ЗЕМЉА НА РАЗМЕЂУ СВЕТОВА И ИСТОРИЈЕ: Академик Владо Стругар о урођеним болестима заједничке државе

ЈУГОСЛОВЕНСКА држава 1918. године ујединила је сродне народе, али етнички особене, и још различите по ономе што је у њиховом самом бићу - језицима, вероисповестима, историјском искуству и многим другим одликама.

Владо Стругар

У њеним оквирима су се нашли народи који су столећима били раздвојени непомерљивом међом света која је давно делила Византију и Рим, па потом исламско царство Османлија и хришћански део Европе. Ова држава била је је састављена - често је наглашавано - од дела Истока и дела Запада, на размеђу, где су за прошлих времена народи чинили одређене узајамности, али ни у чему нису потрли тадашњу границу између светова, источног и западног.

Овако је дијагнозу урођених болести југословенске државе 1988. године поставио историчар академик Владо Стругар. На форуму “Књижевних новина” посвећеном прошлости и будућности Југославије, он је указивао на дубинске разлике у погледима и интересима народа заједничке државе, који су се пуном снагом показали већ првих година постојања Краљевине СХС. Овом чињеницом објашњавао је њену будућу конфедерализацију, не искључујући ни бројне економске факторе који су утицали на револуционарне промене.

“Једним погледом осмотрена, тек уједињена југословенска држава се указује као пространство препуно немира, од нагонских удараца по владајућем реду до свесне, револуционарне битке сиромаха са поседницима и властодршцима. То устаништво је двојако проузроковано, и по испољењима дељиво: у целој држави - лако одредљивом границом измећу Истока и Запада; па посебно у оба предела - степеном и врстом примењивог начина борбе”, указао је Стругар.

У ЈЕКУ потреса који су 1988. затресли увелико политички и економски зарђалу СФРЈ, једино решење Стругар је видео у императивном повратку демократизацији, коју је сматрао људском нужношћу, али и највећом потребом Југославије.

Свој став темељно је образложио, са широким дигресијама на рођење заједничке државе, процесе федерализације и конфедерализације, као и низ повезаних дезинтеграционих фактора.

“Ми историчари, као описивачи Југославије, били смо дужни да не допустимо да се наш народ непотпуно, често и нетачно, обавештава о прошлости отаџбине. А две несреће, уједно су се дешавале - властодршци су рђаво газдовали, употребљавали људе понижавајући човека, а ми, историчари, подвели смо прошлост домовине под пређашње и савремене идеолошке одреднице и партијске пресуде, и то тако несвојно и немилосрдно као да је то историја неког далеког, туђег народа.

Марксистичког историчара понајвише оптерећује над њим стојећа натукница великосрпски хегемонизам, давно од непријатеља Југославије изречена, а касније непрестано коришћена и у комунистичкој борби за власт.

Великосрпски хегемонизам, проста кованица у речнику одређеног политичког непријатељства. Треба нагласити - догодила се превласт Србије у првој Југославији зато што Хрвати нису хтели истински да суделују у заједничком државотворству; условљавајући сарадњу засебношћу своје самоуправе. Они су својим отпором спречили унутрашње сједињавање, на тежишту, и отуд се целој земљи на метнуо међунационални сукоб Хрвата и Срба.

Одиста, да је Стјепан Радић 1921. довео у Уставотворну скупштину 50 посланика Хрватске републиканске сељачке странке, они би са 58 посланика КПЈ, 14 посланика Словенске људске странке, и делегатима Народног клуба, Југословенске муслиманске организације, Социјалдемократске и Републиканске странке увећали снагу опозиције према двема главним партијама владе па би и Устав био другачији од изгласаног.

Прогласивши Хрватску неутралну сељачку републику (на збору својих присталица у Загребу 8. децембра 1921. Радић је предвиђао Југославију као конфедерацију, да Хрватска има заједно са Србијом само оно што Хрвати хоће од своје 'имовине' да положе у заједницу тако може Србија да остане и монархија, а Хрватска ће бити република, обе на једном међународно признатом југословенском подручју.

ПОЛИТИЧКИ моћан у свом народу, Радић одлази по подршку у више европских држава, па и СССР. А Совјетском Савезу и Коминтерни, због укупног сукоба са светом капитализма, било је потребно да црње стање у Европи. Комунизам се тако пригиње хрватском националном покрету. Пети конгрес Коминтерне је Пољску, Чехословачку, Румунију, Југославију и Грчку означио, 'малим империјалистичким државама'. Ранија комунистичка оцена да је стварање југословенске државе историјски напредно дело је одбачена, а дефинисано је супротно начело за политику КПЈ - право народа на опредељење мора се изразити у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из Југославије. Упркос отпорима ЦК КПЈ усвојио је 25. новембра 1924. закључак да је Југославија “продукт светског империјалистичког рата у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава остале нације”.

Комунисти се тако срећу са католичким клерикалцима, који, са своје стране, гађају исто као и они - у целокупност Југославије. И та два, наспрамна усмерења против јединства Југославије, с истоветном употребом кованице великосрпски хегемонизам као клетве на српски народ, наводи често говорнике да кажу: била је то уговорена ватиканско-коминтерновска завера.

Ватикан није имао разлога да религију, католичанство у Југославији, узима у заштиту пошто је ова црква у држави била равноправна с православном. Света столица наставља своје раније супротстављање Србији и зато задире у Југославију, а као покривку свога деловања изједначује религију и нацију: Словенац је католик, Хрват је католик, сваки католик у хрватским земљама јесте Хрват; а Хрвати, у Југославији, немају слободу због превласти православних Срба под династијом Карађорђевића. Ватикан сматра да је великосрпски хегемонизам - угњетачка сила.

Скретање комунизма у национално ослободилаштво далекосежан је обрт, уопште у Коминтерни, чак и прекретница за комунистичке партије у државама с више народа. Доживљава се под влашћу комуниста да је нација жешћа и напрегнутија него што је икад била у доба духовног и политичког преовлађивања грађанског либерализма. У Румунији, на пример, Мађари као мањина, названи су Румунима мађарског порекла, у Бугарској није било више ниједног другог народа сем Бугара, чак су и Турке преименовани у Бугаре. Албанија је слично знала само за - Албанце.

НАЦИОНАЛНИ комунизам у југословенству је начинио сваку нацију основицом и стубом засебне државности. КПЈ - како је била политички вођена и идеолошки поучавана од 1926. године и њеног конгреса у Дрездену, а и потом, није могла ни да смисли, а камоли да одреди именовање, државну и општедруштвену важност једне нације за све Југословене (који би иначе сачували своја народска и завичајна одређења - српско, хрватско, словеначко, македонско, црногорско).

Отуд, тражећи мисаоно почело данашње конфедерације у Југославији, треба поћи од оних година (1924 - 1926), кад Комунистичка партија усваја свој такозвани национални програм, па можда ићи и даље у прошлост к замислима социјалдемократије и малограђанства у Аустро-Угарској. Треба тачно рећи да је комунистички интернационализам творећи федеративну Југославију послужио национализму, произвео више упоредних државица, у свакој с малобројном дружином руководилаца на власти”.

Стругар подсећа и да су Срби у Краљевини често оптуживани да су у Хрватској и Словенији, па и Црној Гори - окупатори.

“Читајући ондашње вести и службена саопштења, судимо да је српска војска била тражена да дође у Хрватску и Словенију да би помогла у заштити ових покрајина против италијанске армије која је ушла и запосела велик и дуг појас југословенског земљишта. Била је готово свуда дочекана као братска и славна војска. Примера ради, у Ријеци је 15. новембра 1918. српску војску дочекало - према вести у новинама - преко 50.000 Хрвата, Срба и Словенаца.

Пред судом историје, поставиће се и ово питање: Које је од два супарничка настојања највише утицало на политички развитак монархије (од 1918-1941), па и републике (1945-1974)? Демократски образац који држави Југославији даје Србија или условљавање Југославије уобличавањем самоуправе Хрвата?

Ако ће неки изучавалац тог развоја, установити да је преношење Србије Југославији било увелико узроковано и поменутим хрватским условљавањем, то би ваљда био први ступањ читавог процеса, јер сав ток бива такав да се Србија растаје од свога начела и искуства, то јест, најзад пристаје да се Југославија управно преиначи од државе грађана у државу нација (установљењем Бановине Хрватске 1939. године).

ЈУГОСЛАВИЈА је уједињењем добила владу која је непосредно надлежна у Србији, Црној Гори и Македонији, док у покрајинама постоје такозване земаљске владе (претвориће се у покрајинске управе): у Загребу - за Хрватску и Славонију; у Сарајеву - за Босну и Херцеговину; у Сплиту - за Далмацију; у Љубљани - за Словенију. Ове покрајинске владе (управе) биле су аутономне и само преко њих централна влада из Београда издавала је наређења за власти у њиховим подручјима.

Начелно, био је то федеративан однос, а заправо, те владе деловале су према претходном аутроугарском законодавству. Неретко су читави делови акона Монархије унети у нове југословенске прописе. Овлаш наведено, али је довољно за напомену и задатак: није довољна само реч марксистичке историографије да је Југославија већ од саме своје појаве држава унитаризма и централизма. Напротив. Југославија, при настанку, производи федеративни однос измећу централне владе и покрајинских влада. Још дубље утемељење федерализма има у дугом важењу пређашњих правних система. Управо, тек применом нових закона државе, иако у неким има старих одредби, испрекидано се заводи уједначивање, односно, унитаризам, који наилази на разне засебности у држави”, објаснио је академик Стругар.

Он је подсетио и да је комунистима у Југославији федерација била адата по доктрини, као узор за уређење државе у вишенационалном друштву. Она није била оригинална. Као мисао била је чувена још у Аустроугарској кад је Иван Цанкар рекао 1913. у јавном предавању:

- Нека наша четири народа - Словенци, Хрвати, Срби и Бугари - у име божје изграде савезну југословенску републику.

“Пред само уједињење федерација се стварно исказала у Држави Словенаца, Хрвата и Срба с народним већима и самосталним владама у Љубљани, Загребу, Сплиту и Сарајеву, а речи о федерацији као моделу за Југославију било је и у у новинама аутономистичких странака. Тако је и Уставотворној скупштини поднето више нацрта устава који су предвиђали самоуправу историјских покрајина и у свима је било за једну мање или више именованих чланица могуће савезне државе.

ВОЂА ХСС касније се залагао за решавање националног питања Хрвата у оквиру Југославије, преко федерализације са чланицама - Хрватском, Словенијом, Босном и Херцеговином, Црном Гором, Србијом, Македонијом и Војводином.

Из тог времена познато је и чувено “Писмо за Србију” од 2. новембра 1936. којим је из ЦК КПЈ послат савет друговима у Србији о начелима могуће сарадње комуниста и тадашње грађанске опозиције против владе, па између осталог налаже да тај споразум треба да садржи принцип “федеративне државе са седам јединица”, подсетио је академик.

У јеку бурне 1988. године, када се на хоризонту увелико помаљао крах Југославије, Стругар истиче своју формулу - Снага грађанина требало би да буде снага Србије, а снага Србије предуслов је опстанка Југославије.

“Нашу државу и народ у Краљевини мучило је исто што и данас: неслога, користољубље властодржаца, неискрена сарадња у јавним делатностима, дозивање братства, самилости и дружељубља, тражење међусобног потпомагања, веровање у бољитак, тражење истине о владавини, подразумевање Југославије као државе... Федерација с републиком није умела да уводи демократије више него што упушта национализма; а национализам је пренаглио, притеснио човека, осилио властодршце.

И видесмо ове године 1988, како је Србија оживела своју велику, за читав век стицану духовну и друштвену тековину - слободу грађанина, глас целог народа. Тај узмах доноси наду да би из овог свенародног покрета, Србија могла као што беше и у два маха пре, да искорачи за братство и правду свима у Југославији, за југословенску заједницу, бољу од обеју претходних и за друштво у којем ће грађанин бити височанство моћи и владалац живота”, закључује Стругар.

ДВА ЛИЦА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

ЈУГОСЛАВИЈА је започела своје историјско постојање као држава помирења. О томе сведочи следећи случај.

Извесни Хрват, виши официр, који је био на високој дужности у Команди аустроугарског гувернмана окупиране Србије од 1916. до 1918. године у данима уједињења јавио се као војни стручњак Земаљске владе у Загребу.

Србија није тражила да се том до јучерашњем непријатељу одузме пуномоћство, али је у Загребу тај официр био јавно оспорен и то на свечаности, коју је Удружење југославенских жена приредило у част српских официра. Наиме, кад је повереник за народну одбрану представио тог часника као свога сарадника, млади књижевник Мирослав Крлежа је довикнуо с дна дворане:

- Доље с њим!

Истог часа, Крлежа је ухапшен са још двојицом социјалиста.

Крлежа је у социјалдемократском листу “Слобода” 21. новембра 1918. објаснио зашто се успротивио врхунском третману аустроугарског официра:

- Нису ми дозволили да говор завршим и позовем браћу Србе ослободитеље да нас доиста ослободе од овог јункерског, црножутог, средовјечног система, нас биједну домобранску и инфантеријску рају, - казао је Крлежа.

У свом чланку “Титова седамдесетогодишњица”, објављеном 1981, Крлежа нам нуди потпуно другачију слику:

“О стварном, необично сложеном случају политичког уједињења СХС, с обзиром да је оно споведено у облику свршеног чина и оружјем, на темељу окупације бившег аустријског терена србијанским четама, партијска дискусија није дала никакве стварне ни практичне директиве”, написао је писац.

"Колико је то различито: онда, Срби су били браћа ослободиоци, а много времена доцније, србијанске чете су окупационе. Шта је истинито” - прво, као непосредна реч о властитом доживљају, или последње, као накнадно и сврсисходно политичко изјашњење”, запитао се Стругар.

Препоручујемо

Друштво

0 1

СТВОРЕНА ИЗ ИДЕАЛА ИЛИ НУЖДЕ? Покушај српских интелектуалаца да на „Историјском форуму“ 1988. пронађу формулу за опстанак Југославије

29. 12. 2020. у 17:14

Друштво

1 1

НАЦИОНАЛНЕ ПАРАНОЈЕ И ЕКОНОМСКЕ ЛУДОСТИ: Кардељеви СОУРИ и ОУРИ су делегатско-договорна наивна мешавина бољшевизма и анархизма

26. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ГРАЂАНИН ЈЕ ОСНОВА ДРУШТВА А НЕ НАЦИОН: Могућност опстанка заједничке државе Добрица Ћосић је видео у темељној демократској реформи

25. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ЕВРОПА ЈЕ ГРАДИЛА И РАЗГРАДИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Академик Милорад Екмечићо историјским претпоставкама рађања заједничке државе

24. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације