ОД КРАЈИШКОГ СИРОЧЕТА ДО ВИЦЕШАМПИОНА СВЕТА: Како пензионерске дане проводи Момир Кецман, прослављени српски рвач

КАО младић почео је да тренира гимнастику, у џуду се нешто касније показао као врхунски такмичар, талентован је био и за колективне спортове, али је у рвању достигао светску славу и постигао међународне успехе.

Фото Н. Скендерија

Иако је његово детињство било све, само не срећно, успео је да се издигне из свих недаћа, па уз врхунске спортске резултате паралелно заврши и Електротехнички факултет у Београду.

Момир Кецман са супругом Бранком и унуцима данас ужива у пензионерским данима. Чувени југословенски рвач рођен је пред сам почетак Другог светског рата у Југославији у Босанском Петровцу. После погибије оца и смрти мајке, био је присиљен да се са сестром често сели код рођака, али и да живи по домовима за ратну сирочад и студентским интернатима. Прва четири разреда основне школе провео је у родном селу, да би потом више разреде завршио у Варешу и Градачцу.

- Тешко детињство ме је дефинисало као човека, мада сам био доста немирно дете, нисам трпео неправду - почиње за "Новости" причу Момир Кецман.

Фото Н. Скендерија

- Никада нисам имао веру у себе да ћу постићи оволике успехе. У Бањалуци сам завршио средњу школу, и ту сам у дому упознао неколико добрих пријатеља са којима се и данас чујем. Уз доста среће и познанстава, пет проспаваних ноћи на београдској железничкој станици, уписао сам факултет, који сам упоредо са спортском каријером успешно привео крају и пре рока.

На рвање је отишао сасвим случајно, и то у Раднички са Црвеног крста. Једва да је о овом спорту нешто знао, а успео је да достигне сам врх.

- После три тренинга на којима сам од спаринг партнера добио батине, на четвртом сам већ показао са коликим талентом располажем - присећа се чувени рвач. - Нисам могао да убедим тренере да ја о овом спорту апсолутно ништа не знам, јер сам изводио ствари које се иначе уче годинама. Убрзо су почели да ме шаљу на такмичења, а успеси су се низали.

ГЕЏИНА МЕДАЉА

КАКО истиче Кецман, највеће заслуге за светско сребро 1971. године приписује чувеном тренеру рвачке репрезентације Југославије Љубомиру Ивановићу Геџи, по коме највећи меморијални турнир данас носи име.

Фото Н. Скендерија

- Рука ми је била поломљена и хтео сам да одустанем, али ми Геџа није дозволио - присећа се Кецман.

- Рекао ми је да неће Савез петнаест дана џабе да ме храни а знао је моју сиромашну прошлост. Тада је прорадио инат у мени. Неизмерно му хвала на томе, то је подједнако и његова медаља.

Врхунац славе врсни борац достигао је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Два европска сребра 1969. и 1970. године подигла су Момира у несуђене висине, док је друго место на свету 1971. године, и то са поломљеном руком, постало антологијско достигнуће. Највеће које је чувени рвачки клуб са Црвеног крста имао до тог тренутка. На Олимпијским играма завршио је на високом петом месту, а после играчке каријере остао је у Радничком да би обучавао и тренирао млађе генерације.

- У пензију сам отишао пре двадесет година и трудим се да што више уживам у њој - каже Кецман.

До пре три године Момир је активно тренирао, мада и сада сваког дана барем два пута прошета до храма београдског спорта и свог другог дома, Радничког.

- Доста се тога у рвању променило од времена када је моја генерација била на великој сцени. Услови за тренинге и припрему су много бољи, а Србија има неколико врхунских талената. Иако сам престао са тренерским послом, редовно пратим наступе наших момака на домаћим и међународним такмичењима.

Током богате такмичарске, тренерске, али и каријере спортског радника, Момир Кецман је завредео националну спортску пензију. Такође, у његовим рукама завршиле су десетине разних друштвених признања и одликовања, од Ордена заслуга за народ, па до општинских признања. Једно од највреднијих, за њега је награда за животно дело Спортског савеза Србије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације