СПАСАО ГА ПРЕВОДИЛАЦ ИЗ ГЕСТАПОА: Пре 79 годинапородица Јосефа Жамбокија, познатог израелског привредника, одведена у логор на Сајмиште

ЈОСЕФ Жамбоки, познати бизнисмен из Израела, и данас памти колону која се пре 79 година, 8. децембра 1941. године, кретала од Дорћола ка логору на Сајмишту, по цичи зими. У том логору изгубиће мајку, сестре и браћу од ујака и стричева... Сви су завршили у душегупки, у колима смрти, на путу за Јајинце. Имали су између шест и дванаест година, укупно њих осморо.

Јосеф Жамбоки

Још шест чланова породице, међу којима су и Јосефов отац Саул Бенаврам и двадесетдвогодишњи брат Хајм, настрадали су у логору Топовске шупе, док су у Крагујевцу, 20. октобра 1941, стрељана четири рођака. Смрт је избегао чувени књижевник Филип Давид, такође Жамбокијев близак рођак.

Преживели се сећају да је то била једна од најљућих зима, и Дунав и Сава су заледили, па су камиони прелазили реку преко леда. Сви Јевреји морали су да се јаве код зграде Специјалне полиције у Улици Џорџа Вашингтона 23.

- Изнајмили смо шпедитерска кола, натоварили пртљаг и напустили стан у Јеврејској 13 - прича нам Жамбоки. - Коњске запреге су ишле од куће до куће и сакупљале завежљаје. Сваки власник морао је на парче канапа да завеже кључ од стана и картон са адресом, и да их преда Специјалној полицији.

Дугачка колона кретала се Душановом улицом до Железничког моста, куда се прелазило ка Сајмишту. У колони су били Јосеф и његова рођена сестра Роза (Рушка, Ружа), мајка Естера, бака Барбара, две ујне, од којих једна из чувене породице Барух, и стрина. Све са децом. Док су стајали у реду чекајући да уђу у логор, деветогодишњи Јосеф је приметио чика Сендера, Немца, оца свог најбољег школског друга. Био је са фолксдојчерима. Отерао га је назад у ред као да га не познаје. Био је то шок за дечака.

А онда им је пришао Пал Жамбоки, комшија и шустер, полиглота, који је знао седам језика и радио у Гестапоу као преводилац. Рекао је госпођи Естери да може да извуче њу и њено двоје деце. Мајка му је поверила Јосефа и Ружу, али је сама остала са осамдесетогодишњом мајком Барбаром. Ружа је једва пристала да се одвоји кад су јој обећали лутку и нове панталоне.

Био је то последњи пут да су видели мајку. Пал их је склонио код извесне тетка Виде, на Дорћолу, да би Ружу врло брзо послао код сестре Маришке Чанади у Нови Кнежевац. Јосеф је још неко време остао у Београду. Хранио се тако што је научио да свира на усној хармоници "Лили Марлен", па је свирао испред немачке мензе за парче хлеба.

Ускоро је и Пал морао да побегне из Београда, јер је комшија алкохоличар пријавио да крије јеврејског дечака. Стигли су до Кањиже, коју су држали Мађари, а Пал је Јосефа представио као сина. Тако је дечак постао Жамбоки, завршио школу и факултет.

- Остао сам са Палом све до његове смрти, 1969. године - каже Жамбоки. - Потом сам отишао у Израел, где и данас живим. Сестру Розу су по ослобођењу одвели у Јеврејски дом за сирочиће, одакле ју је узела једна жена. Касније се удала за њеног сина. У Холокаусту нам је настрадало 37 сродника, а у Београду остало двадесетак станова, чију реституцију очекујемо.

ПОМАГАО СРБИЈИ ДЕВЕДЕСЕТИХ

ЈОСЕФ Жамбоки има жељу да у Београду отвори фондацију, попут Јад Вашема у Израелу, која ће пописати сваку жену, дете или старца, страдале на Сајмишту. Током деведесетих помагао је српској привреди, институцијама и Српској православној цркви, јер је нашао "рупу" у ембаргу, који је постављен Југославији, али не и Србији, па је трговао са Србијом. У Београд је доводио највеће оперске звезде, а подржава и рад хора "Браћа Барух". Објавио је књигу о свом животу "Музика ће победити".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације