сабор 10. јуна није решио црквено питање у Македонији на задовољавајући начин и према датом обећању, па ће они (Македонци) сазвати црквено-народни сабор.

Планирано је да на том скупу Иницијативни одбор предложи обнављање Охридске архиепископије, која би била у персоналној унији са СПЦ преко патријарха српског и избор три епископа за епархије у Македонији. Договорено је да се све одлуке са тог скупа, у форми меморандума, доставе Синоду СПЦ. Мато Радуловић је добио задатак да викарног епископа Доситеја Стојковића убеди да прихвати место једног од епископа.

Држава је одлучила и да изборном сабору за новог патријарха присуствују и представници из Македоније. Такође је заузет тврд став да македонски црквено-народни сабор буде одржан без обзира на то да ли ће нови патријарх дати благослов за тај скуп и пристати да буде покровитељ.

Планирано је да после црквено-народног сабора изабрани епископи буду хиротонисани у Београду, а ако српски архијереји то одбију, да се ступи у контакте са другим аутокефалним црквама.

У Скопљу су започели убрзане припреме за остварење онога што је одлучено у Београду. Тако је 19. септембра 1958. Иницијативни одбор упутио Савезној комисији за верска питања предлог резолуције са сабора који се припрема, на разматрање и сагласност.

ПОСЛЕ избора за поглавара СПЦ патријарх Герман је кренуо у серију посета државним функционерима, па и у решевање проблема у Македонији. Добио је и позив за црквено-народни сабор на коме је планирана обнова Охридске архиепископије која ће бити у персоналној унији са српском Патријаршијом. Он је то одбио са образложењем да је реч о цепању Српске цркве. Молио је македонску делегацију да не пренагљује и да не уради нешто што више никада неће моћи поправити.

Доситеј Стојковић / Архива

Герман је на састанку са Добривојем Радосављевићем и Милојем Дилпарићем, 29. септембра 1958.године, заузео став, да кад је македонски Црквено-народни сабор већ сазван, да би га требало и одржати. Међутим, још једном је упозорио да начин на који буду донете одлуке може ићи у корист учвршћивања постојеће црквене организације СПЦ или водити ка њеном расцепу.

Добривоје Радосављевић је имао став - македонска Црква последица македонског националног ослобођења и извојеване равноправности и да је покушано да се македонско црквено питање реши што мирније и безболније, у интересу и СПЦ. Споменуо је чак да је надбискуп скопски Смиљан Чекада понудио да папа обави хиротонију изабраних епископа и упозорио да ће, ако Сабор буде ишао на заоштравање, против себе окренути и српске православне вернике и свештенике.

Владика Доситеј је три дана касније затражио пријем код Радосављевића. Према службеној белешци, епископ је дошао да обавести Радосављевића да је прихватио позив Македонаца да буде један од кандидата за епископа Македонске православне цркве, који би требало да буде изабран на Црквено-народном сабору у Охриду. Обећао је лојалност, савестан рад за најбоље интересе државе и Цркве и замолио домаћина за подршку и помоћ. Рекао је и да је своју одлуку изложио патријарху и Синоду, тако да су упознати са његовим одласком у Македонију.

Програм који је 20. јула договорен у Савезној комисији за верска питања је остварен готово у целини у наредним месецима: Црквено-народни сабор је организован од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду, донет је Устав Македонске православне цркве, а викарни епископ Доситеј Стојковић је постављен за митрополита македонског. Устоличење су обавили цивили и обични свештеници 12. октобра у Скопљу, у Храму Светог Мине.

ДРЖАВНУ власт је посебно интересовало како су помесне цркве примиле проглас у Охриду о стварању Македонске православне цркве. Државни секретаријат за иностране послове је 28. новембра 1958. затражио од подређених дипломатских службеника у иностранству да прикупе сва реаговања објављена у тамошњим медијима. По пристизању свих извештаја, Савезна комисија за верска питања је начинила "Информацију о православној цркви у Македонији", за интерну употребу.

У том спису је, поред осталог, наведено: "У вези са обновом Охридске архиепископије и стварања Македонске православне цркве, скоро сви епископи у НР Србији коментарисали су да је то учињено мимо канона, да је требало ићи преко Синода, да се овим цепа јединство Цркве и Српство, да је овим много ослабљена власт епископа над свештеницима...

Нарочито оштро реаговали су рашко-призренски епископ Павле, шабачки епископ Симеон и тимочки епископ Емилијан, али на све ове као и на остале епископе утиче крајње непријатељски став епископа бањалучког Василија, који тражи да се митрополит Доситеј и два македонска епископа изведу пред црквени суд и прогласе расколницима. Међутим, у ставу свих епископа исто тако се испољава и бојазан да не дође до јачег заоштравања односа цркве са државом."

Притиском државе и одлукама у Охриду, Сабор СПЦ стављен је пред свршен чин, па је покушао наћи компромис у решавању македонског црквеног питања. Сабор је 19. јуна 1959. закључио: "Сабор у потпуности одобрава став Синода по питању црквено-народног сабора одржаног без одобрења СПЦ у Охриду 4-6. октобра 1958. године, самовољног одласка викарног епископа топличког Доситеја на сабор и неканонског избора епископа, што је изложено у седмој седници Светог архијерејског сабора од 10. јуна 1959. године."

Македонско црквено питање је са политичког становишта било решено, али је и даље остало отворено у црквено-канонском погледу. Поред свега, МПЦ је била потпуно самостална у области својих унутрашњих послова, а архијереји СПЦ нису правили тешкоће, нити даље заоштравали ситуацију. Патријарх Герман се изјашњавао више пута као поглавар обе цркве, добронамерно је објашњавао МПЦ, у неким црквеним делегацијама водио и представнике из Македоније, прихватао је стварање македонских црквених општина у иностранству. Македонци у међувремену нису покретали иницијативу за коначно сређивање односа.

Веровање патријарха Германа у искреност митрополита Доситеја да ће заједнички радити на решавању проблема истопило се већ 26. јула када су митрополит Доситеј и новорукоположени епископ Климент за епископа злетовско-струмичког хиротонисали Тому Димовског, који је нешто раније замонашен добивши име Наум. Тако је Македонска православна црква дошла до тројице архијереја и права на формирање синода. Велику радост због тога изразио је Добривоје Радосављевић шаљући телеграме и патријарху Герману и Синоду у Београду.

У НАРЕДНИХ неколико година избијали су због македонског црквеног питања неспоразуми и несугласице, који су доводили и до оштријих сукоба. Први од њих догодио се јануара 1961. када је у Патријаршији разматран Устав МПЦ и примећено да од препорука Сабора ниједна није прихваћена.

Македонска црква је живела свој пуни унутрашњи живот. Крајем 1962. имала је тројицу епископа, 221 свештеника, 80 монаха, 745 храмова и 70 манастира. Међутим, за било какву активност у спољним односима, претходно је морала да затражи сагласност патријарха Германа, што је неретко изазивало неспоразуме. Да би то предупредила, републичка власт у Македонији је инсистирала да МПЦ затражи признање од других помесних цркава, како би самостално могла да општи са њима

Држава је у том тренутку била опседнута још неким другим питањима у вези са Српском православном црквом. Наиме, требало је коначно решити проблем српске политичке емиграције искористивши њено раздвајање по црквеном питању и око епископа америчко-канадског Дионисија. Управо те околности Македонци су покушали да искористе.

Савезна комисија за верска питања расправљала је 18. маја 1964. о политици државе према Српској и Македонској цркви. За нормализовање односа двеју цркава предложено је неколико решења. Овом телу припадала је одлучујућа улога у односима Српске и Македонске цркве.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ЧЕДОМИР ПОПОВ: Седамдесет година није било довољно да се створи једна иоле подношљива државна заједница

08. 01. 2021. у 12:31

Друштво

0 5

ЈОВАН ДЕРЕТИЋ: Иако су национална решења у обе Југославије била супротна и у једном и у другом случају дошло је до међунационалних трвења

08. 01. 2021. у 10:42

Друштво

1 1

ДРЖАВА ИЛУЗИЈА И ПРОПУШТЕНИХ ШАНСИ: Историјски форум "Књижевних новина" из 1988. је сведочанство о једном турбулентном времену

05. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације