ФАТАЛИЗАМ НАЦИОНАЛНИХ ИДЕОЛОГИЈА: Од монархистичког централизма до комунистичке конфедерације

НА позив "Књижевних новина" да учествује у "Историјском форуму" Бранко Петрановић (1927 - 1994) универзитетски професор, доктор правних и историјских наука, један од најбољих познавалаца наше најновије историје, изнео је бриљанту паралелу и анализу државних оквира предратне и поратне Југославије. У тој ретроспекцији седмодеценијског искуства осветлио је узроке због којих се нису остварила сва велика очекивања од нове државе на Балкану.

Краљ Александар проглашава краљевину Југославију 3. октобра 1929. године

КОНЦЕПЦИЈА коју сам износио последњих година могла би се свести на тезу о "старој" и "новој", "првој" и "другој" Југославији, идеје заједнице и државног оквира (територијалног простора, такође, у делу територија које су прикључене Југославији после мировних уговора), уз изразити, неспорни дисконтинуитет са интерним грађанским поретком.

То одговара често изношеној формули да без "старе" не би било ни "нове" Југославије. Други део моје тезе, коју сам више пута јавно саопштавао, састоји се у томе да нема превазилажења кризе док се поново не успостави јединствена федерација. Историјски је осведочено да она друкчије не може да живи: реч је о искуству унитаристичко-централистичке формуле и ове деформативно конфедеративне (консензусно-паритетно-договорне).

Некако се уобичајило последњих година да се каже како нема форме унутрашње реорганизације Југославије која није примењена ових седамдесет година. И помало скептично, да не кажем безнадежно, сматра се да се више ниједна нова формула не може наћи. Мислим, она која није већ проверена, испитана и напуштена, односно сахрањена. С тог гледишта, могли бисмо рећи да обележавамо време Југославије "од колевке па до гроба". Трнем од овог песимистичког, нестварног и нихилистичког слогана. Тим пре, што многи истраживачи - историчари Југославије знају - заједно са многобројним Југословенима, патриотима - да југословенска федерација из Јајца и Београда, 1943. и 1946, 1953. и 1963. није одумрла, није се иживела, није нестала са сцене природним путем; није од врховних жречева уставне реформе 1968 - 1974. ни суспендована за одрећено време, већ трајно склоњена; она је једноставно насилно уклоњена, елиминисана свесно. Доктринарне пројекције и теоријске аргументације су декор стварне "демонтаже" федерације у име либерализације односа и "национа".

КОЛИКО ли је националистичких захтева из времена 1968 - 1971. године усвојено у облику уставних решења. Било је идеалиста, али и далеко више поданика који су поздрављали поменута решења. Други климају главом по обичају, док се први нису први пут опекли уверени у илузионистичку представу о новом типу федерације, о самоуправној федерацији, преображају нашег унутрашњег уређења у складу са наводним процесом еманципације и демократизације југословенског друштва. Уместо "државног концепта" добили смо "самоуправни тип федерације". Последице промена, са становишта негативног развоја, трпимо све до данашњег дана. Тријумф националних бирократија, националних економија и националних радничких класа је довео до тоталне атрофије југословенских снага, органа и функција у државно-правној и партијској сфери. Заустављање тога процеса у условима наше вишенационалности чини нам се могућим само повратком на јединствену федерацију (да ли треба и истицати да она није синоним централистичке), као генералне претпоставке за обезбеђивање јединственог тржишта, економске интеграције, свакако на основама истовремене демократизације политичког система.

Политичка хегемонија српског грађанства

СРБИЈА се борила за ослобођење свих југословенских народа, али тим народима Пашић није признавао право на самоопредељење. Никола Пашић је припадао конзервативним политичарима, а и ушао је у Краљевину у дубокој старости, када је већ био формираних политичких погледа. Преко југословенског питања, радио је на еманципацији Србије и Срба. Полазио је од чињенице да су Срби највише дали за нову државу - као што и јесу. Улазећи у велику југословенску заједницу они су се одрекли и своје државе, као и Црногорци, уједињујући се са Србијом. Пристајао је и на федерацију уз претходно разграничење Срба, Xрвата и Словенаца (тријализам), али је то било више него тешко остварљиво због мешања Срба и Хрвата. Срби су били насељени свуда широм Југославије, сем у Словенији. Тако је стварање Југославије (заједничког крова) било за оно време вид решавања српског питања. У процесу борбе за југословенско уједињење нестале су 1917. две главне претпоставке које су могле олакшати Пашићеве замисли. Мислим на слом царске Русије, а са њом православља.

Пашић није разумео или је исувише потценио народе који су ушли у Југославију. Словенци нису имали државу, али су њихов идентификацијски фактор култура и језик. Није схватио да Хрвати имају стару државу, традицију особеног карактера и да су у стању изазвати јаку опструкцију и неприхватања када крену. Како друкчије објаснити нагли пораст утицаја Стјепана Радића у новоствореној држави? Традиција државе код Срба и Црногораца је друкчија него код Хрвата, али не значи да и код Хрвата није дубоко усађена у свест (као државно-правна традиција са свим пактовима, прагмагичким санкцијама, нагодбама с почетка XII века до 1918. године, без обзира што то некоме може наличити на нотарски стил).

ГРАЂАНСКА мисао ће тек после Другог светског рата окривљавати српско ангажовање "преко", нарочито жигошући Светозара Прибићевића који је уводио монарха и Пашића у "непотребне" борбе око хрватске и словеначке аутономије, уместо да пажњу усмеравају према југу. У стенографским белешкама предратне Народне скупштине, могу се прочитати критике на рачун српске политике која је на југ слала најгоре кадрове. Истицао се, насупрот Југославији, пример Француске, која је у Алзас и Лорену слала - како се каже - "идеалисте".

Може ли критички прилаз грађанско-монархистичкој политици испуштати чињеницу да је период Краљевине кратко трајао (самоуправљање траје два пута дуже, а земља је заглибила до краја, идеали револуције истрошени, а субјективни фактори политике нејединствени и расточени, стожери нациократија); затим да је идеја унутрашњег уређења еволуирала, да су српско грађанство и бирократија имали савезнике у другим бирократијама, да су франковачко-клерикалне снаге и сви сепаратистички, антијугословенски центри и покрети злоупoтребљавали антисрпски комплекс своје и других буржоазија.

Тито говори на заседању АВНОЈ-а у Јајцу

ИСТОРИЈСКА наука, дакле, дугује да одбацује идеологизиране приступе Југославији, Србији, Хрватској, Коминтерни... Мислим, пре свега на појам великосрпског хегемонизма, улогу Коминтерне према Југославији 1925 - 1935, на схватање да се држава може градити на јединству бирократије уместо на економији, привредној интеграцији; тези о "београдској тиранији" као еквиваленту за усташке злочине, што није било прихватљиво ни за Хитлеровог генерала Глезе фон Хорстенауа. Зашто се на Србе мора гледати као на уроћене централисте? Неодржива је теза да је међу Србима федеративна форма уређења између два светска рата страна. И међу Србима је и те како било присталица и твораца различитих федеративних пројекција. Па и линеарна критика централизма није уважавала нијансе и модалитете на појединим деоницама развитка, у уставноправним фазама... Зар идеја компромисног националног унитаризма није сачувала имена Словенаца, Срба и Хрвата? Нису преко ноћи ишчезле ни покрајинске зладе и локални органи упркос централизацији. Реч је и о невиђеној политизацији у условима парламентаризма. Оштрица принуде је несумњиво погађала комунисте. Тај класни моменат јасно је ставио до знања противницима Милорад Драшковић у формулацији да Вуковарски конгрес и Нацрт конституције не иду заједно. Грађанска демократија је јасно разазнавала противнике режима од противника система.

Уједињење и јединствени економски поредак

НОВА држава добила је и јединствено тржиште, без унутрашњих граница и царина, без ограничења кретања људи и капитала. Такво тржиште је било претпоставка развоја производних снага, мада југословенска буржоазија није извела индустријализацију земље. Мора се рећи да за то није било довољно ни времена, а на другој страни, да је и постојеће време у много чему могло да се означи као кризно (уставноправни провизориј, притисак Италије, последице светске економске кризе са закашњењем, почетак рата de facto 1935, са агресијом Италије у Африци, избијање светског рата септембра 1939. године).

По свом географском положају Југославија је могла постати посредник између "индустријског запада и аграрног истока". Нова држава је створена у условима тешке економске исцрпљености неких субјеката који су је сачињавали (Србија, Црна Гора, посебно). Шта тек да кажемо о ратним разарањима, необрађиваним пољима, запуштеној и порушеној индустрији? А жртве? Србија је изгубила једну четвртину свог живља. Беспримеран случај у модерној историји.

КРАЉЕВИНА СХС је била држава противуречне економске структуре, неравномерног развитка, привредне неједнакости. Разлике су биле драстичне, док су у једним крајевима Југославије спровођене мере индустријске револуције, дотле је у другим текла борба да петролејка замени луч. Тежиште индустрије Аустро-Угарске налазило се у Аустрији и Чешкој, али је она изграђивана и у Словенији и Хрватској. Македонија није била само подељена између четири државе 1912 - 1913. већ је била разбијена и њена привредна целина под Турском. Босанска привреда (рударство и шумарство) развијала се на бази аустроугарског капитала до 1918. године.

Економска политика нове државе тешко је могла да се формулише у условима спајања различитих делова државе у једну целину, разноликих система и стандарда, оштрих политичких борби око унутрашњег уређења, немирних граница, деловања терористичких група ВМРО и качака под заштитом Италије и Бугарске.

Очекивања и стварност

ЈУГОСЛОВЕНСКО уједињење и уопште живот у југословенској држави политички су осмишљавани, али не и економски. Прављени су политички програми, а више него мало је или нимало било економских пројеката. Тако то траје пуних седам деценија. Ефемерног карактера су: хаос почетног економског либерализма; Јевтићева организација јавних радова; Стојадиновићева недовршена политика националне економије; индустријализација совјетског типа у нашим постратним условима; смеша мера познатих под називом "Програм дугорочне економске стабилизације", која никада није остварена.

Изгледа вредно да се у ретроспекцији подсетимо очекивања једног либерала о савладавању економског сепаратизма уједињењем, распадом једне у суштини феудално-конзервативне творевине каква је била Аустроугарска. Творци оновремене југословенске државе знали су да би политичко јединство било илузорно ако се не би обезбедило економско јединство. Стојан Рибарац, министар трговине Краљевине СХС марта 1919. године, сматрао је да неће ваљати "ако у новој држави једна покрајина буде од друге удаљена преградама ма какве врсте, ако се промет измећу једне и друге покрајине веже за ма какве услове и погодбе".

Рибарац је био свестан да економска подвојеност ствара основу и за политичку подвојеност. Био је уверен да су само велике економске области у стању да издрже светску утакмицу и борбу за опстанак. Као да је предвидео савремене погледе или процес у нас, или био на нивоу погледа Европе свога доба, разумевајући фактор простора, његове повезаности, размене искустава, упијања знања и технологаја.

Како данас у феудализираној Југославији морају одјекивати речи Рибарца из дубине 1918 - 1919, његова критика економског изолационизма: "Ако се та економска целина прегради на неколико делова и сваки се део посматра као засебан и чува своје посебне интересе, онда је изгубљена сва добит једне велике економске области."

Сматрао је да су преграђивања, покрајинске изолације, царинске и економске границе пропале са аустроугарским феудализмом и појаве "побеђеног времена", те да им нема места у новој држави. Ова велика очекивања су се у светлости седмодеценијског искуства Југславије више него изјаловила. Уместо перспективе јединствене економске политике, целовитог привредног простора, размене робе, рада, капитала, знања живимо у знаку апсурдних националних економија. Експроприсањем латифундија у поседу странаца аграрном реформом, нарочито Немаца, Аустријанаца, Мађара, Италијана и других, пресечен је одлив земљишне ренте у иностранство.

Тај показатељ економске независности тамни пред чињеницом да је страни капитал продро у многе рентабилне гране привреде Краљевине, повезујући се и са факторима иа власти. Некадашња задужења ипак су бледа према садашњим размерама спољне задужености земље коју морају отплаћивати многе генерације.

НАЦИОНАЛНИ КОМУНИЗАМ И ВЕЛИКА АЛБАНИЈА

УМЕСТО јединствене радничке класе Југославије, она је раздељена на националне радничке класе. Сам систем рађа "национални комунизам". Националне економије почивају на посебним и конкурентским иитересима, који не признају општејугословенски садржај, заједнички интерес, губећи из вида - глорификацијом националног, појединачног интереса - да овај може бити у сукобу са већином, са заједницом, са Југославијом. Зар то не доказује косовски сепаратизам, схватање о косовској републици, етнички чистом Косову и Метохији, концепцији "велике Албаније" која разара Југославију претензијама на територије три југословенске републике.

Препоручујемо

Друштво

0 2

СЛОМОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОКОНЧАНА ЈЕДНА ЕПОХА: „Историјски форум Књижевних новина“ представља драгоцено сведочанство о једном времену

30. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 1

СТВОРЕНА ИЗ ИДЕАЛА ИЛИ НУЖДЕ? Покушај српских интелектуалаца да на „Историјском форуму“ 1988. пронађу формулу за опстанак Југославије

29. 12. 2020. у 17:14

Друштво

1 1

НАЦИОНАЛНЕ ПАРАНОЈЕ И ЕКОНОМСКЕ ЛУДОСТИ: Кардељеви СОУРИ и ОУРИ су делегатско-договорна наивна мешавина бољшевизма и анархизма

26. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ГРАЂАНИН ЈЕ ОСНОВА ДРУШТВА А НЕ НАЦИОН: Могућност опстанка заједничке државе Добрица Ћосић је видео у темељној демократској реформи

25. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације