СТУДЕНТИ СУ БИЛИ ПРЕТУЧЕНИ И ПОНИЖЕНИ: Шта се дешавало другог дана јуна 1968. у највећем академском насељу на Балкану

ПУТНИЦИМА првог јутарњег воза за Загреб, 3. јуна, указао се необичан призор.

Фото архива

Утрине око пруге на Новом Београду биле су прекривене изношеним ципелама, дотрајалим сакоима и јакнама, демодираним женским ташнама и плетеним вуненим џемперима. То су били трагови обрачуна који се, ноћ раније, десио између милиције и студената. Дабоме, путницима јутарњег воза није било тешко да закључе ко је у том обрачуну извукао дебљи крај.

Те ноћи многи нису спавали. Студенти су видали ране, једни у Студентском граду, други по болницама, трећи у затвору. У милицији су састављали званично саопштење у коме ће студенти бити искључиви кривци за претходне догађаје.

Заправо, све је почело безазлено. Тог дана, 2. јуна, “Вечерње новости”, као покровитељ забавне ревије “Караван пријатељства”, заказале су генералну пробу приредбе која је требало да обиђе Југославију. Било је предвиђено да се проба одржи у насељу Омладинске радне акције, у непосредној близини Студентског града. Званично се тврди да је проба представе пребачена у салу Радничког универзитета Нови Београд због опасности од кише. Међутим, Антон Марти, чувени загребачки ТВ режисер, “командант” овог пројекта, у последњем тренутку одлучио је да претпремијеру спектакла одржи у затвореном простору. Организатор, али ни руководство радне акције, нису о измени обавестили студенте. А у сали је било само четири стотине места! Студентима редари не допуштају да уђу. Нико не покушава да окупљеној маси разложно објасни у чему је проблем. Чују се само осорни гласови: “Одбиј!”

БЕНИГНИ повод - сукоб са милицијом око уласка у дворану где је одржавана приредба, претворио се у прави мали рат у Студентском граду. Избијају прве чарке. Стиже милиција. Представа се прекида и почиње општи метеж. Не зна се ко кога бије. Студенти се повлаче према Студентском граду... Претучени крећу ка Скупштини Југославије да искажу свој револт. Али, авај, кордони плавих шлемова без милости их заустављају.

Био је то урнебес који је немогуће речима описати. Сва незадовољства, која су се годинама таложила, избијала су сада кроз један крик или једну реченицу. Из павиљона Студентског града допирало је: “Уа, батинаши!”, “Радници - студенти!”, “Доле убице!”, “Хоћемо посао”...

Те ноћи изабран је и први Акциони одбор студентских демонстрација: Предраг Богдановић Ци, песник, Ђорђије Вуковић, главни уредник “Студента”, Раде Кузмановић, заменик секретара УК СКС, Слободан Вуковић, секретар Универзитетског одбора Савеза студената, Рајко Павићевић, уредник “Студента”, Миодраг Перовић, председник студената Студентског града.

Свануо је 3. јун. Никоме није падало на памет да ће се обрачун студената и полиције, који се збио претходне ноћи код подвожњака, на путу који је повезивао Нови Београд са градским језгром и ишао испод пруге која је некад кроз Земун ишла ка Загребу, поновити.

ПОНИЖЕНИ, претучени, увређени студенти  поново покушавају да дођу до града. Поново код подвожњака, кордон милиције у облику ћириличног слова П блокирао је пролаз. Шлемови су се пресијавали на сунцу. Пругом се кретала композиција теретног воза. Читав простор надлетао је хеликоптер.

- У обичном животу један милиционер је ћелав, други дебељушкаст, трећи витак и леп... Али, ту код подвожњака, под шлемовима, са пендрецима у рукама, сви су ми изгледали исто. Као хиљаде браће близанаца - присећа се Ђорђије Ускоковић, тада главни уредник Радија „Студентски град“.

И опет је уследила команда: “Удри”, а потом су полетеле бомбе сузаваца. На све стране почеле су да севају палице, час на леђа, час у главу демонстраната... Нико од многобројних политичара није могао да заустави налет полиције. Али, пендреци нису успели да зауставе студентски протест, сем утолико што је из Студентског града пресељен на факултете широм Београда.

Студенти су свој протест наставили на факултетима. Народ, који је преко телевизије чуо за збивања код подвожњака, почео је да се окупља на Студентском тргу. Грађани су били шокирани застрашујућим, суровим призорима. За кратко време на Студентски трг слило се више од 50.000 људи.

Са балкона Филозофског факултета говорили су професори Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић и студенти Соња Лихт, Мира Јовановић, Влада Мијановић, Божидар Борјан...

Трагови суровог обрачуна, Фото архива

У ДВОРИШТУ Капетан-Мишиног здања, са склепане бине, студенти су исказивали свој револт и експериментисали са директном демократијом у правом античком смислу. Њихови акциони одбори обнављали су се свака 24 сата. Ниједна одлука није могла бити донета без претходне расправе, а усвајане су непосредно на зборовима. Биле су то нове форме друштвеног живота.

Готово сви културни радници осетили су потребу да се солидаришу са студентима: Жика Павловић, Желимир Жилник, Душан Макавејев, Вук Бабић, Стева Жигон, Љуба Тадић, Жарко Цвејић, Мира Ступица, Рада Ђуричин, Бранко Плеша, Стојан Дечермић, Живан Сарамандић, Карло Булић, Бранка Веселиновић, Бранко Ћопић, Борисав Пекић, Данило Киш, Васко Попа, Стеван Раичковић, Мирко Ковач, Матија Бећковић, Борислав Михајловић Михиз...

Десанка Максимовић дошла је међу првима.

- Драга децо, запамтите какви сте данас, јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији у свом животу. Колико се тога будете сећали, толико ћете бити добри - рекла им је Десанка Максимовић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације