СВЕТ ЈЕ ЗНАО САМО ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ: Ратни савезници нису благонаклоно примили проглашење нове државе на Балкану

ПРОГЛАШЕЊЕ нове државе на Балкану - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, које је помпезно уприличено 1. децембра 1918. године у малој једноспратној кући трговца Алексе Крсмановића на Теразијама - није благонаклоно примљено међу ратним савезницима Србије.

Тријумфални улазак победничке српске војске у Загреб 1918. године

На захтев тадашњег председника Југословенске владе Стојана Протића да нову краљевину признају владе Америке, Енглеске, Француске, Италије и других земаља, у француском министарству иностраних послова, које је припремало Мировну конференцију у Паризу, одговорено је: "Савезничке владе, примивши до знања учињену им нотификацију о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића, присиљене су да јаве српској влади да не могу признати политичку промену извршену уочи Конгреса мира, који је једино позван да одлучи о коначној судбини територија и стварању нових држава."

Српски ратни савезници били су изричити: током Првог светског рата знали смо само за Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. Само су се њихови војници борили против заједничког непријатеља - Немачке и Аустроугарске. Савезници су српски народ сматрали пријатељским. Остала два народа која су чинила Југославију - Хрвате и Словенце-третирали су као непријатеље. Објашњење је било једноставно: припадници ова два народа, као војници Аустроугарске монархије, борили су се против сила Антанте. Одбојан став показала је и Италија. Она је претендовала на Истру и део Далмације, па је народ са ових територија, Хрвате и Словенце, сврстала међу своје и савезничке непријатеље.

ОД тада па до 18. јануара, када је отворена Мировна конференција у Паризу, врило је у српским политичким круговима. И поред неповољног става земаља Антанте према новој југословенској држави, влада у Београду је донела одлуку да на Мировну конференцију пошаље државну делегацију која ће представљати Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Да би се пред међународном јавношћу демонстрирало "југословенско заједништво", ова делегација је састављена на "паритетној основи". Њу су чинили Никола Пашић, бивши пред седник српске владе (шеф делегације), Миленко Веснић посланик у Паризу (српски представници), Анте Трумбић, нови југословенски министар иностраних послова, Јосип Смодлака, бивши далматински посланик у бечком парламенту (хрватски представници), и Иван Жолгер, професор универзитета и бивши министар у аустроугарској влади (словеначки представник).

Мировна конференција, међутим, делегацију нове државе није прихватила као југословенску, већ као српску. То је био логичан след: савезници су дипломатске односе имали - са Краљевином Србијом. Тако је Анте Трумбић, шеф дипломатије нове државе, на овој конференцији потписан као министар иностраних послова Краљевине Србије. Трумбић је, како је забележено, био огорчен. Као Хрват, није желео да носи титулу српског министра.

Иван Жолгер прошао је горе од Трумбића. Председник италијанске владе Виторио Орландо одбио је, чак, да разговара са њим. Поручио је: "Не желим да разговарам са делегацијом у којој седи један министар бившег аустроугарског цара Карла".

ОВАКВЕ и сличне непријатне сцене директно су узроковане проницљивошћу савезничких представника: прозрели су намеру хрватских и словеначких политичара да се уласком њихових народа у југословенску заједницу - њихова ратна прошлост заборави. Ако су ту прошлост хтели да забораве поједини српски политичари, зарад грађења толерантних међунационалних односа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, такав самарићански став није се могао очекивати од представника великих сила.

"Ми смо обавезни да водимо рачуна само о Србији која је од првог дана била на страни Антанте и да је поднела неизмерне жртве, а да је Хрватска била против нас, с друге стране барикаде. Све што Србија има, стекла је својом крвљу, хрватска крв више се проливала на другој страни. Ово је врло непријатна констатација коју морам да Вам саопштим" - био је јасан председник Француске републике, Жорж Клемансо, у поруци Анти Трумбићу.

Најбољу оцену става савезничких земаља према новој југословенској држави и народима који су је чинили дао је историчар Бранислав Глигоријевић. Он каже: "Тиме што су постали Југословени - Хрвати и Словенци нису могли аутоматски да буду сматрани као пријатељски народи и савезници. Свет је и даље знао само за Краљевину Србију и савезници су признавали само ту државу, док су Хрвати и Словенци за њих били поданици једне поражене државе, против које су се они борили."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације