УБИЛИ СУ СВЕ КОЈЕ СУ ЗАТЕКЛИ: Са житељима Пантића код Зворника, на месту страдања Срба 8. октобра 1992. године

НИКО не ликује, нико се не радује, нико нема никаквих "великих речи" у зворничким селима и засеоцима Пантићи, Бошковићи и Засеок.

Милош са супругом Савком / Фото В. Митрић

На вест да су пре два дана, у Тузли и Сапни, ухапшени Шемсудин Муминовић (58), Џемо Гаљић (57), Ћамил Ахметовић (55), Расим Омеровић (52), Асим Алић (61), Фадил Мујић (72) и Исмет Мемић (50), нико нема никаквих "великих" речи, иако су приведени због сумње да су баш у овим селима, од 8. октобра 1992. до 6. јула 1994. године учествовали у убиству 20 српских цивила и заробљеника. Ухапсили су их полицајци Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА), по налогу Тужилаштва БиХ за ратне злочине, које је за њих затражило једномесечни притвор.

Године су прохујале, али бол је остала. Сећања су још свежа као да је све јуче било, али су овдашњи Срби умерени, свесни да живот мора даље и да су и дан-данас ту где су били пре готово три деценије, да живе окружени селима, која насељавају Бошњаци. Њихова деца, како нам је казала једна од мајки, на путу од куће до школе и натраг, пролазе кроз околне муслиманске засеоке и села. Сад је, каже, време мира, свако гледа како да преживи. И Срби и Бошњаци.

- Шта је било у селима код Зворника знамо, а ко је одговоран за злочине и на који начин, болна су и отворена питања на која би одговоре могао да понуди суд - каже нам један од мештана. - Са свих страна, тих ратних дана, чуло се да стижу, наводно, не да убијају, већ да нас хватају живе. Испоставило се, нажалост, да су убили све које су затекли. Слично се догађало и у суседним Бошковићима, чије су жртве сахрањене у заједничкој гробници на гробљу у Каракају код Зворника. Неколико мртвих није било могуће идентификовати због начина на који су им, несрећницима, језиво угашени животи. Сви су били цивили, и то нејач.

У засеоку Пантићи, екипа "Новости" посетила је двориште куће у ком је, 8. октобра 1992. убијен деведестогодишњи старац Михајло Пантић. Његов синовац, Здравко, угледан овдашњи мештанин нам каже:

Здравко Пантић / Фото В. Митрић

- Старина је уморен буквално на кућном прагу, јер није хтео да иде из куће. Ни крив ни дужан изгубио је живот и то болно сећање не бледи.

Михајлов син Милош (82) и његова супруга Савка (80), са породицом свог сина, живе и данас ту, сваки дан су у дворишту, где су тог дана убијени невини људи, међу којима и њихов отац и деда Михајло.

- Ево, овде је убијен мој отац - показује нам испред куће домаћин Милош пантић из села Малешића, где су Срби тешко страдали, као и у засеоку Лукићи, селу Бошковићи, према Сапни. - Само неколико корака даље убијени су и Деса, Савка, Љубица и њена мајка Цвија која је дошла код кћерке, бежећи са Мајевице.

Деда није ни хтео ни да чује да иде са кућног прага. Знао је добро да ни он, нити било ко од укућана никоме није било шта лоше учинио, као ни његови преци. Сачекала га је, међутим, смрт на кућном прагу. Злочинци су, како су нам испричали, стигли, по свој прилици, из правца села Клисе, окрвавили руке до лаката и отишли.

Осморо убијених у Пантићима / Фото БД-Портал

- Сви ми остали, из куће, били смо отишли, јер смо знали да се спрема белај - каже Милош - Стално долазе и питају нас о томе шта је било, али нашу бол и муку ми сами "гурамо". Отац је, као и други, прво сахрањен у Каракајском гробљу. После сам његове посмртне остатке пренео на наше сеоско гробље. Никада нам нико није дао ни пару за сахрану, а живот му је угашен као класичној цивилној жртви. Моја снаја, Јулка, успела је да избегне најгоре, са бебом од непуних осам месеци у наручју.

Пред крај наше посете Пантићима, мештани нам, ипак, кажу да им је од ухапшене седморице, познато само име Шемсудина Шемсе Муминовића, који је командовао 106. брдском дивизијом тзв. армије БиХ, а потом је био безбедњак у Другом корпусу Алијине војске. Пре рата је, кажу, радио у Територијалној одбрани у Зворнику. Био је резервни војни старешина, а кад се заратило, отишао је, веле, на "своју страну".

Милош са супругом Савком / Фото В. Митрић

ДОГОВОР СА ПАНДУРЕВИЋЕМ

ПАМТИМО ми да је, после пада Сребренице, у јулу 1995. године, сада ухапшени Шемсудин Муминовић, постигао договор са Винком Пандуревићем, командантом Зворничке бригаде ВРС, о безбедном проласку око 7.000 муслимана, преко зоне одговорности Зворничке бригаде ВРС према Тузли - каже нам један мештанин. - Обуставаљена су дејства, људи су прошли, никоме ни длака није фалила на глави. Пандуревић и Муминовић су испоштовали све договорено. Витешку одлуку Винка Пандуревића, Муминовић је и јавно истицао, што није баш добро примљено међу његовим претпостављенима и у екстремним бошњачким круговима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације