ЦЕНЗУРА ЈЕ УМЕСТО СТРАХА РАЂАЛЕ ОТПОР: Скица за хронологију забрана књига, часописа, листова, филмова

KАЖУ да је цензура стара колико и писана реч. А да је то углавном тако, потврђује и податак да њен назив потиче, по чувеном Оксфордском речнику, још из старе Грчке, где је цензор био судски чувар јавног морала.

Фото архива

Преведено на данашњу организацију државе, то је отприлике исто што и јавни тужилац.

Дакле, човек који штити закон и јавну реч од злоупотребе. Временом, цензура ће постати саставни део владавине свих држава без обзира на то да ли су називане тоталитарним, аутократским или демократским. Откако је Гутенберг измислио штампу, а црква инквизицију и Цензорски уред 1485. године, остало је на стотине хиљада докумената који говоре о забрањеним књигама, часописима, новинама, позоришним представама, ликовним изложбама, филмовима и која потврђују систематско затирање слободе јавног говор.

Нажалост, жртве се не броје само у броју забрањених, сакривених или спаљених шлајфни текста, већ и у животима.

Колико понижавајуће и тескобно звучи та реч цензура најбоље сведочи разговор који је забележио чувени чешки сатиричар Јарослав Хашек и то са својим цензором:

БУНТ Мића Поповић, Фото архива

"А који су разлози забране мога трећег комада, господине потпрефекте?

- Посве једноставни. Када сам вам забранио извођење првог и другог комада, дошао је сасвим природно ред и на трећи."

А КАКО је изгледала цензорска пракса и како је функционисала машинерија забрана у Југославији, земљи која се поносила својим најоригиналнијим, најпрогресивнијим, најправеднијим и јединственим политичким системом? И у овоме је била светски изузетак.

Патентирала је "цензурисање без цензуре". Званично, цензура није постојала. Њени устави су јамчили слободу изражавања сваком грађанину, готово да је био преписан члан 19. Опште декларације УН о људским правима: "Свако има право на слободу мишљења и изражавања; то право обухвата слободу задржавања властитог мишљења, без уплитања других, те тражења, примање и ширење информација и идеја путем било ког средства јавног саопштавања и без обзира на границе."

СЛИКА Тито са члановима холандске краљевске породице, Фото архива

То је заправо значило да нису били прецизно дефинисани механизми, па су стога цензори могли да буду чланови централних, општинских комитета, директори позоришта, издавачких кућа, председници радничких савета, али и сценски радници, дактилографкиње или словослагачи. Нису постојала дефинисана правила шта се сме, а шта не сме. Није се знало где је та тачка, та црвена линија, када, ко и зашто може да цензурише. Врло често оно што би било пожељно једне године, постајало је већ следеће "непријатељска делатност".

Наравно, цензурисање је пратило и сатанизовање уметника или његовог дела оркестрираном медијском кампањом, прављењем атмосфере у друштву да то није пожељно или исправно.

Често се, поред забране, завршавало и судским пресудама. Није занемарљив списак стваралаца и јавних радника који су одлежали коју годину затвора.

СТРАДАЛНИК Др Милош Московљевић, Фото архива

Педантна хроника ефикасности "цензурисање без цензуре" показаће да од ослобођења до распада друге Југославије, само 1960. није забележена забрана неке књиге, часописа, новина, "бункерисање" филма, скидање позоришне представе са репертоара.

А почело је одмах после рата. Први на удару је био, већ октобра 1945, Хуго Клајн, лево оријентисани интелектуалац, близак комунистима, неуропсихијатар, заступник Фројдове психоанализе. Он ће на основу богате праксе у Војној болници у Ковину, написати студију "Ратна неуроза Југословена". Пошто се у књизи спомињу и психички болесни "партизански јуришници" она је стопирана. Занимљив је податак да ће ова студија угледати светло дана десет година касније, на иницијативу генерала Гојка Николиша, у издању Војносанитетског завода.

ГОДИНУ касније, тематски број часописа "Књижевност", посвећен Светозару Марковићу, због библиографских јединица Слободана Јовановића, биће повучен из продаје и уништен. Човек који је алармирао партијски и полицијски апарат за овај потез био је Радован Зоговић. Ваљда инспирисани ревношћу друга Зоговића, другови из Политбироа доносе одлуку да се сабрана дела проф. др Слободана Јовановића, осуђеног "ратног злочинца", објављена 1940, забране за даљу продају и униште. Те 1946. са репертоара београдског Народног позоришта скинута је музичка драма "Кнез од Зете" Петра Коњовића због "лажног и мистичног третирања народне прошлости". Исту судбиину, у истом позоришту доживела је и представа "Пигмалион" Бернарда Шоа "јер пролетере приказује као пијанице". Престала је да се игра и драма, ни мање ни више него самог Мирослава Крлеже "У агонији" - због декаденције формализма.

Затим 20. септембра 1947. на сцену ступа Јавно тужилаштво ФНРЈ и забрањује лист "Јеж" због карикатура са "увредљивим карактером". На ред долазе и филмови - "бункерисан" је документарац Радивоја Лоле Ђукића "Грчка деца". Образложење да се овај филм не приказује је захтев америчке амбасаде јер "шири идеје комунизма"?! Лола Ђукић, човек који ће наступајућих шездесетих година, недељом увече поред малих екрана држати приковану целу Југославију, каријеру је почео неславно. И његов први играни филм "Језеро" биће забрањен.

ЗАБРАНЕ се ређају, а 1959. београдска полиција запленила је и уништила документарни филм "Воз 4686" Живојина Павловића зато што се у једном кадру појављује зајечарска железничка станица. У то време су железничке станице имале третман војне касарне па се сматрало да је забрањено њихово снимање.

Савезна комисија за преглед филмова 1961. на захтев Вељка Влаховића забрањује документарни филм Крста Шканате "Кафана". Наводно је прослављени шпански борац и партијски функционер рекао: "Ја сам по цијелом свијету био, али овакве кафане ниђе не виђех!" Кад већ спомињемо Шканату, врло је значајно рећи да је осам година касније, на захтев ЦК СК Хрватске, забрањена дистрибуција његовом филму "Терористи" у коме се расветљавају сви детаљи диверзије Миљенка Хркача у београдском биоскопу "20. октобар" 1968.

На средокрачју шездесетих година (1965) уследила је једна помало заборављена забрана која можда на најбољи начин објашњава идеолошку заслепљеност српског партијског кадра.

Судском одлуком заплењено је и уништено 10.000 примерака "Речника савременог српскохрватског језика" Милоша Московљевића, доктора филологије, који је на њему радио две деценије. Разлог је што дефиниције неких одредница могу да изазову "узнемирење грађана". По изласку речника из штампе у "Политици" је изашао текст, из пера тадашњег главног уредника, Мирка Тепавца, у коме се Московљевићу замера дефиниција речи четник, појма четништво и одредница партизан као човека који се "пристрасно руководи интересима своје партије".

НАСТУПАЈУЋА 1968. подразумева се, била је обележена судским забранама студентских листова и часописа: Заплењени су бројеви "Студента" од 4, 8. и 25. јуна, затим "Наши дани" 15. априла, "Студентске новине" бр. 1, "Видици" бр. 121-122. Лист студената Правног факултета у Београду "Црвене новине" од 5. јуна, запленили су и уништили партијски активисти. Радници штампарија "Политика" и "Слободан Јовић" одбили су да штампају омладински лист "Сусрет", посвећен студентским немирима. Тог варљивог лета 1968. забрањени су часопис "Дело", бројеви осам-девет, и ревија " Дуга фељтон" бројеви 62, 63, 64 и 65.

Посебно место у аналима забрана заузима изложба "Призори" Миће Поповића 1974. у Културном центру Београда. Пошто је аутор одбио да уклони "Свечану слику - Тито с члановима холандске краљевске породице", као и Тита са Ричардом Бартоном у зоолошком врту, спречено је отварање изложбе. Забрана је стигла у последњи час када се пред галеријом окупило неколико стотина људи, унутра нису могли јер је тамо био вод полиције у пуној опреми.

Време је осудило цензоре, а рехабилитовало цензурисане. Забране су уместо страха рађале отпор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације