МУК У РОДНОЈ КУЋИ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА: Лакше се уз њега и дисало и ходало, свима нама је био ветар у леђа (ФОТО/ВИДЕО)

У РОДНОМ селу упокојеног патријарха Иринеја – Видови код Чачка, вест о његовој смрти родбина и комшије примили су са великом тугом. Патријарховој рођеној сестри Милијанки Ковачевић (86), као и његовој снахи за покојним братом Вукоманом – Десанки (88), било је најтеже. Милијанка није имала снаге ништа да каже, само је плакала и уздисала седећи на кревету испод урамљене слике њеног брата, коју је стално загледала.

Фото: В. Илић

Не могу вам ништа рећи. Немам снаге, не могу... - кратко нам је рекла Милијанка.

Ни патријархов сестрић Слободан (65) није скривао сузе жалећи за ујаком, кога је, како каже, волео и поштовао.

- Он је свима нама био ветар у леђа. Навикли смо уз њега да живимо. Лакше се уз њега и дисало и ходало – рекао нам је Слободан. - Имали смо ту срећу да живимо уз њега, јер сам схватио да то није био обичан човек... Касно смо, можда, схватили колико је он био велика личност, колики духовник... Када год нам је нешто учинио питали бисмо га како да му захвалимо, а он би увек одговарао: “Мени не дугујете ништа, само се молите Богу” Чуо сам се последњи пут телефоном са њим у среду. Рекао ми је да је час добро, час лоше. Тихо је говорио. Питао сам га може ли да устане, да једе, а он ми је одговорио потврдно... Његов секретар је онда казао да може и да хода и да једе, али да не сме да устаје из кревета... Надали смо се најбољем, да ће му помоћи наши и руски експерти...

Фото: В. Илић

Слободан нам је испричао и да је патријарх имао велику жељу – да се у његовом родном селу подигне црква. На том путу се доста урадило, изнад његове родне куће никла је и црква и конак.

- Жао ми је што није доживео да му се испуни жеља да освешта цркву коју смо заједно саградили у Видови. Желео је да се црква и конак освештају догодине, на његов рођендан, 28. августа, на Велику Госпојину, али, нажалост, неће дочекати да је освешта. Последњи пут је био половином августа у Видови, пратио је сваки уграђени камен у нову светињу, и баш јој се радовао... Наш народ је данас много изгубио, наша држава је изгубила... - казао нам је Слободан.

На само пар стотина метара од засеока Ковачевић је и родна кућа патријарха Иринеја. У њој већ дуго нико не живи, повремено у њој бораве унуци патриарховог брата Вукомана. Јуче је испред ње стајала снаја Десанка.

- Остадох без мог Бата... Оде сиромах... Не могу да замислим да га више нема. Надала сам се да ће оздравити, и да ће у помоћи и ти руски лекари... Али, шта ћеш... Хтела сам да идем и да га обиђем, договарала се са унуком Стефаном који живи у Немачкој... Овако ће доћи, али на сахрану мога Бата - кроз плач нам је причала неутешна Десанка, која је патријарха још од како се удала за Вукомана прозвала Бато.

- Ја сам га цео живот звала Бато. Тако је остало и пошто се замонашио, али и када је постао патријарх. Његова сестра ми је замерала на томе, рекла би ми да није он више Бато, него Његова Светост. Зато сам и њега питала да ли му смета, а он ми је казао да могу слободно да га зовем како волим. Он је био најбољи човек кога сам ја у животу знала и који је ходио овом земљом.

- Када сам се удала за Вукомана, беше то 1956. године, Бато је био у Београду, радио је у неком трговачком предузећу. Тамо је и студирао богословију. Долазио је повремено у Видову. Био ми је добар као лебац, помагао ми око деце, ништа му није било тешко да уради – да их пресвуче, нахрани... Много сам га волела. Остао је да ми помаже до краја свог живота. Спремио би ми дрва за зиму, звао ме често да пита како сам. Мој Бато... - испричала нам је своја сећања Деса, која је са Вукоманом изродила два сина Предрага и Зорана, који је, нажалост, преминуо пре четири године.  

Она памти и када се 45. врховни поглавар СПЦ замонашио. Вели да је то било 1959. године.

- Тешко ми је пало када се замонашио. Памтим да сам тада била у црнини за својим рођеним братом. Тај његов пут ми је теже пао него братовљева смрт. Сита сам се исплакала... Али, шта ћеш... Тако му је било записано... Па, ето, постаде после и патријарх. Мој Бато... - причала је Деса.

Фото: В. Илић

- Недалеко од наше куће живеле су монахиње, са њима и игуманија манстира Јовање, која га је и приволела цркви. Често је боравио код њих и био улепо са њима. Ишао је као ђак по манастирима у Овчарско-кабларској клисури, посебно у Преображење код игумана Јестатија, на чији наговор је уписао богословију у Призрену. Знам да су тешко живели, свекрва Милијана је често говорила да се дешавало да деци није имала да да шта да једу. Причала је да су више били гладни него сити.

Препоручујемо

Друштво

0 2

БИО ЈЕ НАШ ВЕРНИ ПРИЈАТЕЉ: Руска црква се огласила о смрти патријарха Иринеја - "Оставио је дубок траг у срцима милиона верника"

20. 11. 2020. у 11:39

Република Српска

0 0

ПОКАЗИВАО НАМ ЈЕ ПУТ МИРА, ПРАВДЕ И МУДРОСТИ: Жељка Цвијановић упутила саучешће поводом смрти патријарха Иринеја

20. 11. 2020. у 11:28

Друштво

0 1

У ТОКУ ЗАСЕДАЊЕ СИНОДА: Заставе спуштене на пола копља на зградама Патријаршије и Саборне цркве (ВИДЕО)

20. 11. 2020. у 11:28

Друштво

0 3

„ЦЕО СВОЈ ЖИВОТ ПОСВЕТИО ЈЕ ЦРКВИ И НАРОДУ“ Шешељ упутио телеграм саучешћа поводом смрти патријарха Иринеја

20. 11. 2020. у 11:12

Друштво

46 2

ЈЕДАН ОД ПОСЛЕДЊИХ СНИМАКА ПАТРИЈАРХА: Недавно је са председником обишао Храм Светог Саве у коме ће и бити сахрањен (ФОТО/ВИДЕО)

20. 11. 2020. у 11:17

Црна Гора

0 1

ЈОШ ЈЕДАН ПРИЛОГ НЕБЕСКОМ ЦАРСТВУ ОД СРПСКОГ НАРОДА: Марко Милачић се опростио од патријарха Иринеја

20. 11. 2020. у 10:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације