СТРАХ ОД СРБА И У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: После осамостаљења, у Подгорици се појавио тренд исписивања нове историје према дневној политици

ПOЧЕТКОМ овог века, а нарочито после осамостаљења Црне Горе 2006. године, на јавној сцени у најмлађој европској држави ступила је читава плејада историчара и интелектуалаца опште праксе која је на таласу нове "независне" политике приступила новом читању прошлости.

Фото архива

Основна теза њиховог деловања је доказивање вишевековне, континуиране и осмишљене кампање потчињавања Црне Горе. Овај процес посебан замах доживео је током последњих неколико година, а кулминирао је крајем прошле године усвајањем контроверзног Закона о слободи вероисповести, који је требало да буде правно покриће напада на Српску православну цркву као најснажнији кохезиони фактор народа Црне Горе и Србије.

Ново читање је тако добило и уједињење у заједничку државу 1918. године, које је у званичној државној политици, оличеној у режиму Демократске партије социјалиста и њеног председника Мила Ђукановића - најдуговечнијег европског политичара на власти - проглашено за ликвидацију државности Црне Горе изведено окупацијом српске војске. Прекројена и силована историја, по мери овог времена, озваничена је 2018. године на обележавању стогодишњице Велике подгоричке скупштине.

Тачно 29. новембра 2018. године - какве ли симболике - посланици црногорског парламента усвојили су Резолуцију којом се одлуке Подгоричке скупштине проглашавају ништавним. Образложење је било "да је нелегалност и незаконито конституисање Подгоричке скупштине формално-правни основ за ништавост свих њених одлука". Осим тога, наводи се да је Подгоричка скупштина била "инструмент којим је извршен преврат у Црној Гори".

ПОДСЕЋАЊА историчара и познавалаца овог дела наше историје да је уједињење са Србијом као израз дугогодишње тежње народа Србије и Црне Горе да живе заједно, изведено апсолутно легално и са пуним легитимитетом изабраних представника народа - нису много утицала на нову "државну" и режимску историју.

Србија се није мешала у референдум Црне Горе о независности 2006. године, Фото архива

А у њој је постао доминантан дискурс Коминтерне, Трећег и Четвртог конгреса КП Југославије у Бечу и Дрездену, као и оснивачког конгреса КП Црне Горе, у октобру 1948, на Цетињу. Тада је речено да је такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе, преваре и корупције. Уједињење се представља као некакав баук, авет и зло које опомиње и прети, чак и после једног века.

У том антисрпском вишегласју побркани су бољшевизам, лојалност династији Петровић и глобализам. Све помало личи на 1932. годину, када је припреман "оружани устанак" комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано оружје из Италије. Замисао идејног вође "устанка" Адолфа Мука, истакнутог партијског функционера и комунисте био је директно припајање Црне Горе Совјетском Савезу. За разлику од њега данашњи вођа обукао је НАТО костим.

Готово хистеричну антисрпску кампању, с препознатљивом реториком, у различитим околностима, званична Подгорица озваничиће 9. октобра 2008. када је ондашњи министар иностраних послова Милан Роћен саопштио да је Влада Црне Горе једногласно признала независност Косова. Ту одлуку кабинет Мила Ђукановића је донео само дан након што је Генерална скупштина УН изгласала предлог Србије да се једнострано проглашена независност Косова и Метохије ставља у надлежност Међународног суда правде у Хагу.

Иван Мештровић, Фото архива

У наступајућим годинама тај широк мозаик "хибридног рата" против српског идентитета добиће и практичну примену. Црна Гора је преко ноћи латинизована, иако је сва њена писана грађа, од Октоиха па све до деведесетих година, била написана ћирилицом. Ћириличко писмо и српски језик елиминисани су из званичне употребе - чиме је иначе прекршен Устав који гарантује равноправност писма и језика. Све државне институције користе искључиво латиницу и новокомпоновани црногорски језик са неколико слова више. Оправдање је више него банално - због техничких околности.

Срби који чине трећину становништва у Црној Гори, колико се изјаснило на последњем попису, тако немају права на свој језик и не уживају иста права као и остале националне заједнице. Њима је онемогућено да чувају, развијају и јавно испољавају националне, етничке, културне и верске посебности. Не дозвољава се употреба и јавно истицање националних симбола и обележавање националних празника. Национални савет српског народа, који представља 30 одсто укупног становништва, добија исто онолико средстава колико и национални савети који представљају један или испод једног процента становништва Црне Горе.

Из црногорских уџбеника и лектира избачени су поједини велики и значајни српски песници и писци, попут Алексе Шантића и Десанке Максимовић, Јована Јовановића Змаја... У уџбеницима пише да су Срби окупатори не само од 1918. године, ваћ да су Црну Гору окупирали и Немањићи...

Мирослав Крлежа, Фото архива

УЈЕДИЊЕЊЕ са Србијом 1918. ма како да тумачи донедавно владајућа странка у Црној Гори, било је историјска нужност. Историчари се углавном слажу да је опстанак независне Црне Горе у светлу Првог светског рата и његових последица, као и низа других политичких, међународних и династичких фактора, постао готово немогућ. Истовремено, остварен је и вишедеценијски сан генерација Црногораца да живе у истој држави са својим сународницима. Краљевина Југославија, са свим својим проблемима, међутим, није оправдала страст са каквом је пригрљена. Атмосфера сиромаштва, привредне неразвијености и економске учаурености из времена краља Николе није нестала ни у заједничкој држави.

Милован Ђилас, Фото архива

Ту се, између осталог, крије и одговор зашто је комунизам еуфорично и страствено, као мало где у свету, пригрљен у Црној Гори. Пронађен је и дежурни кривац, по опробаној матрици скуваној још у време Аустроугарске - великосрпска буржоазија чији је циљ било угњетавање и економско експлоатисање Црне Горе. Овакво одређење наводног узрочника проблема, у круговима непомирљивих црногорских националиста и сецесиониста, подједнаком снагом опстаје и данас, правдајући сваки па и најекстремнији излив антисрпских осећања.

Комунисти, у свом духу и стилу, по свим правилима конспирације и илегалног рада, а на таласу званичне Коминтернине политике разбијања Краљевине Југославије, афирмисали су идеју о Црној Гори као будућој засебној совјетској републици, али и наглашавали посебности црногорског народа као скицу будуће нације.

Посебно велики допринос овом пројекту дао је после рата Милован Ђилас, а своје виђење црногорске посебности објавио је у познатом тексту "О црногорском националном питању" у "Борби" крајем 1945. године. Ђилас је, користећи мноштво различитих аргумената успео да сложи тезу да Црногорцима треба признати националну посебност и омогућити им федералну Црну Гору. Ђилас, међутим, суштински никада није негирао да су Црногорци етнички део српског народа, чиме се оградио од теза црногорских сепаратиста.

АКАДЕМИК Матија Бећковић сведочи да Ђилас своје српство није прикривао, чак ни на суђењу, што га је скупо коштало.

"Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као "националну вредност" као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна."

Четири месеца после објављеног текста у "Борби", 1. маја 1945, Ђилас на једном предизборном говору у Подгорици је рекао "да двије ствари никад нико није успио у Црној Гори, да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије".

Без обзира на то, у послератним годинама, заједно са процесом револуционарне ликвидације СПЦ у Црној Гори јавиле су се прве политички "наштимоване" историје. Таква је била књига историчара Јагоша Јовановића "Стварање црногорске државе и развој црногорске националности: Историја Црне Горе од почетка 8. вијека до 1918. године" из 1947. године. Појавом овог дела постављена је основа за идеолошку црногоризацију у многим областима друштвеног и културног живота.

На првом послератном попису становништва, марту 1948. године, званични резултати су показали да је најмања југословенска република била етнички најхомогенија федерална јединица. Преко 90 посто од укупног броја становника су се изјаснили да су Црногораци. Овај податак је узазвао неверицу пре свега код стручњака а потом и у широј јавности. Поготово када је процурела информација да је целокупан пописни материјал после "обраде" уништен.

РУШЕЊЕ Његошеве капеле на Ловћену било је нови, прорачунат, ударац на народно јединство. Занимљиво је да је уклањањем црквице са Језерског врха остварен стари план Аустроугарске. Овај пројекат има је залеђину у Римокатоличкој цркви, а аутор маузолеја је готово у исто време осмислио и споменик Алојзију Степинцу у Загребу. "Масакр Ловћена" био је неопходан у циљу "давања Црногорцима свести о самобитности".

Талас ескалације национализма у Црној Гори, који је појачавао шумове на везама између Србије и Црне Горе као чланица федерације, покренут је после 10. седнице ЦК СК Хрватске на којој је практично исцртано рушење Југославије. Први пут ће тих година бити поменуто и питање црногорског језика, односно потребе да се језик који говоре Црногорци уместо српско-хрватског преименује у црногорски. Урађена је и анализа, из које је запамћено да на српско-хрватском "вјетар дува", а да на црногорском језику то гласи "вјетар пува".

Тежња одређених кругова да се Србија и Црна Гора што више удаље била је видљива и кроз све године постојања тзв. треће Југославије. Она је дефинисана кроз политичке програме одређених странака и покрета у Црној Гори, пре свих Либералног савеза, чије је основно начело било независност. Ову политику после 2000. године преузеће и владајућа Демократска партија социјалиста, која ће Црну Гору повести путем референдума 2006. године.

Иако се Србија није мешала у ток народног изјашњавања, па и упркос чињеници да је без задршке прихватила његов резултат и све консеквенце, званичној Подгорици то није било довољно. Поведена је широка кампања националног и историјског инжењеринга - промене, језика, писма, националног кода Црногораца, погледа на прошлост и будућност. Међудржавни односи са Србијом званично су били су "братски", "пријатељски", "партнерски" иако је овај процес текао је уз незамисливе притиске на грађане Црне Горе српске етничке припадности, дискриминацију, шиканирање и изборне манипулације.

Признање једнострано проглашене независности Косова и Метохије, мимо воље већине грађана, приступање НАТО савезу, као и перманентно кршење људских права Срба у Црној Гори последњих деценија одаљило је Србију и Црну Гору на највећу историјску дистанцу, а отклањање последица овог процеса тек сада се намеће као задатак носилаца будуће црногорске власти.

Препоручујемо

Економија

1 5

СЕВЕР ЖЕЉНО ЧЕКА ФАБРИКЕ ИЗ СРБИЈЕ: Најава о улагањима и запошљавању обрадовала становнике дела Црне Горе

09. 11. 2020. у 11:22

Друштво

6 91

ЈУРИШ ПАРТИЈАЦА НА ДЕДИЊСКЕ ВИЛЕ: Шта се у Србији дешавало октобра 1944. када су стигле пролетерске јединице

01. 11. 2020. у 18:32

Политика

0 1

МАНДАТАР КРИВОКАПИЋ: Надам се интензивнијој сарадњи Србије и Црне Горе

29. 10. 2020. у 01:05

Црна Гора

0 2

АБАЗОВИЋ ПОТВРДИО СУСРЕТ: Имао сам задовољство да разговарам са амбасадором Божовићем

27. 10. 2020. у 22:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације